Ovo svadljivo dvovlašće, ove svakodnevne podvale, skandali, uzajamna podmetanja, podmukle spletke i intrige daleko su od plemenitih ideala demokratije, ali je svejedno u pitanju veliki napredak u odnosu na isto takvo jednovlašće

Da li da verujem Dušanu Mihajloviću ili Draganu Maršićaninu? Da bi se čovek dobro zamislio nad ovim pitanjem morao bi pre svega da bude mlad. Morao bi da ne zna mnogo o političkom govoru, o tome šta ko ovde radi i zašto, a najbolje bi bilo da su mu ova dvojica prvi političari u životu. Uopšte, veći deo političke dinamike u današnjoj Srbiji, a posebno to uzajamno mrcvarenje bivših partnera iz DOS-a, namenjeno je ponajviše mladosti, naivnosti i neupućenosti.

Dakle, dvojica pomenutih, kao i ostali učesnici u beskonačnom sukobu, obraćaju se osnovcima i sobaricama, to jest svakome ko je u stanju da se uživi u spor visokog intenziteta i niskog nivoa. Motivi i razlozi više se tiču njih, to jest vlasti, nego vas, to jest građanstva, ali oni ne bi bili iskusni političari ako bi to priznali. Međutim, to ne znači da vam moze biti savršeno svejedno kako ko od njih prolazi u svemu tome. Jer, ako oni ne brinu mnogo o vama, ne znači da i vi možete da im uzvratite istom merom. Nema tu ravnopravnosti i simetrije ni u stabilnim i iskusnim demokratijama i zato ima da pazimo šta vlast radi i kad se pretežno bavi sama sobom.

Ministar policije u srpskoj vladi odavno je meta DSS-a, ne samo zato što drži jednu od glavnih poluga vlasti, nego i zato što on izgleda kao najslabiji i najranjiviji od svih iz Đinđićeve ekipe. Zato DSS podseća na to šta je sve Mihajlović bio i radio u prošlosti, a takođe šta sve njegova policija ne radi danas. Mihajlović, opet, veli da se DSS sad buni manje zbog pištolja koje ministar deli članovima Vlade a više zato što policija hapsi neke mračne tipove bliske toj stranci.

Sve izgleda kao samo još jedna epizoda u dosadnoj seriji. Kad dve strane ne veruju jedna drugoj, kad se iskreno ne podnose, kad sumnjaju u sve što drugi rade i govore, kad se otimaju o nešto što ne umeju da podele, onda je dovoljno dobar svaki povod za gloženje. Nisam, dakle, u stanju da u ovoj stvari uočim nekakvu moralnu razliku između DSS-a i DOS-a, a to znači da bi DSS morao biti veći gubitnik pošto ta stranka nastavlja da insistira upravo na moralnom preimućstvu.

Pozivajući se na izvesnu Koštuničinu ravnodušnost prema materijalnim dobrima ovog sveta (što jeste retka vrlina među političarima) DSS je pokušao da nas uveri da pod njihovom zastavom marširaju sami sveci i anđeli. Ta im pozlata brzo spada sa svakom sumnjivom aferom, a afera mora biti kad se kod njih uvalilo onoliko ljudi iz bivšeg režima i kad Mihajlovićeva policija posebno pazi na stranačku pripadnost prestupnika.

Kad sad gledamo kako se u tom polupodeljenom dvorištu te dve ekipe gađaju blatom i ako smo pri tom pretežno neutralni, ne možemo da se ne setimo kako je velika sreća što nema nikoga trećeg da to iskoristi. Neki zadovoljniji idu i dalje i tvrde da je baš dobro što su DOS i DSS tako zakrvljeni pa jedni druge provaljuju i cinkare. Jer, valjda, ako bi se lepo slagali, lako bi se mogli dogovoriti da lažu i kradu a nikome ne kazuju. Prema ovoj teoriji koja ni meni nije strana, Srbija trenutno živi u najboljem od svih svetova koji realno mogu da joj zapadnu.

Razume se, ovo svadljivo dvovlašće, ove svakodnevne podvale, skandali, uzajamna podmetanja, podmukle spletke i intrige daleko su od plemenitih ideala demokratije, ali je svejedno u pitanju veliki napredak u odnosu na isto takvo jednovlašće. Da li bi bilo još bolje kad bi se DOS i DSS konačno razišli i jedna strana otišla u formalnu opoziciju? Bilo bi, samo pod uslovom da se prethodno učvrste neka pravila kojima bi toj opoziciji bilo priznato pravo da jednog dana dođe do vlasti i to bez paljenja Skupštine, ako je moguće. Sad se, naime, palimo na štednju.

Kad bih znao, rado bih vam otkrio ko je prvi počeo ili ko je više kriv za ovaj novi ciklus vređanja. Nije isključeno da se sve to desilo gotovo spontano, bez neke jasne namere s bilo koje strane, ali čini mi se da će najvažniji rezultat biti da se DSS neće vratiti u vladu. Đinđić možda to i ne želi i možda se polako priprema da konačno istisne sa scene tu stranku koju on vidi kao kilavo organizovanu i lenju ali veliku i brojnu korporaciju koja se bavi isključivo sabotiranjem, ometanjem, odlaganjem i usporavanjem svega, a najviše njegovih reformi.

Premijer sad verovatno vreba povoljan trenutak i procenjuje izglede za opstanak njegove vlade i skupštinske većine ako otera DSS u opoziciju. Da li bi to bilo pošteno i korisno? Ali, s druge strane, da li je pošteno i korisno to kako DSS hoće da uživa prednosti vlasti i opozicije istodobno? A to kako se Maršićanin zalaže za prave a ne lažne reforme siguran je znak propagandne defanzive. Ko ne smisli ništa bolje nego ono isto samo pravo, taj nema čemu da se nada.

Treće snage nema i neće je uskoro ni biti, možda zato što još nije stvarno ni potrebna, mada se poneko uzda i nešto očekuje od eksperata iz G17 ili od čudesnog ujedinjavanja i oživljavanja neke umerene levice. Dakle, da ne komplikujemo nego da prvo naučimo da razlikujemo i biramo između dvoje. Uostalom, ko to neće, kome se ništa ne dopada, ko se ničemu ne nada ni od pravih ni od lažnih reformi uvek može da svemu okrene leđa i reši da se bavi, recimo, suočavanjem s prošlošću. Kažu da je to deficitarno zanimanje, a uzbudljivo kao svaki horor, ali, opet, i za to valja biti mlad.

Stojan Cerović