U jednoj zemlji koja se, već odavno, kreće originalnim i sasvim neutabanim stazama i bogazama, poslednjih meseci nameće se ne samo zbog zvaničnog značaja nego, možda i više, zbog neophodnosti hitnog rešenja jedan problem koji zaslužuje pažnju najšire javnosti. Razume se da je problem iz onog paketa koji, najkraće rečeno, najradije zovemo tranzicija, podrazumevajući da svako o tome ima sopstveno, odelito mišljenje i puno pravo da se vlada prema njemu. A kad je reč o vladanju, nijedno upozorenje ne sme biti suvišno.

Intenzivan priliv stranog kapitala i upliv domaćih biznismena u sve društvene tokove, uz bezbroj dobrodošlih nevladinih organizacija, fondacija i donacija, koje Vlada srdačno dočekuje i srdačno podržava, otvara jasnu perspektivu da u dogledno doba postanemo prva nevladina zemlja na planeti. No, dobro, ne bi nam prvi put bilo da budemo prvi, ali šta onda s Vladom? Da i nevladina zemlja ima vladu, to ne zvuči logično. Ako, pak, nema vladu, gde će nam raditi ministri? Ako ministre pošaljemo na tržište rada, od tog tržišta više nema posla. Jer, zašto bi iko razuman išta u životu radio ako mu svojski trud ne stavlja u izgled da bilo kad makar malo vlada? Ili, još bolje, malo više! Sve su to pitanja na koja treba da odgovori baš Vlada, dok je još ima.

Filozofi su, zna se, svet različito tumačili, a svet se vrteo malo mimo njihovih uputstava. Onda je, u prošlom veku, idealistički zanos za dobrobit čovečanstva krunisan rezultatima kojih se još sećamo. Sada je novo, globalno doba, pa su i problemi nekako više okrugli nego na ćoše. Jedino ćoše o koje se još spotiču teorija i praksa jeste tajna neodoljive privlačnosti vlasti na takozvanim svim nivoima. Nivoi se čak i množe: uz tri skupštine koje zakonodavno deluju i na televiziji, u čast ekskurzije Vlade zemljom Srbijom, po gimnazijama se sastavljaju đački parlamenti, kao svojevrsna škola naše mladosti za zanat vladalački. Čim sadašnjost nekako prebrinemo, za budućnost nema da se brine: deca će knjige zameniti elaboratima, đačke knjižice identifikacionim karticama i nastaće zlatno doba zdrave konkurencije mladih talenata za pozicioniranje u ministarstvu.

Druga je priča što se, najčešće, najlepši snovi ne ostvaruju. Čak i ako Vlada opstane u nevladinoj zemlji, uvek će biti premalo fotelja za previše želja, malo srebrnih ptica i metaliziranih limuzina za ažurno obavljanje visokih funkcija. Zato svakako treba podržati doslednu decentralizaciju sa regionalizacijom i odgovarajućom ministarizacijom. Zašto, na primer, uz pozornika naše ulice ne bi išao ministar naše ulice, uz lovce ministar šume, uz ribolovce ministar reke? I ne bi se više događalo da samo na retke izuzetke sleti ona mala zvezda iz još nedovoljno transparentnih dubina naše društvene zbilje. Jedni to zovu prst božji, drugi srećan slučaj, treći jednostavno kvota. Bilo kako kome drago, za ministra treba nešto više od brze pameti i jake volje.

Traži se mini star!

Branko Lukić