U gradovima širom sveta ljudi rade iste stvari potvrđujući da je globalizacija zapravo počela hiljadama godina ranije, s pojavom prvih gradova. Jedna od tih aktivnosti je muziciranje na ulici, u podzemnim prolazima, metrou, parku, na pijaci ili pred terasama kafea. Muzikanti su postali vrsta urbanog mobilijara, kao kandelabri, klupe ili oglasni panoi.

Kao svaka globalna pojava, ni muzikanti nisu imuni od unifikacije i dominacije određene marke. Tako, Peruanci pasiraju kondora na svakom ćošku, a iste tunike, zanemarljiva visina svirača i prepoznatljiv zvuk pare daju pečat izvoznog etno-artikla južnoameričke hemisfere. Njima su se poslednjih godina pridružili Rusi. Kada bi postojao sindikat muzikanata i uličnih zabavljača, oni bi sigurno bili isključeni zbog pokušaja uspostavljanja monopola ili bar zbog nelojalne konkurencije. To su većinom profesionalci koji o raspustu odlaze u evropske metropole da na ulici zarade desetak svojih redovnih plata. Neki od njih se neskriveno ponašaju kao da su na privremenom radu u inostranstvu, što kod vernijih posetilaca kafea i kolega neretko izaziva revolt, pa dovodi i do nemilih scena. Uglavnom sviraju džez, a najomiljeniji im je Grapeli. Ako sviraju ruski folklor, sa sobom obavezno vuku balalajke u formatu ovećeg šifonjera i plesačice neznatno manjeg formata.

To je skica protagonista ulične karaoke uz manje-više slične interpretacije Dilana, Bitlsa ili Soni i Šer. Uz to se u Njujorku mogu čuti dobri bubnjari, u Londonu saksofon i iznijansirani muški vokali, u Parizu ženski vokali a la Džoan Baez i gitara, a u Amsterdamu sve to pomalo.

Ipak, među svim globalnim iskustvima, koja valjda zbog svoje globalne prirode i liče jedna na druge, ima posebnih doživljaja i scena koje menjaju stereotipne predstave. Te izuzetne pojave otkrivaju se vremenom, baš kao što se otkrivaju draga mesta. E, takav je slučaj s mojim idolom. On je otelotvorenje visokog stila – pojavljuje se samo za lepih dana, ploveći duž kanala u lakiranom drvenom čamcu ukrašenom mesinganim detaljima, zastavama i ogromnim suncokretima. Zastaje ispod mostova, izvodi ustaljeni duvački program Hajdna, da bi u repesažu iznudio bis i konačno grozdovima publike na i oko mosta ponudio korpicu na pecačkom štapu. Njegovo sviranje je praznik za uho, ali je njegova pojava, i samo njeno iščekivanje, najbolji znak pobede grada nad predrasudama koje ovaj vuče za sobom.

Moji ostali favoriti mogu se podvesti pod grupu notornih luzera, po ugledu na svakako najpotresniji lik uličnog sviraca, iz filma Plavo Kišlovskog. Pokradeni genije, po pravilima vlastite kaste ostavljen na ulici gde po dubokom ubeđenju kradljivaca i pripada. Tik uz njega su oniski crnoputi a capella pevač Geršvina ispred lokalne samoposluge i momak sa glasom Muddyja Watersa, prateći se na ukuleleu iz Neki to vole vruće, konzervi od koka-kole napunjene šljunkom i plastičnoj karnevalskoj duvaljki.

Na ulične muzikante smo se navikli kao na sastavni deo gradskog enterijera. Na njih se ranije gledalo kao na nastavljače poetičnog mita o trubaduru. Sada se najčešće misli da sviraju za milostinju. Iako svako od njih ima ispred sebe kapu, futrolu instrumenta ili devojčicu sa čančetom, njihovi motivi su različiti. Neki to zaista rade da prežive, neki stiču dodatne i neoporezovane prihode, a ima i onih koji sviraju na ulici zato što nemaju gde da vežbaju. Taj praktični trik se često koristi. Kao dečak od deset godina Mark je svirao na ulici, po nagovoru roditelja. Duvanje u trubu u malom stanu, u centru grada, prouzrokuje mnoštvo problema s komšijama. Danas je Mark profesionalni džez muzičar. Njega nisam video da svira na ulici, ali jesam tri gracije – viola, violončelo i violina – kako sviraju Vivaldija ispred prodavnice Kalvin Klain. Ulicu su u trenutku pretvorile u koncertnu dvoranu i jedino je pozadina od skupog veša razbijala tu iluziju.

Manji broj muzikanata veruje da je sviranje na ulici način širenja alternativne scene. Time se ne može pobediti etablirana kulturna mreža s hiljadama teatara, biletarnicama, novinama, plakatima i marketing biroima koji su zaposleni propagandom kulture, ali se može neposredno iskazati lično vjeruju. Ponavljanje u tom graditeljskom procesu ima izrazito važnu ulogu. Pojavljivanjem na istom mestu u određeno vreme muzikanti utvrđuju adresu, najvažniji atribut javnog postojanja, a s njom dolaze i ostali znaci institucije – stalna publika, utvrđen program, bis i, najzad, prelazak u toponim. Strah od institucionalizacije vodi ka preispitivanju vlastitih pozicija pa i do prekih odluka. Ispoveda se poznanik, slikar, kako je posle godina uživanja u ponavljanju muzičkog rituala na Pijaci cveća osetio da više ne može da izdrži pritisak standarda koji je sebi nametao. Jednog dana je prekinuo nastup na njegovom vrhuncu i izvinio se, sažeto i teatralno poručujući: The show is over now! Otišao je kući sa osećajem sete i malo bljutavim ukusom u ustima. Prespavao je i sutradan, vođen sujetom, prošetao do "svog mesta". Umešao se u razdraganu gomilu. Tamo gde je nastupao s violinom i prijateljima svirali su neki njemu nepoznati momci. Publiku je uglavnom poznavao. Saznanje o prolaznosti uvek zaboli. Na ulici se zvezde rađaju i padaju kao i na oficijelnoj sceni. Duboko skriven motiv svakog javnog nastupa je egzibicionizam. Vremenom se on uobliči u veru u sopstvenu misiju. Nauk prolaznosti, koji se ukaže tek na kraju puta. On ostavlja ožiljak van rama biografije – saznanje o prolaznosti svega što zavisi od publike.

Miloš Bobić