Feljton:
O teroru i genima (2)

Aktuelni oštri zaokret javnog interesa sa teme genetike na temu terorizma nije samo hir medija. Obe teme su iznutra povezane, kako to obično i biva, na podzeman način. Kada društvo koje diskutuje, pod pritiskom navodne aktuelnosti, pređe sa teme biološke optimizacije čoveka na pitanje terorističkih zločina, radikalnog zla i njegovog temelja, onda samo jednu večitu brigu zamenjuje drugom

PITANJE SIGURNOSTI LJUDSKE EGZISTENCIJE: Genetski inženjering

Ne treba prevideti ni to da živimo u onoj fazi istorije u kojoj se ponovo javlja ono što se u XIX veku zvalo primat političkog. Čini se da smo u situaciji u kojoj je ponovo kucnuo čas za državu. Taj trend nije od juče ili danas. Već najmanje dva veka socijaldemokrate se svuda u svetu bore protiv onoga što su nazvali neoliberalizam; ta njihova borba je od početka u znaku ponovnog naglašavanja kompetenci države. Socijaldemokrate per se moraju biti zainteresovane za jačanje države, pošto oni bez jake države ne mogu da postoje – a bez uverljive države koja pruža sigurnost oni ne mogu ostati na vlasti. Aktuelna politička teorija se bavi time da, s obzirom na globalizovanu svetsku privredu, prokljuvi šta je to što država neizostavno mora da čini. S obzirom na to, političkim klasama Zapada najviše odgovara kada "terorizam" dovede u pitanje "civilizaciju". Kada je situacija takva, najvažniji zadatak modernih društava je profilisanje države kao nezamenjivog provajdera sigurnosti. Kao što su konzervativci još u debati o genetici pozivali državu da postavi norme i obezbeđuje granice, tako se sada, za vreme teror-histerije, od države traži da bude akter u svim akcijama i da bude garant svih garancija. Tek naknadno ćemo otkriti da je to sasvim iluzorno očekivanje.

Samo je po sebi jasno da sadašnja situacija nije povoljna za javnu raspravu o genetskom inženjeringu. Nema sumnje da je apsurdno govoriti o još uvek hipotetičkom genetskom poboljšanju conditio humana ako se čini da više nisu zagarantovane ni najelementarnije premise sigurnosti ljudske egzistencije. Zašto dakle poboljšavati uslove ljudskog života, počevši od genetskog fronta, ukoliko se istovremeno vidljivo destabilizuju i jednostavnija očekivanja koja se tiču sigurnosti? Kako dirati primarni genetski tekst dok sekundarna literatura kulture cvate na tako zastrašujući način? Jedan pogled na trenutno aktivne teroriste dovoljan je da se shvati da oni nisu ni u kakvoj direktnoj vezi sa temama koje su poslednjih meseci raspalile strasti u zapadnom svetu. Nijedan islamistički borac nije začet in vitro, niko od njih nema neki gen viška ili neki gen manjka. Ta gospoda su nikogovići u prirodnom stanju, oni su nastali iz tradiranih odnosa i doktor Frankenštajn nije petljao po njihovom genetskom materijalu. Oni nastupaju kao metafizički mačoi klasičnog kroja, bez bilo kakvog pozitivnog odnosa prema avanturi zapadne civilizacije, avanturi emancipacije čoveka od fatalnosti razmnožavanja i, ništa manje značajno, oslobađanja žene od prisilnog podređivanja materinskim funkcijama.

Aktuelni oštri zaokret javnog interesa sa teme genetike na temu terorizma nije samo hir medija. Obe teme su iznutra povezane, kako to obično i biva, na podzeman način. Kada društvo koje diskutuje, pod pritiskom navodne aktuelnosti, pređe sa teme biološke optimizacije čoveka na pitanje terorističkih zločina, radikalnog zla i njegovog temelja, onda samo jednu večitu brigu zamenjuje drugom. Briga za razmnožavanje i briga za osiguranje od zla – to su oduvek primarne teme kulture. Javnost je 2001. godine diskutovala o genetici i terorizmu i to su samo aktuelne manifestacije, u žargonu vremena, nesavladivog interesa za potomstvo i imunitet.

Predlažem da se ova situacija iskoristi za to da se zapleti pregrejane debate koja se u Nemačkoj vodi o genetskom inženjeringu vrati korak unazad i da se postavi pitanje šta zapravo treba da uradi naše društvo koje se pre više od dve stotine godina upustilo u eksperiment ubrzane i kumulativne modernizacije. Ako sa distance pogledamo duhovno-istorijsku konstelaciju, videćemo sledeću sliku: moramo biti načisto s tim da se najjača misao XIX veka, misao evolucije, stopila sa glavnim motivom XX veka, principom tehničke konstrukcije. Evolucionizam u susretu sa konstruktivizmom: to je danas naslov glavnog događaja na kognitivinoj bini sveta. Susret je dostigao intenzitet koji je još pre nekoliko decenija u ovoj formi bio nezamisliv. Kada se konstruktivizam susretne sa evolucionizmom, čitava jedna civilizacija počinje da diskutuje o tome da li postoji alternativa za sve ono što je slučaj. Tako je javno kucnuo čas funkcionalizma. Funkcionalističko mišljenje – do sada ezoterična romansa filozofa tehnike i kibernetičara – danas ulazi u fazu popularizacije. To je više od reforme – vodi ni do čega manjeg nego do mutacije u stilu ljudskog postojanja uopšte. Saigrači visokih kultura tokom poslednjih 2500 godina u suštini su bili esencijalisti, odnosno supstancijalisti. Stoga oni, kada su hteli nešto da tačno znaju, nisu mogli ništa drugo da učine osim da postave oštra pitanja "šta" (ili, ako je potrebno, pitanja "ko") – upravo kao što je to pre njih činio i praotac staroevropske kulture racionalnosti Sokrat. Mislili su da pomoću takvih pitanja prodiru u srce stvarnosti. Svet jučerašnjice je prirodni i socijalni univerzum tumačio kao kosmos esencija u kojem je sve proizašlo iz stvaralačkih ruku primarne inteligencije, koju zovemo bog, upravo u ovom i ni u kom drugom obliku. Stoga je stanovnike tog sveta prevashodno pokretala briga da zadovolje večite norme i da se uvrste u opšti ordo.

Dvadeseti vek, posmatran sa stanovišta tradicionalista, pokazuje jeretičke crte, a značajan razlog je i to što je konačno na širem frontu počelo da se postavlja pitanje "kako". Onaj ko postavlja pitanje "kako ovo funkcioniše?" taj je već zanemario tradicionalni interes za suštinu. Postavljajući takvo pitanje, ja više ne polazim od normativnog odgovora koji će mi došapnuti šta nešto jeste – i pred čim nečim se ja, pošto ono jeste to što jeste, moram pokloniti kao pred metafizičkom institucijom. Kada postavljam pitanje "kako", mene zanima odgovor koji se tiče funkcionisanja. Otvaram područje na kojem više varijabli tog pitanja vodi do prihvatljivog rezultata. Kada, dakle, funkcionalista želi da zna kako neka stvar funkcioniše, onda on eo ipso želi da iskusi kako bi se moglo nešto raditi drugačije nego do sada. Čim jednom razume kako može drugačije, onda i varijante ulaze u opticaj. Tada više nisu zanimljivi čvrsti obrasci, već mogućnosti varijacija.

Posle susreta evolucionizma i konstruktivizma nezaobilazno je pitanje da li postoji alternativa za evolutivni put koji je doveo do nas samih. Znamo da je materija na svom "prvom putu izgradnje" stigla do života, duha, ljudskog postojanja. To direktno iščitavamo iz naše situacije "u svetu": verujemo da neposredno znamo da mi predstavljamo krunu evolutivnog kretanja prve vrste. Ali, inspirisani funkcionalističkom revolucijom načina mišljenja mi sada postavljamo i sledeće pitanje: da li postoji neki drugi put kojim se može doći do života, da li neki drugi put vodi do duha? Nema sumnje da je odgovor na to potvrdan. U tom potvrdnom odgovoru krije se kognitivna avantura budućnosti. Na osnovu vitalne evidencije znamo da postoji taj "prvi" put koji vodi do života i duha. Na osnovu operativne evidencije znamo da postoji i neki drugi put ka životu i duhu. Međutim, ostaje sporno da li je taj drugi put izgradnje duha vezan za organsku materiju. Čini se da su refleksija i kvaziživot budućnosti pre vezani za kristale nego za materiju koja je u stanju da pati. Budućnost je heterobiološka. Sa stanovišta istorije ideja, pojava veštačke inteligencije veći je kognitivan događaj nego genetski inženjering. Histerije sutrašnjice biće histerije koje se tiču probuđenih mašina.

Genetski inženjering je mogao da postane velika tema samo zato što je moderno društvo počelo da na sekularnom jeziku sriče probleme koji su ranije obrađivani u velikim religijama. Gledajući unazad, shvatamo da su religije spasa prve ponudile velike formule za opštu ekonomiju patnje. One su ljudima visokih kultura pomogle da podnesu nepodnošljivo. Naša kultura te formule ponavlja u tehnološkom idiomu. Stari moto hirurga vulnerando sanamus baca pravo svetlo na našu situaciju: živeti uvek znači učestvovati u poslu preraspodele bola i neizvesnosti. Povređujući mi lečimo, lečeći mi povređujemo. Po analogiji, mora važiti i sledeće: ulazeći u rizike pružamo sigurnost, stvarajući sigurnost dovodimo i u rizik. Onaj ko želi da ne bude histerije u velikim socijalnim debatama trebalo bi da se pobrine da mudrost operatera i onih koji pružaju sigurnost u budućnosti počiva na širim osnovama.

Peter Sloterdajk