Priča sa naslovne strane:
Komedija za Kostu Čavoškog i društvo

Dok Miroslav Toholj, izdavač Karadžićeve Sitovacije, smatra da je reč o umetničkom ostvarenju visokog kvaliteta, Aleksandra Jovićević, teatrolog i pomoćnik srpskog ministra kulture, ovaj dramski prvenac upoređuje sa objavljivanjem Majn kampfa u Nemačkoj pet godina posle Drugog svetskog rata

Miroslav Toholj, urednik Izdavačkog grafičkog ateljea "M" koji je izdao Karadžićevu knjigu, nije želeo da ulazi u interpretaciju dela, već Karadžićev dramski prvenac u književnom smislu i u smislu humora vidi kao delo na tragu Jazavca pred sudom Petra Kočića, uz izvestan uticaj Ćelave pevačice Ežena Joneska i sličnih komada. Toholj je tom prilikom najavio i da će isti izdavač uskoro objaviti izabrana dela Radovana Karadžića u šest knjiga uključujući i novija Karadžićeva ostvarenja, kao i monografiju o njemu. U štampi je već Karadžićeva zbirka izabranih pesama i knjiga za decu Ima čuda nema čuda sa ilustracijama Mome Kapora. Isti slikar je ilustrovao i još dve dosad neobjavljene knjige za decu istog autora, koje takođe uskoro treba da izađu. Osim ovih knjiga, u planu su još i dva Karadžićeva romana, od kojih jedan nosi naziv Srpski kvart, zatim dvotomni sabrani politički spisi, članci i govori i knjiga ratne prepiske i poslanica. "Situacija u kojoj se nalazi Radovan Karadžić je situacija u kojoj on najviše može da piše i u kojoj je na neki način na to prisiljen jer ne može da vodi razgovore sa širim krugom ljudi", izjavio je Toholj. "Tu su još i terapijski razlozi jer umetnost jeste terapija čovečanstva, a sama stvarnost je postala ne 'situacija', nego 'sitovacija', dakle jedna deformisana stvarnost pa time pisac ima dobre podsticaje da drži olovku u ruci i bavi se književnošću. Rukopisi koji su do sada došli do izdavača pokazuju da je reč o visokom umetničkom nivou ostvarenja i da se tome s te strane ne može ništa prigovoriti. Dela treba ostaviti da sama govore svojom snagom, svojim unutrašnjim nabojima, i u to ne treba mešati politiku i vanknjiževne stvari. Uostalom, videli ste u izveštajima holandskog Istorijskog instituta da je njegova uloga u Srebrenici 'nejasna', kako se tamo kaže, znači da je nije ni bilo. O svemu tome neka govore istoričari, a kao što je i do sada bio slučaj s mnogim piscima, od Ovidija koji je pisao u izgnanstvu pa nadalje, treba ljudima ostaviti mogućnost da se bave književnošću na jedan legalan način, da ih izdavači štampaju i ponude na uvid čitaocima... Rukopis je stigao do nas preko njegove supruge koja je ujedno i nosilac njegovih autorskih prava... Ne verujem da može biti nekakvih otpora kada je u pitanju knjižarska distribucija, to je knjiga kao i svaka druga, dostupna i podložna javnoj proceni", smatra Toholj.

Aleksandra Jovićević, teatrolog i pomoćnik srpskog ministra kulture, pak kaže da pojavu Karadžićeve knjige smatra smešnom i grotesknom. "Prvi put čujem da je Radovan Karadžić dramski pisac. Treba videti dramu kakva je, ali smatram da davanje publiciteta takvim stvarima samo pogoduje raspoloženju da se od Radovana Karadžića napravi nekakav heroj. Kada bi mogla da postoji neka vrsta lustracije u medijima, oni uopšte ne bi trebalo da objavljuju da taj čovek uopšte postoji i šta govori Komitet za istinu o Radovanu Karadžiću, pa bi kampanja vezana za njega onda odumrla sama po sebi. Ali, ako nema zakona o lustraciji, trebalo bi da postoji bar nešto što se zove moralna lustracija. Ne govorim o estetskoj vrednosti dela jer dramu nisam pročitala, ali to bi bilo isto kao kada bi u Nemačkoj Majn kampf bio objavljen pet godina posle završetka Drugog svetskog rata. Mislim da je to neprimereno i užasnuta sam. Činjenica da je to neko objavio i da postoji publika koja će to čitati, kao i da se Radovan Karadžić i dalje tretira kao neka vrsta pisca i umetnika, za mene je poražavajuća. Pridavanje značaja jednom takvom događaju smatram krajnje neprimerenim. Mnogo značajnije i tragičnije stvari bile su činjenice što su se otkopavale masovne grobnice oko Beograda, pa je medijska kampanja oko toga vrlo brzo utihnula... Naravno da postoji opasnost da neko pozoriše igra ovaj komad, u Srbiji ima puno privatnih pozorišta, ali nadam se da će se javiti građanski otpor. Ne znam da li postoji zakon koji može da spreči tako nešto, ali se nadam da će onima koji su svojevremeno prekidali pozorišne predstave neko otići i prekinuti im izvođenje Karadžićevog komada."

Nebojša Grujičić