Kiril Praškov, umetnik:
Iščezle nade

"Zanima me transformacija prirode u ono što mi osećamo o njoj. Pošto na mnogo načina menjamo prirodu, osećao sam potrebu da pokažem svoju omiljenu stvar u njoj. Deformacija prirodnog stanja postala je uobičajena"

U okviru projekta regionalne saradnje Srbije s Bugarskom, u Galeriji Remont u Beogradu otvorena je izložba Reading & Eating Ink, Grass, Ants, Wood bugarskog umetnika Kirila Praškova (1956). Bivši dizajner i urednik za vizuelne umetnosti u najznačajnijem bugarskom nedeljniku "Kultura Weekly", Praškov je jedan od osnivača Instituta za savremenu umetnost i centra ATA u Sofiji i pokretač nove bugarske likovne scene, u protekloj deceniji jednoj od najaktivnijih u istočnoj Evropi.

Rušenjem Berlinskog zida, pao je i komunizam u Bugarskoj. Na koji način su se promenile vizuelne umetnosti?

Umetnici moje generacije otkrili su da je bilo kakva nada da će stare institucije na nov način delovati kad je u pitanju savremena umetnost – utopija. Nova situacija stvorila je umetnike koji su bili vrlo sigurni da su dobri u onome što rade i da neko želi njihovu umetnost. Nadali su se da će moći da žive od svog rada. Transformisali su svoje ateljee u galerije i probali da prodaju ono što naprave, tako da je 1991-1992. godine u Sofiji bilo 95 privatnih galerija. To nisu bile prave galerije i oni nisu imali pravu ideju šta pravi galeristi treba da rade. Vremenom, većina njih je nestala tako da danas u Sofiji ima dvadesetak galerija koje, možda, s vremena na vreme, treba posetiti.

Vremenom, nada je iščezla, pa je mnogo nezadovoljnih ljudi, što se moglo i predvideti s obzirom na to da je vladala neka vrsta mitologije, uverenje da će državu i ljude interesovati šta rade umetnici. Mnogi ljudi su napuštali institucije, koje su tako izgubile moć. Formiranje novih grupa i kolektiva oko galerija, magazina i nevladinih organizacija omogućilo je ljudima da funkcionišu mnogo bolje nego pre.

Šta nam možete reći o današnjoj situaciji?

Danas je scena slična onoj iz perioda kasnog modernizma. U siromašnoj zemlji kao što je Bugarska umetnici imaju problem zato što se izgubio stari način života. Navikli su da se država brine o njima. Nakon promena početkom devedesetih, postalo je jasno da se to više ne može desiti, bez obzira na sve lamente nad određenom kulturnom politikom. Situacija je teška za veliki broj ljudi. Tokom više decenija država i komunistička partija suzbijale su svaki nezavisni način mišljenja. Ipak, smatram da je to, na neki način, dobro uticalo na umetnike u Bugarskoj, i pored teškog života kojim su živeli. Interesantno je da se ovo stanje transformisalo u takmičenje nezavisnih ličnosti. Shvatanje grupe umetnika da ne može delovati samostalno, izolovano od savremene umetničke scene bila je najdragocenija stvar koju su umetnici u Bugarskoj stekli.

Izložbu Reading & Eating Ink, Grass, Ants, Wood čine četiri serije radova u kojima se bavite menjanjem, transformacijom delova prirodnog okoliša tekstom i crtežom.

Zanima me transformacija prirode u ono što mi osećamo o njoj. Pošto na mnogo načina menjamo prirodu, osećao sam potrebu da pokažem svoju omiljenu stvar u prirodi. Deformacija prirodnog stanja postala je uobičajena u naše vreme. Zamislite drvo koje raste na način kako ga je slikao Mondrijan u prvoj polovini XX veka ili Dišanov readymade. To drvo može biti priroda, ali pomoću citata može biti transformisano – da bude kao na Mondrijanovim slikama.

Mnogi objekti koji se mogu naći u prirodnom okruženju mogu se pročitati na određeni način. Njihova pojavnost je višestruka i to me zanima više nego priroda kao takva. Na primer, na koji način mogu da se pročitaju tragovi meda bačenog na zemlju i kakav "tekst" će se formirati, da li će ličiti na određenu sliku ili će se transformisati u nešto sasvim drugo što se može videti samo s određenog mesta.

Slobodan Jovanović