VREME 585, 21. mart 2002. / MOZAIK
Irci i Srbi:
Geografija pivske pene
Imamo šta da naučimo od nacionalizma Iraca koji se svodi na to da oni vole svoju zemlju, ali da svoju decu ipak vole više
|
Neka mesta na svetu "rimuju" se s nekim drugim mestima, a veze i simpatije između naroda i kultura često nastaju i tamo gde ih, naizgled, ne bismo očekivali. Tako je i u slučaju Irske i Srbije, severozapada i jugoistoka Evrope.
O vezama i paralelizmima između Srba, i Slovena uopšte i naroda koji baštine keltsku tradiciju poput Škota, Iraca, Bretonaca i Velšana pisalo se i objavljivalo dosta. Veliki broj arheoloških lokaliteta sa ostacima keltskih naseobina na tlu Balkana (Kelti su, između ostalog, osnovali i Beograd-Singidun, Užice-Kapedun i niz drugih gradova) mnoge je naveo na zaključak da je ovaj narod na našem tlu ostavio mnogo dublje tragove od onih koji se priznaju u zvaničnoj istoriografiji. Milošu Crnjanskom, koji se u nekoliko svojih eseja bavio lingvističkim sličnostima keltskih i srpskih toponima, bila je naročito draga teorija o zajedničkom poreklu škotskih Pikta i Srba. O srpsko-keltskim vezama opširno i argumentovano je pisala dr Ranka Kuić, a Vladislav Bajac se u svom, uslovno rečeno, istorijskom romanu Druid iz Sindiduna bavio rekonstrukcijom života i sudbine keltskog plemena Skordiska koje se u čuvenom keltskom pohodu na Delfe u trećem veku pre nove ere zaustavilo na ušću Save u Dunav (imena ovih reka nose keltsku etimologiju) i tu osnovalo grad Sindidun na čijim temeljima je iznikao Beograd.
|
SVETI PATRIK: Da li zbog tajanstvenog pečata kojim je ovaj drevni narod obeležio naše podneblje ili zbog pomodnosti i uticaja globalne popularne kulture, tek tačno pre deset godina grupa beogradskih mladića odrasla na muzici irskog folk-pank sastava Pogues i zaljubljenika u irsku narodnu muziku, na irski nacionalni praznik Dan svetog Patrika 17. marta 1992. u Britanskom savetu održala je svoj prvi koncert. Ime koje su dali grupi bilo je sasvim prikladno – sebe su videli kao pravoslavne Kelte, pa su se tako i nazvali – Orthodox Celts. Sviraju isključivo irsku tradicionalnu muziku, vremenom su na irske teme pravili i autorske pesme, a sa svakim njihovim nastupom širom Srbije povećavao se broj njihovih poklonika zaraženih keltskim virusom. Beogradska "keltska ekipa" protekle decenije tradicionalno se okupljala u beogradskom KST-u. Negovali su prepoznatljiv imidž i u svemu se trudili da podražavaju irski način života, što otprilike podrazumeva sledeće: u oblačenju preferiraju zelenu boju, dezene sa detelinom i leprekonima; piju pivo, omiljeni je naravno crni ginis; navijaju za Seltik iz Glazgova i nose dresove, šalove i kape tog kluba; čitaju Asteriksa i trude se da igraju irske tradicionalne plesove i pikado; proučavaju keltsku istoriju, književnost, mitologiju i folklor i temeljno su upoznati sa istorijom Irske republikanske armije (IRA). Naravno, ljubav prema irskoj muzici je iznad svega. Na prvom mestu su The Pogues i Shane MacGowan, omiljeni bendovi koji se bave irskom tradicionalnom muzikom su The Dubliners i The Chieftains, a album Chieftainsa Irish heartbeat, snimljen u saradnji s još jednim velikim Ircem Vanom Morisonom, uživa kultni status. Njihove žurke zalivene obilnom količinom piva prava su svetkovina veselja i radosti. Žurka nad žurkama je proslava Dana svetog Patrika, a pored nekolicine ovdašnjih rok grupa koje sviraju irsku muzika, bend nad bendovima bez kojeg je svako keltsko slavlje nepotpuno je – Orthodox Celts.
FASCINACIJA: Sve što je moglo da se vidi i čuje protekle nedelje navodi na zaključak da u Srbiji postoje fascinacija ovim "dalekim krajem zaogrnutim maglama i tminama" i ljubav prema irskoj i keltskoj kulturi koja nadilazi trendove.
Dani keltske kulture ove godina su održani u organizaciji grupe građana nedavno registrovane kao Keltsko društvo, ili Celtic Crew, a koja postoji već desetak godina. Ovo društvo broji oko osamdeset članova i jedno je od nekoliko društava ljubitelja keltske kulture koja postoje u Srbiji. Program Dana keltske kulture obuhvatao je večeri savremene i tradicionalne irske muzike, koncerte, predavanja o keltskoj kulturi i jeziku, putopise po Irskoj i izložbu slika pod nazivom Keltia mlade beogradske umetnice Anemarije Vartabedijan.
Iz razgovora s članovima Keltskog društva može se zaključiti da postoji nekoliko nivoa interesovanja za keltsku kulturu koji se zasnivaju na simpatijama prema irskoj muzici, jeziku, kulturi, ljudima, pivu i fudbalu.
Nije slučajno što je album The Celts Strike Again Orthodox Celtsa objavljen na tridesetu godišnjicu osvajanja Kupa šampiona od strane njihovog omiljenog fudbalskog kluba Seltika iz Glazgova. Fudbal je za beogradske kelte jedan od najvažnijih načina iskazivanja ljubavi prema voljenom ostrvu. Ali, vrhunac posvećenosti keltskom fudbalu je sasvim sigurno slučaj Beograđanina Miomira Jugina, koga je ova ljubav odvela u Irsku da bi tamo postao direktor jednog fudbalskog kluba.
SUROVO I DIVNO: Miomir Jugin se zaljubio u Irsku kada je u Londonu ušao u jedan irski pab. Atmosfera koja je u njemu vladala, kao i muzika koja ga je vukla Irskoj, poput one grupe Pogues i sličnih, zainteresovala ga je da što više nauči o ovoj "najdaljoj Tuli, zemlji s onu stranu znanja". Svoju ljubav je krunisao postavši direktor malog fudbalskog kluba Bangor Hibs iz irskog mestašca nadomak atlantske obale Bangor Erisa. Impresije sa svojih putovanja po atlantskoj obali Irske Miomir Jugin je ispričao na jednoj tribini u Domu omladine. Interesovanje za ovo predavanje bilo je veliko, naročito kada se zna da među beogradskim keltofilima postoji zanemarljiv broj onih koji su poput Jugina imali sreću da borave u svojoj omiljenoj zemlji. Čak ni članovi Orthodox Celtsa nikada nisu posetili zemlju o kojoj pevaju. Sa svog puta, koji je bio i ostvarenje velike želje, Miomir Jugin se vratio prezadovoljan i prepun utisaka. "Irska je siromašan, surov i divan pejzaž", kaže on tokom razgovora za "Vreme", a naročito su ga impresionirali irska svakodnevica i srdačnost ljudi. Kada je stigao u Bangor Eris, celo mesto je došlo u pab da se upozna s njim. S ljudima koje je prvi put u životu video posle par izmenjenih rečenica sklapao je prisno prijateljstvo, a srdačnost dobrodošlice kao i mirna svakodnevica irskih ljudi nešto je što treba videti i doživeti. U svakom slučaju, njegovo iskustvo je potvrdilo najlepše predstave o zemlji koje je imao pre putovanja.
|
Aleksandra Šurlan, PR Keltskog društva, kaže da je Irsku zavolela preko jezika. Čarobni gelski, dugo potiskivani irsko-keltski jezik, otkrila je na fakultetu učeći staroengleski. Zvuk ovog jezika naprosto ju je opčinio. "Gelski jezik zvuči grubo kada ga prvi put čujete, ali vremenom postaje sve mekši i mekši. Ta melodičnost jezika najbolje se vidi u muzici, koja pak nosi emociju sličnu onoj u našoj narodnoj muzici", kaže Aleksandra Šurlan. Uopšte, muzika se doživljava na sličan način kod Iraca i kod nas. U irskim narodnim pesmama se, baš kao i u našim, često umire od ljubavi, pa je stoga neophodna izvesna količina alkohola da bi se bol ublažio.
Zbog slične istorijske sudbine i presudnog uticaja politike na svakodnevni život, kod oba naroda je i u poeziji izražena politička angažovanost, smatra Aleksandra Šurlan. Država je i kod nas i kod njih uvek funkcionisala po principu da je vlast odvojena od naroda, nastavlja naša sagovornica, ali, uprkos tome, ono što kod Iraca postoji, a što nama nedostaje jeste osećaj zajedništva, pripadnosti jednom narodu i vezanosti za sopstvenu tradiciju i kulturu bez kompleksa. "Odatle verovatno potiče i ono što me naročito fascinira kod Kelta. To su ponos, čast, hrabrost kao osobine koje se kod keltskih naroda naročito cene, slično kao kod nas u Crnoj Gori. Tako, na primer, u bitkama škotskih plemena onaj koji napada, pre nego što napadne, najpre kaže svoje ime, kaže odakle je i kao i imena svojih predaka. Kada isto to kaže onaj koji je napadnut, tek onda bitka može da počne. Po tome se vidi da se poštuju preci i da postoji svest da je život pojedinca manje važan od zajednice i da se vredi žrtvovati za zajednicu", objašnjava Aleksandra, čija se velika želja da konačno poseti Irsku i neposredno se upozna s narodom i zemljom koju voli još nije ispunila.
ISTI KAO SRBI, SAMO DRUGAČIJI: Ljubodrag Grujić, član Keltskog društva i stručnjak za gelski jezik, kaže da su se u vezi s njihovom simpatijom prema keltskom patriotizmu mogle čuti i optužbe da oni, vezujući se za Irsku, samo daju oduška sopstvenom srpskom nacionalizmu koji ne mogu da iskažu u svojoj sredini. Na pitanje da li su Srbi isti kao i Irci, samo malo drugačiji, Grujić kaže da dobar deo Iraca nas zapravo vidi kroz srpsko-albanski sukob, gde su njihove simpatije na strani Albanaca, dok mi tu više dođemo kao Englezi. Grujić još napominje da nijedan nacionalizam po sebi nije loš, a da mi imamo šta da naučimo od nacionalizma Iraca koji se na kraju ipak svodi na to da oni vole svoju zemlju, ali da svoju decu ipak vole više. Odatle veliko iseljavanje iz Irske "trbuhom za kruhom", ali i politička hrabrost da priznaju englesku prevlast nad Severnom Irskom.
Anamarija Vartabedijan se duže vreme interesuje za Kelte a zainteresovala se preko muzike, naročito muzike grupe Hot House Flowers. Inspiraciju za svoje slike nalazi u onome što ona naziva keltskom filozofijom. "Pri tom ona ima veze i sa zenom, i sa vedama i upanišadama, sa svim onim što se naziva duhovna baština čovečanstva", kaže Anamarija i kao osnovu ove filozofije naročito ističe neposrednu vezu s prirodom i prirodnim elementima, kao i ono što se danas naziva ekološkom svešću. Interesovanje za Kelte ju je povezalo i s grupom Orthodox Celts, za čije albume je radila omote. Kako nikada nije bila u Irskoj, pejzaže Keltije tražila je na ovdašnjim prostorima gde su Kelti obitavali, kao što su prostori nekadašnjih keltskih naselja na obalama Dunava i drugde. Na pitanje da li Irska u predstavama naših sagovornika pre čini okvir za imaginaran pejzaž jedne idilične zemlje, odgovoraju da iako većina njih još nije imala priliku da se neposredno upozna s Irskom, to ne smeta njihovom autentičnom doživljaju ove zemlje.
"Na Anamarijinim slikama su zaista naslikani irski pejzaži", kaže Miomir Jugin, jedan od retkih koji je imao priliku da stekne utisak koji izaziva irish misty i fantaziju koju budi eolska harfa zelenog ostrva. "I da je bila u Irskoj, ne bi ih bolje naslikala."
Nebojša Grujičić
| Irkinja u Beogradu U Beogradu živi svega nekoliko Iraca, tačnije Irkinja. Jedna od njih je i En Tošić, koja se udala u Beogradu gde živi od 1978. Pre nego što je došla u Beograd, o Jugosloviji nije znala ništa. Ono što ju je fasciniralo po dolasku je klima sa mnogo sunčanih dana, nasuprot večitoj irskoj kiši, ali i sklonost Srba ka druženju, putovanjima i filmu. "Ovde su ljudi mnogo otvoreniji nego u Irskoj", kaže za "Vreme" En Tošić. "U Irskoj se druženje svodi samo na izlaske u pab i na opijanje. Zbog toga je alkoholizam, naročito kod mladih ljudi, u Irskoj ozbiljan problem. Ovde se ni blizu ne pije koliko u Irskoj, a i kada se pije, ovde je običaj da se uz piće i jede, što je u Irskoj potpuno isključeno. Pabovi su, s druge strane, zbog surove klime, tamo jedino mesto gde mlad svet uopšte može da izlazi, dok je ovde Knez Mihailova puna sveta i u tri sata noću. Osim toga, meni se mnogo više dopada vrsta porodičnog druženja kakva ovde postoji, nego opijanje po pabovima." Upoređujući mentalitete Iraca i Srba, En Tošić kaže da postoje značajne razlike, ali i neke sličnosti. Iako je interesantno praviti istorijske paralele, En Tošić primećuje da je dugi period ropstva, vladavine Engleza, odnosno Turaka, ostavio znatne posledice u mentalitetu oba naroda, naročito u činjenici da i kod Iraca i Srba postoji uvrežen osećaj žrtve. Gospođa Tešić kaže da Irska polako izlazi iz dugog siromaštva i da se poslednjih godina primećuje njena nagla evropeizacija. "Ponekad ne mogu da prepoznam grad u kojem sam odrasla. Turizam je u velikom zamahu, pa su leprekoni i tradicionalna irska znamenja postali napadni turistički amblemi kojima se privlače turisti." Dok je odlazak iz Irske godinama bio uobičajena pojava (broj Iraca van Irske višestruko premašuje brojku onih koji su ostali na Ostrvu) u poslednje vreme sve više ljudi, naročito iz istočne Evrope, traži i nalazi posao na Ostrvu. Usled toga se u Irskoj sve češće iskazuje i otvoreni rasizam prema pridošlicama. Fascinaciju Srba njenom domovinom samo donekle može da razume, budući da je irska muzika svetski trend i da je svojom melodičnošću vrlo prijemčiva za širu publiku. "Ipak, neobično je da je moj mlađi sin, koji je dakle poluirac, irsku tradicionalnu muziku zavoleo tek slušajući Orthodox Celts." Kelti među Srbima
Vidljiva je sličnost u duhovnoj raskalašnosti, povremenom osećanju nacionalne ugroženosti i tvrdoglavoj potrebi za dokazivanjem
Književni i uopšte umetnički motivi za bavljenje jednom temom, podrazumeva se, duboko su individualni. No, baveći se svojevremeno izučavanjem civilizacije Kelta zarad pisanja romana Druid iz Sindiduna, shvatio sam da ću morati da se "rvem" sa mnogo širim zahvatima.
Prvo, valjalo ih je pravilno smestiti u kontekst drugih evropskih naroda prethrišćanskog doba (otud njihovo sagledavanje kroz helenski odraz). Potom je trebalo izvagati sve istorijske činjenice i od onih najsigurnijih (a dilema u nauci bilo je mnogo) organizovati čvrstu strukturu koja se nije smela zaljuljati. I tek onda krenuti u ispisivanje tzv. fikcije.
Evo nekih razloga mog zanimanja za Kelte. Reč je o plemenima koja su Evropom vladala pet stotina godina (dakle, nisu jedina po tome nama znana) i za koja se i u ono doba tvrdilo da su varvarska. Podaci o njima stizali su nam uglavnom iz rimskih i helenskih izvora, te su, naravno, bili pristrasni i politički uslovljeni. Ti "varvari" veći deo Evrope nisu osvojili oružjem, već mirnim putem. Imali su kulturu bitno drugačiju od ostalih: nisu priznavali pisanu reč iako su imali svoje pismo. To ih je i činilo slabijim u dokazivanju svoje istoričnosti.
No, oni su bili osnivači današnjeg Beograda, i to u dva navrata u razmaku od 55 godina. Dakle, geografski lokalpatriotizam me je ponukao da pokušam da razumem ratove devedesetih oko nas kroz tako drevnu prošlost. Osim toga, bio sam ubeđen u vezu tla koja je dosezala do današnjih dana. To, naravno, nije značilo da su Srbi potomci Kelta, ali je davalo mogućnost da su se geni kasnije pridošlih Slovena mešali s keltskim i genima svih drugih naroda koji su protutnjali ovim prostorom. Arheologija je bila najčvršći dokaz za to. Mada, valja reći da je izučavanje Kelta na tlu Beograda i okoline, koje je tako zdušno obavljao prof. Jovan Todorović, nailazilo na prilične (i nejasne) otpore u našim naučnim krugovima socijalističkog perioda (kao uostalom i prema starijoj, vinčanskoj kulturi na beogradskom tlu – o tome sam pisao u romanu Crna kutija). Dakle, antropološke sličnosti Slovena, a time i Srba, s civilizacijom Kelta (Škota, Velšana, Iraca i Bretonaca) nesumnjivo ima. Ona je trajala kroz vekove i vidljiva je i u njihovim modernim kulturama: u muzici, etnološkoj raznovrsnosti (ples, mitologija), vizuelnoj umetnosti, ali i u karakterologiji nacija. Uz svu opasnost od uopštavanja, usuđujem se da vidim sličnosti u prefinjenoj energičnoj kreativnosti, inatu, drčnosti, buntovništvu, upornosti, periodičnoj nacionalnoj isključivosti, neodmerenosti (dobroj za umetnost, a lošoj za politiku). Vidljiva je sličnost i u duhovnoj raskalašnosti, povremenom osećanju nacionalne ugroženosti i tvrdoglavoj potrebi za dokazivanjem koja izlazi iz okvira podrazumevanja potrebe za odbranom nacionalnih interesa.
No, nesumnjivi dokazi o sličnosti pre svega su u jeziku i arheološkim spomenicima. Nauka je tu našla neoborive veze. Pisca koji se nadovezuje na nauku, naravno, ništa ne obavezuje da bilo šta dokaže. Ali, možda upravo ta potpuna sloboda umetničkog dopisivanja biva kočnica da se o ovoj temi ne ode u potpuno spisateljsko bezvlašće. Moj Druid iz Sindiduna borio se na planu pojedinačnih ličnosti za vezu duhovnog srodništva različitih kultura na našem prostoru koji nije mogao biti samo slučajna putanja. Taj prostor je postao vreme, dakle – istorija.
Vladislav Bajac |