Slavija:
Prokletstvo Mitićeve rupe

To što je na tako malom prostoru praktično islikan čitav grad nešto malo stariji od dva milenijuma možda bi se moglo objasniti činjenicom da Slavija nema ama baš nikakvu urbanističku tradiciju

ENIGMA ZA VOZAČE I URBANISTE: Panorama Slavije

Kada bi gradovi imali legitimacije i kada bi se nekako našao dovoljno vešt fotoreporter da u jedan kadar (iz aviona ili helikoptera, recimo, iz pravca Beogradske ulice) "uhvati" celu Slaviju, nema sumnje da bi se ta slika našla u ličnoj karti Beograda. Naime, na Slaviji su zgusnute sve protivurečnosti srpske prestonice: s jedne strane hoteli, od kojih jedan sasvim pristojne kategorije, dve lepe ali zapuštene pred(ono)ratne zgrade, Mekdonalds, restoran koji Srbi još uvek doživljavaju kao luksuzan i rado ga posećuju bez obzira na onaj odvratni slatki kečap koji opogani svako jelo, uključujući i slavne plastične pljeskavice. S druge strane, kiosci, parking, kartonske kutije s kojih se prodaju gaće i čarape i, naravno, legendarna Mitićeva rupa, koja može da preraste u novo nehigijensko naselje u samom centru grada.

To što je na tako malom prostoru praktično islikan čitav grad nešto malo stariji od dva milenijuma možda bi se moglo objasniti činjenicom da Slavija nema ama baš nikakvu urbanističku tradiciju. Beograđani su ovde vekovima lovili divlje patke i druge jestive ptičurine. Tek 1880. godine službenik britanske ambasade Frensis Makenzi podiže u dobrotvorne svrhe kuću koju je nazvao Salom mira. U dvorani su najčešće održavani zborovi, pa i stranačka prepucavanja. Godine 1910. sala je pretvorena u Socijalistički narodni dom. Posle Prvog svetskog rata, u zgradi je, normalno, napravljena kafana, a posle Drugog bioskop u kojem su generacije uživale u erotskom serijalu Emanuela 1-4 i Silviji Kristel, čiji je pogled bio erotičniji nego tri pornofilma. Zgrada je srušena s namerom da se napravi nešto veliko i ozbiljno. Sad je tamo parkiralište oivičeno sveprisutnim kioscima.

SPRETNO-SRETNO: Ovde bi bilo dobro vratiti se gospodinu Makenziju, koji jeste bio beogradski dobrotvor, ali se od Beograda lepo ovajdio. Kupio je čitav Simića-majur i, nit’ orući nit’ kopajući, zgrnuo silne pare. Jednostavno je osetio da će se Beograd razvijati u svim pravcima, pa je svoje imanje izmerio i isparcelisao. Branko Bojović, stručni savetnik u Institutu za arhitekturu i urbanizam Srbije, i jedan od boljih poznavalaca istorije varoši beogradske, u razgovoru za "Vreme" kaže:

"Godine 1900. Frensis Makenzi, službenik britanske ambasade, kupio je njivu od današnje Slavije pa do, recimo, crkve svetog Save, s jedne, i Krunske ulice, s druge strane. Isparcelisao je i na taj način sprečio nekontrolisanu gradnju i parcelisanje i, naravno, pri tom dobro zaradio. Taj prostor po njemu se kasnije nazvao Englezovac. Makenziju se naknadno pridružio kolega iz ambasade Grant, i njih dvojica su Beogradu doneli anglosaksonski urbani fragment. Makenzi je bio nazaren i želeo je da prevaspita Srbe. Placeve je prodavao samo moralno podobnima i onima koji nisu pili alkohol, a da bi pacifikovao Srbe, napravio je Salu mira. Slavija je tada bila jedan ćoškasti prostor."

Možda je još jedan Makenzijev uslov – da sve kuće budu od čvrste građe – takođe u skladu s njegovom verom koja propoveda težak rad, a ne besmislene ratove. Kako god bilo, po njemu je u Beogradu čitav prostor između Bulevara JNA i ulice Maršala Tolbuhina (ako se još tako zovu) dobio naziv Englezovac. Postoji čak i kafana koja se tako zove. Međutim, Beograđani su ga još za života zvali lukavim Škotlanđaninom, što je navelo Milenka Todorovića, autora poznate knjige Beograd koga više nema, da se zapita: "Nejasno je zašto su kraj nazvali Englezovac ako su uočavali razliku između Škotske i Engleske". Pa da ga nerviraju, zašto bi inače?

MITIĆ I TUCOVIĆ: Slavija je svašta pretrpela u svojoj kratkoj istoriji. Gospodin Bojović veli: "Komunisti su 1950. godine posmrtne ostatke Dimitrija Tucovaći s Vračijeg brda pored Lazarevca, gde su ga saborci sahranili, premestili na Slaviju". Verovatno se na tom mestu sada uzdiže Tucovićeva bista - nasred trga. Nema nikakve sumnje da je za komunističkog oca isprva predviđen pravi spomenik, al’ dok svaki komesar uzme svoje – što bi rek’o Njegoš: "Svakom nešto, ne ostade ništa". I drug Dimitrije ih je davno učio da Boga nema, pa ni potrebe da se poštuju pokojnici, groblja i crkve, pa se verovatno nije naljutio.

UMESTO SUNČANOG SATA: Stanari Mitićeve rupe

Od svih priča u vezi sa Slavijom, najzanimljivija je sigurno ona o Mitićevoj rupi. Veletrgovac Vlada Mitić odlučio je negde pred rat da sagradi poveću zgradu, verovatno svoju četvrtu robnu kuću u Beogradu. Bi rat, dođoše komunisti, uzeše mu sve što je imao, a taj plac na kome je već bio iskopan temelj i stajao je tako ravno 35 godina. Onda je početkom osamdesetih tadašnja ambiciozna gradska vlast odlučila da problem reši tako što će rupu zatrpati, podići park bez ikakvog drvceta da ne bi smetalo sunčanom satu koji se nalazio na dnu. Kolega Tirnanić je grmeo protiv sunčevog sata, ali bolje da nije. Godine 1992. opet je osvanula ograda oko Mitićeve rupe pošto je "gospodža" Dafina uz neviđenu pompu i ubacivši 1500 nemačkih maraka umesto dukata na kamen temeljac, počela da kopa novu rupu. Dafina je brzo propala, ali je rupa ostala, ona ista rupa našeg detinjstva, dečaštva, mladosti i zrelosti, s tim što se u njoj već nastanjuju oni koji nemaju kud. Ako ih bude više, neće više moći da se napravi ni sunčani sat.

"Skupština grada je tek pre šest meseci dobila pravo da koristi ovu lokaciju", kaže za "Vreme" Miloš Aligrudić, član gradske vlade zadužen za inspekcijske poslove, upravu, imovinu i građevinske poslove. "Pravo korišćenja pre toga je imao Zavod za izgradnju grada Beograda. U međuvremenu, zavod je upao u finansijske probleme, pa je rupu morao da ustupi nama, pošto po zakonu nije mogao da proda pravo korišćenja. Direkcija za građevinsko zemljište raspisala je konkurs, ali uzalud – početna cena je bila tolika da se niko nije prijavio. U decembru smo doneli odluku čija bi posledica trebalo da bude smanjenje početne cene za 20 odsto. Cena je još astronomska, ali ovako bar postoji tračak nade da će neko konkurisati".

Nada umire poslednja.

Uroš Komlenović, Davor Konjikušić