Predlog za pevanje:
Čokolada supermena

O obuzetosti akustičkim demonom jednog nedeljnog, hm, popodneva

Na jednom se mestu u Melvilovom romanu Mobi Dik otprilike veli: "Najtoplija podneblja hrane najljuće pandže." Nakon toga još i ponešto o bengalskom tigru koji pritajen dakle motri baš iz guštika večnog zelenila mirisave prašume, udružen nadalje sa najubojnijim zmijama koje valjda proističu iz samog srca sunca, te sa tornadom koji nikad tako ne besni severnim zemljama kako to čini na Japanu i Kubi. Fino! Spadate li i sami u tropski orijentisane persone rečene vrste, koje vrelinu, kao apsolutni uslov ličnog opstanka, u nedostatku boljeg, bez ustručavanja crpe iz opojnih vlati gradskog neona, jednako kao i iz zaglušenog žaropeka mesečine, a prohladne pak prestoničke vikende provode u upravo paničnom proizvođenju elektrike na gajbi jednim žustrim manuelnim prebiranjem po plamtećim pločama i knjigama u ličnom posedu – onda je vaš spas još samo u pevanju na sav glas i to u pevanju maksimalnog solarnog kalibra, nego kako!

Najpre, u godini 2002. još uvek možete odlučno popritiskati sva moguća dugmeta e da bi se temeljno ogrejali na divljačnom požaru najnovije ploče imena Panther Phobia maestra Tava Falka i njegovih "the unapprochable" Panther Burns. Osmotrite zatim kratko reprodukciju Gogenove Te Arii Vahine sa još uvek visećeg Tašenovog kalendara za 1999. u prolazu, tek da regenerišete nevidljivi egzotizam svojih telesnih oblina, kao u nekakvom kričećem ogledalu – putokazu za ognjicu polarno uglačanog emajla kade. Pročitajte usput ono o ulješuri, i ono o arterijama gradova i matematici sveta i odobravanju ćudi i raljama prostora, sve to iz zamračenih Maldororovih strofica, ali malko kao zapevajući. Častite se onda plesom, tom čokoladom Supermena, dok na klaviru prčkate, sve mumlajući, motiv iz reklame za Hanekeovu Profesorku, samo dabome u hipnotičkim soul ritmovima.

A onda, ma rasplamsajte se potpuno u kupatilu obuzetom sopstvenim akustičkim demonima! I dok Falko na svom mjaučućem spidu grmi nešto sa "psycho" u refrenu, ukoračite onamo i neka vam je tuš u trenu postao nekakav eruptivni vulkanski mikrofon što proceđuje vašu sasvim privatnu lavu. Pa da ste raspalili tada iz celih pluća, ma šta, ma kako, gonjeni galopom svoje varničave visosti, jeste li čuli! A za komšiluk ... već će se postarati sami dobri Bog.

Zorica Kojić, muzički kritičar