VREME 578, 31. januar 2002. / SVET
Sa putovanja po Nigeriji:
U senci side
U Nigeriji godišnje od side umre oko 300.000 ljudi (od čega oko 55.000 dece mlađe od 15 godina), a oko 1,5 milion mališana u ovom trenutku živi bez roditelja, koji su preminuli od ove bolesti
|
Na put sam krenuo sam, sa ciljem da dovršim prikupljanje materijala za dokumentarni film o HIV-u i AIDS-u, na kome radim sa Jasminom Cvišićem, studentom režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Zašto baš u Nigeriju, kada u njoj situacija nije najgora? Prema podacima NACA-e (Nacionalnog komiteta za borbu protiv side) iz decembra 2001. godine u Nigeriji oko 5,8 odsto stanovništva živi sa HIV/AIDS-om. Za razliku od Bocvane ili Južne Afrike, gde je svaki četvrti građanin zaražen, Nigerija ima neuporedivo nižu stopu silovanja, jednog od glavnih uzročnika prenošenja HIV-a u zemljama na jugu Afrike, i mnogo više komplikacija u procesu informisanja građanstva i podizanja nivoa svesti o načinima na koje se treba štititi. I na kraju, a što nikako nije manje bitno, prema podacima UNAIDS-a za 2000. godinu, u Nigeriji godišnje od side umre oko 300.000 ljudi (od čega oko 55.000 dece mlađe od 15 godina), a oko 1,5 milion mališana u ovom trenutku živi bez roditelja, koji su preminuli od ove bolesti. To su, nažalost, vodeće brojke u svetskim okvirima.
Kako se radi o zemlji u razvoju, koja nema mehanizme da zaštiti najugroženije slojeve društva, a posebno više od 3 miliona zaraženih, može se govoriti o katastrofi nacionalnih razmera, ona se ne meri samo iz zdravstvene perspektive, reč je i o posrednom uticaju na obrazovanje (Nigeriji nedostaju desetine hiljada nastavnika), ekonomiju (uticaj HIV/AIDS-a na radničku populaciju, pomore stoke zbog toga što siročići nisu u stanju da se o njoj brinu na valjan način i sl.), te na mnoge druge vitalne sfere bitisanja države.
Vlada Nigerije je kroz aktivnosti NACA-e razvila plan na nacionalnom nivou pokušavajući da pobedi epidemiju. Potreban budžet za njegovu realizaciju iznosi oko 240 miliona US dolara i u njegovoj implementaciji učestvovaće sve etničke i verske grupe (koliko religija dozovoljava) i jedna korporacija koja se bavi proizvodnjom poznatih bezalkoholnih, gaziranih pića, bez čije pomoći i snažne distributivne mreže materijali, informacije i edukovano ljudstvo ne bi moglo da stigne do velikog broja žitelja Nigerije. (Govorimo o sistemu koji niko u Nigeriji ne može da nadmaši.)
Sagledavajući ovaj problem i tražeći odgovor na sumnju o razvijanju borbe protiv HIV/AIDS-a kao globalnog trenda i polja za vežbanje organizaciono-marketinško-medijskih aktivnosti agencija UN (malarija, nedostatak vode za piće, kao i mnogi drugi medicinski, ekonomski i socijalni problemi mnogo više utiču na stradanje ljudi u Africi, ali su raspoloživi budžeti znatno skromniji, medijska pažnja neuporedivo slabija, a aktivnosti nadležnih institucija, čini se, neprimerene veličini problema). Predstavnici UNAIDS u Nigeriji, kada se govori o HIV/AIDS-u, te o brojnim siročićima i obolelim mališanima i odraslim Nigerijcima koji su žrtve neinformisanosti i nebrige, kao najčešći oblik prenosa HIV-a ističu kontakt sa nezaraženom osobom.
(Analize koje je NACA obavila ukazuju da je u velikim delovima Nigerije još uvek samo 5 odsto stanovništva informisano o svemu što AIDS jeste.
Davor Šavija
| Na buvljaku Prešli smo više od hiljadu kilometara u sedam nigerijskih država. Video sam nekoliko mesta u kojima su tek završeni verski sukobi, spavao sam na podu u jednom selu, kao i u hotelu u Baučiju i mlatio mokrim peškirom. Bilo je toplo, ušuškao sam se u trenerku i rasterivao komarce. Pred svitanje sam se uspavao i smrdeo na barem 5 hemikalija za borbu protivu malih krvopija. Zadovoljan se probudih bez ijednog ujeda. Bilo je čudno. Video sam sirotišta, decu i ljude u poslednjem stadijumu AIDS-a, pričao sa njima i bio zbunjen Nigerijom. Prošli smo petnestak vojnih kontrola i nekoliko paramilitarnih grupica, koje će u budućnosti osnovati Stranku jedinstva Nigerije, lanac pekara i poslastičarnica, kao i fudbalski klub. Sa njima je bilo čupavo, ali smo se sredili. Pored toga sam imao događaj i u Abudži, kada sam krišom, i to prvog dana, hteo da slikam jedan od buvljaka. To je rizična stvar ovde i čak mi dozvola koju sam dobio od Ministarstva za informisanje striktno brani ulazak u buvljak sa opremom i bilo kakve aktivnosti. No, ipak sam se zaleto i onda je šest osoba uletelo u auto i tražilo kameru, novac i, da sam se dao, uzeli bi mi sve. Srećom, snašli smo se pa je stradao samo film. Ipak, dobio sam taj market video-kamerom i to nekoliko dana kasnije, posle požara, koji su, kako se čuje u informisanim "buvljačkim" krugovima, podmetnuli majstori iz konkurentskog buvljaka i to zato što se bližio božić a samim tim i prodaja stvari i stvarčica. I sve je izgorelo, a jedna žena je poginula spasavajući dete. |