TV MANIJAK, UKLJ/ ISKLJ:
Spiritualne visine

Stigao je prvi april, niko nije uhapšen ni izručen te eto nama ponovo sankcija. Prvi dan sam pregurao relativno normalno, lepo vreme, ko za vreme bombardovanja, prodavnice pune, a cigareta ima dovoljno. Ne znam da li da sakupljam flaše koka-kole, mogu da zatrebaju za benzin kad počne ulična prodaja. Na televiziji su svi veoma ozbiljni, održavaju se sudbonosni sastanci, ali, ko da je sve u redu. Počeo je i popis stanovništva, video sam u vestima B92, mladi uglavnom pravoslavni Srbi, a stariji ateisti. Niko ne koristi pravo da na ova pitanja ne odgovori.

Ipak, mi mladi smo s pažnjom pratili gostovanje predsednika Koštunice na RTS-u, gde mu je domaćin bila Bojana Lekić. Kad je sve izređao o Hagu i mučnini u želucu, Predsednik nam je nešto na kraju poručio. Kaže, zna da će biti različitih reakcija, ali on nema mnogo razumevanja za one što su napustili zemlju i individualnu sreću stavili ispred napora da se Srbijica učini boljom. On i ostali glavari učinili su sa svoje strane sve što je bilo u njihovoj moći. Sve vreme bio je miran, kaže Bojana da ga zovu Buda, a on smatra da u javnosti ima mnogo bezrazložne histerije. E, Svami Koštune, nismo mi još dosegli te spiritualne visine, ili možda dubine, to bezdno. Još nam duh sputavaju trivijalne sitnice materijalne egzistencije. I tu osetih kajanje, osetih koliko sam mali i osetih mučninu.

Pošto nisam sportski novinar, ne mogu ni u Brazil s Reprezentacijom, da se čvarim na plaži s veličinama poput Luke sa Pinka ili Milojka sa RTS-a. Prvi je doneo snimke sebe kako muva ribe na stadionu a, koliko čujem, Milojko je zglajzao na kupalištu jer je po srpski spustio kupaće da istrese brazilski pesak iz pukotina. Nudiranje je tamo zabranjeno i usledila je ekstradicija s plaže. U pravu je Predsednik, šta ćemo mi u belom svetu kad nas on duboko i suštinski ne razume. Pošto mi oficijelno nemamo more, pucamo od Brazila, pa se okrećemo zimskom turizmu. Mladi koji imaju pare odu na Kopaonik, a mi ih posle gledamo na TV Kopu. E, ta bezbrižna omladina, što nema razumevanja za Budine mudrosti, recimo ne zna da je Kopaonik bogat arheološkim nalazištima. Imali smo na Kopu skijaške centre u ranohrišćanskom periodu. U vreme kad se u Evropi spavalo po pećinama i jelo rukama, mi smo strane turiste (rudare Sase) smeštali u odmarališta, gde smo im uzimali pare, dok su Srbi odsedali po vilama s podnim grejanjem. Živa istina, video sam svojim očima na TV Kopu. Njima četvorokrevetne, a nama apartmani.

Nekako se potrefilo da je ovo vreme hajki na vukove. Na RTS-u sam video prilog sa Golije, gde se skupilo i lovaca i cevi, ali ne uhvatiše ništa. Bio je, doduše ko i uvek, bogat kulturno-zabavni program, ali od ulova ništa. Memedovićeva ekipa bila nešto uspešnija tamo oko Bajine Bašte. Dobro, tu je Drina, ima vukova, malo su slobodniji jer je Bosna blizu. Pošto Memedović peca ribe, pa ih ljubi i pušta nazad u vodu, vuka su namamili jagnjićima i upao je u klopku. E, onda je bilo ko u "Opstanku", živog vuju u kavez, pa na seoska kola i ko ‘ajduka u grad. Navodno će ga pustiti u neku drugu šumu, gde fali vukova, ali prodadoše ga nekom zoološkom vrtu, garant.

Na kraju, moram reći da ozbiljno sumnjam u regularnost izvlačenja u nagradnoj igri "don kafe". Prvo, na Pinku Maja Japundža i blago senilni Mića Orlović, uz šarenu ekipu na kanabetima. Mića i ekipa zevaju u Japundžu, tačnije u noge, a neka deca nekontrolisano divljaju okolo i kao slučajno biraju koverte. Sipali im i kafu, pred njima šolje, samo ta ekipa što prodaje kafu ne ubada želje jer su im sve ispunjene. Kako je teklo izvlačenje, vidiš deca ko deca, biraju sve velike koverte, pa šarene, pa napravljene od kesica kafe, nijedan običan poštanski koverat, kao onaj koji sam ja poslao. A možda deca preturaju i traže komšije i familiju, povelika su mi delovala i sigurno znaju da čitaju. Na kraju srećni otac dobitnice iz prošlog izvlačenja izvukao još jednog dobitnika stana. Bio je i snimak radovanja, u familiji, otvorila im snaja dobitnice, posle baba i deda nazdravljali uz šampanjac, poslušali Predsednika, ostali ovde, verovali u bolje sutra i, eto, sreća im se osmehnula.

Dragan Ilić