Osiromašeni uranijum – A-bomba XXI veka(1):
Koliko nismo pogođeni ili Balkanski sindrom

Od sredine devedesetih, zastrašujuće posledice primene municije sa osiromašenim uranijumom izazivaju sve više nedoumica. "Vreme" će u narednim bojevima pokušati da što potpunije prikaže taj problem, već nazvan "atomska bomba XXI veka"

Pre tri godine, dok su pametne bombe padale po Jugoslaviji, duhoviti korisnici blagodati tehnološke revolucije širili su i-mejl poruke o budućnosti koja nas čeka. U toj budućnosti, isto kao u ondašnjoj sadašnjici, Beograđani neće imati električnu struju, ali im neće ni faliti jer – sami će svetleti u mraku. Tri godine kasnije, danas dakle, okolnostima iznuđena vedra duhovitost vraća se u obliku zastrašujućeg Balkanskog sindroma. Kao i u slučaju njegovog "starijeg brata", Zalivskog sindroma – otkrivenog kod veterana rata koji je koalicija tridesetak zemalja predvođena Sjedinjenim Američkim Državama vodila protiv Iraka 1991. – reč je o kompleksu oboljenja oko čijeg uzroka ne postoji saglasnost. Civilne i vojne vlasti Sjedinjenih Država i velikog dela najvažnijih članica NATO-a sklone su da zdravstvene probleme veterana smatraju delom posttraumatskog stresa ili "prirodnim" bolestima. Veterani, nevladine organizacije i pokreti koji ih podržavaju kao ključni uzrok obolevanja, umiranja i rađanja nakaznog potomstva vide – osiromašeni uranijum. Vredni vojni naučnici zaključili su da je taj otpad – ostatak prečišćavanja uranijuma za dobijanje nuklearnog goriva ili proizvodnju nuklearnih bombi – veoma upotrebljiv za proizvodnju izvrsne protivoklopne municije, granata i oklopnih vozila. Takva municija prvi put je upotrebljena protiv Iraka 1991, potom protiv bosanskih Srba 1994/95. i, najzad, u NATO bombardovanju SR Jugoslavije 1999. Opšte vojno zadovoljstvo efikasnošću municije sa osiromašenim uranijumom od sredine devedesetih godina kvare sve glasniji i masovniji zahtevi da se njena upotreba zabrani. "Vreme" će u narednim brojevima pokušati da što potpunije prikaže taj problem, koji je već nazvan "atomska bomba XXI veka".

***

Uoči prvomajskog praznika TV RAI News emitovao je reportažu o novorođenoj deci italijanskih vojnika koji su proteklih godina bili stacionirani u Somaliji i na Balkanu. Naknadni izveštaji su broj te na nesreću rođene, nakazne dece povećali sa šest na 23, a mogućnost da je uzročnik osiromašeni uranijum osnažena je nalazom da "višak" deformisane novorođenčadi dolazi i iz okoline vojnih poligona na kojima se testiraju minicija, naoružanje i oruđa čiji deo čini osiromašeni uranijum. U izveštajima iz nekoliko italijanskih mesta pominju se i povećana smrtnost ili obolevanje starijeg stanovništva od raka i drugih kanceroznih bolesti.

Priča o nekontrolisanim i zastrašujućim posledicama upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom poznata je već nekoliko godina, ali se – pretežno u evropskim medijima – pod imenom Balkanski sindrom pominje od kraja 2000, odnosno početka 2001. godine. Sticajem okolnosti, Italija je i tada bila okidač.

Izbijanje: 2000/2001.

Prema agencijskim izveštajima s kraja 2000. i početka 2001. godine, evropske zemlje članice NATO-a počele su proveru mogućnosti da su njihovi vojnici bili izloženi zračenju municije sa osiromašenim uranijumom ispaljene na Kosovu i Metohiji tokom agresije na Jugoslaviju 1999. Povod prvim sumnjama bila je nerazjašnjena smrt jednog portugalskog vojnika koji je službovao na Kosovu i Metohiji. Špansko ministarstvo odbrane donelo je načelnu odluku o zdravstvenom ispitivanju 32.000 vojnika koji su kao članovi mirovnih misija boravili na Balkanu. Pretposlednjeg dana 2000. godine Vojno tužilaštvo u Rimu raspolagalo je dokumentacijom da je karabinjer Rinaldo Kolombo, koji je 1995. godine bio pripadnik međunarodnih mirovnih snaga u BiH, 29. septembra 2000. umro od leukemije, kao peti pripadnik italijanskih oružanih snaga koji je oboleo od raka po povratku sa mirovne misije na teritoriji bivše Jugoslavije. Prema drugim izvorima, još desetak italijanskih vojnika bilo je na detaljnim ispitivanjima, trojica sa sumnjom na leukemiju, jedan sa imunohistološkim problemima, osmorica zbog različitih tumora. Tih dana hamburški nedeljnik "Velt am zontag" objavljuje da Bundesver takođe počinje medicinska ispitivanja vojnika koji su na Kosovu i Metohiji dolazili u dodir s američkom municijom od osiromašenog uranijuma, zaostalom posle rata 1999. Najavljena zdravstvena ispitivanja nisu baš sasvim u skladu sa zvaničnom izjavom nemačkog ministarstva odbrane da "vojnici koji su u sastavu KFOR-a boravili na Kosovu i Metohiji nisu ozračeni ostacima američke municije sa osiromašenim uranijumom" – ili možda jesu, budući da su testiranja nepoznatog broja vojnika obavljena metodom slučajnog uzorka.

U Velikoj Britaniji nema nikakve istrage. Tvrdnju Ministarstva odbrane da municija od osiromašenog uranijuma nije ništa opasnija od konvencionalne prenosi Radio BBC u programu na srpskom jeziku. Nasuprot tome, neki britanski stručnjaci upozoravaju "da bi na Kosovu mogle da umru hiljade ljudi". Istražujući temu dana, evropski mediji skreću pažnju na mogućnost da Sjedinjene Američke Države svim sredstvima sprečavaju istragu posledica upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom u Iraku, BiH i na Kosovu – i da im se u tome vlade evropskih država članica NATO-a nisu suprotstavljale. Ubrzo, međutim, Romano Prodi – Italijan na mestu predsednika Evropske komisije – izražava svoju zabrinutost ne samo zbog Balkanskog sindroma koji pogađa evropske vojnike, već i zbog celokupnog problema narušavanja životne okoline i ugrožavanja zdravlja ljudi u područjima u kojima je proteklih godina upotrebljavano oružje sa radioaktivnom municijom: "Želim da se ustanovi istina ne samo o razlozima oboljenja vojnika već i ljudi koji tamo žive."

Privremeni saldo

Uzbuna koju je u Evropi početkom prošle godine izazvala pojava Balkanskog sindroma – pojačana službenim zahtevom Italije NATO-u da ispita moguću povezanost upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom i nerazjašnjenih oboljenja među veteranima i sličnim zahtevima drugih zemalja čiji su vojnici učestvovali ili učestvuju u mirovnim misijama u BiH i na Kosovu i Metohiji – u međuvremenu se nije smirila, naprotiv. Saopštenja o nepostojanju jasnih dokaza povezanosti više su doprinela uznemirenosti nego smirivanju evropskog javnog mnjenja. S druge strane, odavno postojeća udruženja američkih veterana iz rata protiv Iraka 1991 – među njima i veoma aktivne grupe žrtava sindroma Zalivskog rata – ponovo su iznela svoje razloge za uverenje da je pomenuti sindrom u nekoj, ako i ne baš direktnoj vezi sa osiromašenim uranijumom. Mnogobrojne pacifističke i humanitarne organizacije ponovo su zatražile zabranu upotrebe naoružanja i municije sa osiromašenim uranijumom, bar dok se ne ustanove nedvosmislene činjenice o njihovoj štetnosti, odnosno ne dokaže usklađenost s međunarodnim konvencijama koje zabranjuju upotrebu oružja i municije čije se dejstvo ne može kontrolisati.

Januara 2001. godine lista evropskih žrtava za koje se veruje da su obolele i/ili umrle zbog posledica neposrednog kontakta s osiromašenim uranijumom izgledala je ovako:

Italija: Zvanično 18 sumnjivih slučajeva (8 smrtnih i 10 vojnika obolelih od tumora ili leukemije). Nepotvrđen podatak o ukupno tridesetak sličnih evidentiranih slučajeva. U misijama na Kosovu i Metohiji i BiH učestvovalo je oko 60.000 italijanskih vojnika i oko 15.000 civila. Belgija: Petorica umrlih od raka, četvorica bolesnih, prema saopštenju Ministarstva odbrane. U misijama na području bivše SFRJ učestvovalo je 12.000 belgijskih vojnika. Španija: Ministarstvo odbrane priznalo je tri slučaja kancerogenih oboljenja, među njima i jedan smrtni, ali ih pripisuje prirodnim uzrocima. "Biro za odbranu vojnika" tvrdi da je umrlo četvoro vojnika, a da sumnjivih ima 12. Na područjima bivše Jugoslavije boravilo je 32.000 španskih vojnika. Holandija: Dva vojnika umrla su od leukemije (ukupno ih je u Jugoslaviji boravilo oko 25.000). Švajcarska: Istraga u slučaju smrti jednog oficira koji je 1996. boravio u BiH, a 1998. umro od leukemije. Švajcarska je u misijama na Kosovu i Metohiji i BiH imala 950 vojnika. Portugal: Pet sumnjivih slučajeva, među njima dva smrtna. U mirovnim misijama na Balkanu učestvovalo je oko 10.000 Portugalaca. Francuska: Ministarstvo odbrane potvrdilo je četiri slučaja leukemije među vojnicima, ali ih ne povezuje sa osiromašenim uranijumom. Velika Britanija: Ministarstvo odbrane odbija postojanje veze municije sa osiromasenim uranijumom i bolesti vojnika. Jedan bivši inžinjerac čije se zdravstveno stanje pogoršalo po povratku iz BiH 1996. zatražio je objašnjenja od vlade. Mađarska: Vlasti demantuju bilo kakav slučaj smrti povezan sa Balkanskim sindromom. Udovica jednog vojnika tvrdi da je njen muž umro od leukemije posle službe u BiH. Grčka: Jedan slučaj leukemije kod vojnika koji je služio u BiH. Danska: Dvojica vojnika obolela od leukemije posle službovanja u BiH i Hrvatskoj. Na Balkanu je služilo između 15.000 i 20.000 danskih vojnika. Norveška: Štampa je objavila da ima nekoliko slučajeva leukemije u vojsci, ne uspostavljajući vezu sa osiromašenim uranijumom. Oko pet hiljada norveških vojnika služilo je na Balkanu.

Šta su govorili naši

Tek pošto su vojnici NATO članica počeli da umiru i pošto je Balkanski sindrom postao tema broj jedan svetskih medija, jugoslovenska javnost počinje da otkriva detalje o onome čemu je bila i čemu će još biti izložena. U vreme NATO bombardovanja, naročito kada je grafitnim bombama rasturanijum elektroenergetski sistem, Beograđani su se sprdali da im nedostatak struje ne smeta, jer od osiromašenog uranijuma – svetle u mraku. S druge strane, postojala je sklonost da se vestima o zagađenjima, rizicima i opasnosti ne veruje u potpunosti, ili se njihova verodostojnost umanjivala samozavaravanjem da je reč o anti-NATO propagandi Miloševićevog režima. U sličnom obrascu, jugoslovenska javnost je 1994, i naročito 1995. godine, bila sklona da u celini ili delimično odbaci tvrdnje bosanskih Srba da NATO koristi municiju sa osiromašenim uranijumom kao i kasnije alarmantne vesti o posledicama po zdravlje stanovništva.

Kompleksu uverenja i mišljenja u opticaju od 1999. treba pridružiti i običnom svetu mnogo razumljiviju, vidljivu opasnost od "običnih" zagađenja piralenom iz razorenih trafo-stanica, hemikalijama vojne industrije u Trsteniku, vinil-hloridom i živom iz hemijskih postrojenja u Pančevu, naftom iz rafinerija i skladišta u Novom Sadu, Pančevu, Beogradu, Smederevu... Višemesečna zabrana ribolova na Dunavu delovala je kao mnogo jasniji znak stvarne opasnosti, nego – malobrojna i umirivanju javnosti uglavnom namenjena – upozorenja na posledice dejstva municijom sa osiromašenim uranijumom. Najzad, delovalo je i uverenje da se sve najopasnije događa daleko, "tamo dole" na Kosovu. Od kraja decembra 2000. mediji su detaljno prenosili izveštaje o zbivanjima u vezi sa Balkanskim sindromom. Spekulacije i nagađanja o pozadini skandala i njegovim političkim dometima kretale su se od mišljenja da je reč o samo još jednom cenjkanju Evrope i SAD oko troškova NATO intervencije i ko će platiti saniranje posledica – "osiromašeni uranijum je najbolje sredstvo političkog pritiska" – do mudrovanja na temu kako je, eto, baš to taj novi svetski poredak koji problem primećuje i priznaje tek kada "njihovi" počnu da umiru.

Državna televizija je prikazala primerke municije sa osiromašenim uranijumom, demonstrirajući, uz komentar stručnjaka, navodno malu i na mestu udara lokalizovanu opasnost po zdravlje. Prvu zvaničnu informaciju dao je 3. januara 2001. dr Dragan Veselinović, zamenik republičkog ministra za zaštitu životne sredine. Prema njegovoj izjavi, tokom NATO bombardovanja SRJ 1999. godine upotrebljeno je 30.000 do 50.000 projektila sa osiromašenim uranijumom; na području južne Srbije (bez Kosova i Metohije) evidentirano je osam, a u Crnoj Gori jedna lokacija gađana takvom municijom. Izjava je zasnovana na podacima Vojske Jugoslavije dostavljenim saveznom ministarstvu za razvoj, nauku i životnu sredinu. Umirujuće-uznemirujući deo izjave glasio je da "sigurno postoje problemi, ili će tek nastati ako se ne preduzmu odgovarajuće mere", odnosno da "za sada nema informacija da postoje određene zdravstvene posledice". Objavljene snimke obeleženih kontaminiranih područja u okolini Preševa, Bujanovca i Vranja pratila je, međutim, žalba da se lokalno stanovništvo uglavnom ne obazire na zabranu napasanja stoke u blizini.

U naknadno objavljenim podacima i procenama govori se da količina osiromašenog uranijuma izručenog na teritoriju SRJ premašuje 10 tona. "Uteha" je što su daleko najveće količine na Kosovu i Metohiji, gde je – prema izvorima VJ – takva municija korišćena za gađanje oko 110 lokacija, uglavnom u jugozapadnim i zapadnim delovima pokrajine. Za jedini crnogorski slučaj – rt Arza na poluostrvu Luštica u Boki Kotorskoj – saopšteno je da će potpuna dekontaminacija biti obavljena do kraja aprila 2001, tj. dve godine pošto su projektili ispaljeni i godinu dana otkako je bivša savezna vlast udostojila Crnu Goru obaveštenja o prirodi korišćene municije. Prema izjavi dr Miodraga Gomilanovića, ministra za zaštitu životne sredine Crne Gore, utvrđena je kontaminacija na malom prostoru od oko 3500 kvadratnih metara (u južnoj Srbiji površina ugroženog terena meri se hektarima). Troškovi dekontaminacije, uklanjanja zemljišta i eventualnih ostataka municije, zaštitna oprema i zdravstvena kontrola stanovnika Luštice procenjeni su na oko 400.000 maraka.

Prikupljena municija sa osiromašenim uranijumom uskladištena je u Institutu za nuklearne nauke u Vinči kod Beograda ali, prema rečima dr Dragana Veselinovića, "ostaje pitanje da li je sve moglo da se nađe, jer postoji problem projektila koji u zavisnosti od tipa zemljišta mogu da prodru dublje i ne mogu se površinski sakupiti; treba preduzeti daleko opsežnije radnje za njihovo vađenje, odnosno nalaženje". U okolnostima tada rastuće nervoze, ponovo su pokrenuta pitanja eventualne primene radioaktivne municije na ciljeve u Beogradu i okolini, prvenstveno pri raketiranju ambasade Kine i upornom tromesečnom bombardovanju brda Straževica. Stručnjaci beogradskog Instituta za medicinu rada i radiološku zaštitu "Dr Dragomir Karajović" demanovali su postojanje povećane radioaktivnosti, istovremeno upozoravajući na moguće dugoročne efekte u južnoj Srbiji te na Kosovu i Metohiji gde se, prema izjavi upravnika Naučnog centra KBC "Bežanijska kosa", za 10 do 15 godina "može očekivati povećan broj obolelih od ‘solidnih tumora’ koji zahvataju tkiva i organe kao što su štitna žlezda, jajnici, dojke". Onkolozi kliničkih centara u Beogradu Miodrag Đorđević i Darinka Božović smatraju da će, prema njihovoj projekciji, "procenat obolelih od raka u narednih pet godina porasti za 30 odsto. Pravo ispoljavanje pojaviće se u narednih godinu dana, jer je potrebno da prođu bar dve godine do prvih ispoljavanja, i to najpre u najosetljivijoj, dečjoj populaciji. Ono što ćemo imati su leukemija i druge vrste maligniteta." U lavini informacija koja je krenula početkom prošle godine ispostavilo se i da je vojska takođe obavila neka do sada javnosti nepoznata istraživanja. Načelnik Sanitetske uprave VJ general-major Momčilo Kragović obelodanio je da ni na jednom od 1080 pripadnika VJ koji su se tokom NATO bombardovanja našli u zonama dejstava projektilima sa osiromašenim uranijumom za sada nisu utvrđena nikakva oboljenja čiji bi uzrok bila povećana radioaktivnost. Po istoj informaciji, projekat istraživanja načinjen je još 1999, testovi su obavljeni 2000, a zdravstveno stanje pomenutih oficira i vojnika i dalje se redovno prati. Na područjima južne Srbije – gde je količina ispaljenog osiromašenog uranijuma procenjena na oko tri tone po jednim, a nešto manje od dve tone po drugim izvorima – za sada nema evidentiranih zdravstvenih posledica. Međutim, lokalni stručnjaci upozoravaju da su "uočene posledice na životnu sredinu koje mogu ugroziti zdravlje ljudi 2004. ili 2005. godine, ukoliko se ne preduzmu hitne mere za dekontaminaciju terena".

Jugoslovenske vlasti našle su se na pitanju osiromašenog uranijuma u gotovo istoj situaciji kao i NATO. Potvrda stvarne opasnosti i njenih realnih razmera može da utiče na stanovništvo, a eventualno naglašena odgovornost Zapada za to ne bi pozitivno uticala na očekivane donatore i investitore. Zanimljivo da je baš na taj aspekt prvi, još januara prošle godine, ukazao koordinator Pakta za stabilnost Bodo Hombah. S druge strane, nužno je potencijalne rizike svesti na najmanju mogućnu meru – za šta je takođe potrebna međunarodna pomoć.

Uvod u pitanja

Imajući u vidu tipične interese, svejedno jesu li oni "američki" ili interesi "velikih sila", kao i navike svake vojske na svetu, moglo bi se ispostaviti da najneprijatnije pitanje u vezi sa sindromom Zalivskog rata i njegovim mlađim bratom Balkanskim sindromom još nije postavljeno. A moglo bi, možda, da glasi ovako: zašto se municija sa osiromašenim uranijumom uopšte koristi? Potkalibarska granata, zrno ili projektil široko su primenjivani još u Drugom svetskom ratu. Za uništavanje tenkova, oklopnih vozila i "tačkastih" utvrđenja tada je korišćena municija čije je teško jezgro pravljeno od čelika, tungstena ili legura sličnih svojstava: malo ali teško zrno u projektilu je, zavisno od brzine udara, kinetičku energiju i probojnu silu pretvaralo u toplotnu energiju koja bi spržila ili izazvala eksploziju cilja. Osiromašeni uranijum je teži – i u tom smislu bolji – materijal za tu vrstu municije a, od početka "atomske ere", i mnogo dostupniji – u obliku nuklearnog otpada. Nevolja sa pitanjem zašto je takva municija uopšte korišćena jeste to što ima mnoštvo "lakih" i jedno teško potpitanje. Kako to da je ta supermunicija upotrebljavana za uništavanje zastarelih tenkova koji se mogu "skinuti" i bez rizika od pojave Zalivskog i/ili Balkanskog sindroma?

Priredio: Aleksandar Ćirić