Sport:
Jare i pare

Real Madrid je, uz devetu titulu prvaka Evrope, zaradio i 42.000.000 eura. Može li i kako Partizan do Lige šampiona

U prošlom broju, na ovom istom mestu, Realova deveta titula prvaka Evrope bila je zbog rokova najavljena kao eventualna, kao trofej koji će spasti sezonu kada slavni madridski klub puni vek života. Eventualno je, u međuvremenu, postalo stvarno; Raul i Zidan doneli su svojim golovima deveti trofej, a posle zaista velikog i efektnog slavlja u Madridu u kome je, kao junak sedme titule osvojene 1998, učestvovao i Peđa Mijatović, svedeni su i finansijski računi Realovog pohoda na Evropu. Računica kaže da je klub zaradio oko 42.000.000 eura! Neznatno manja polovina te impresivne sume 20,6 miliona stigla je direktno iz Uefine kase na osnovu učešća i pobeda kojih je bilo podosta. Drugu polovinu (21,4 miliona eura), Real je zaradio od televizijskih prava. Suma od 42.000.000 eura predstavlja nekih 18 odsto ovogodišnjeg budžeta kluba, koji iznosi oko 230.000.000 eura. Što bi rek’o narod: i jare i pare. I sve to bez marketinga i prodaje široke lepeze proizvoda s etiketom made in Real Madrid. Uzgred, procenjuje se da se od juna prošle godine kada je doveden Zidan (za 75.000.000 eura Juventusu!) pa do sada prodalo oko 500.000 majica s njegovim imenom. Posle veličanstvenog gola u Glazgovu ("Ludvig van Zidan", napisala je u naslovu milanska "Gazeta" poredeći francuskog asa s Betovenom) posao će još više procvetati.

Spretni predsednik Florentino Perez, menadžer godine u Španiji pre nekoliko godina (ima jednu od vodećih konstruktorskih firmi), primenio je šok-terapiju: kada je izabran za predsednika, nasledio je dug od oko 150.000.000 eura. Umesto stezanja kaiša i zavrtanja rashoda na sve strane, za dve godine je doveo Figa i Zidana, potrošio na njih oko 125.000.000 eura, ali danas (pre)zadovoljno trlja ruke. Investicija se i te kako isplatila na sportskom planu, a u međuvremenu je rešio i problem duga tako što je sportski centar, smešten na atraktivnoj lokaciji u gradu, prodao gradskim vlastima. Još jedna priča o staroj tezi da ništa ne uspeva kao uspeh.

I dok će Real Madrid od jeseni krenuti u juriš na desetu titulu, naš prvak Partizan će u vrelom julu i još vrelijem avgustu pokušati da se kroz dve runde kvalifikacija probije do Lige šampiona. Otkad je 1992. reformisan sistem takmičenja, nijedan jugoslovenski klub nije ni zakoračio u elitu, nije ni stigao da pokupi bar onaj milion eura koje Uefa garantuje samo za učešće. Najbliža je pre dve godine bila Zvezda (0-0 u Kijevu i 1-1 u Beogradu) kada je u Ligu šampiona otišao Dinamo. Može li Partizan do podviga i kako će to izvesti? Jedan od načina je ostvarenje priče koja ovih dana kola fudbalskim Beogradom i po kojoj bi neki od bivših igrača crno-belih bili spremni da se vrate i pomognu u ostvarenju tog cilja. Pominju se imena Veljka Paunovića, Alberta Nađa, Dragana Ćirića, pa čak i Peđe Mijatovića. S druge strane, najavljuje se dovođenje nekih talentovanih igrača iz zemalja trećeg sveta. Umesto što će, kao i svakog leta, pokušati da proda nekoliko igrača da bi popunio budžet, Partizan bi morao - po Peresovom receptu - da investira, da se zaduži, reskira i uz dozu neophodne sreće ostvari sportski, istovremeno i ekonomski cilj. Nema, naravno, nikakve garancije da će prolaz biti osiguran ako se dovedu, za naše prilike, zvučna imena, ali šansa će svakako biti veća iako je konkurencija žestoka. Partizan kreće od druge predrunde u kojoj može da ga zakači neki sasvim solidan tim dok u trećoj čekaju Bajern Minen, Mančester junajted, Barcelona, Inter., Fejenord, Milan, Njukastl. U redu, ima i naizgled prihvatljivijih timova poput moskovske Lokomotive, Dinama iz Kijeva, Šturma, AEK-a, Sparte iz Praga, Rozenborga ili Briža, ali zadatak će svejedno biti komplikovan.

Realno, sva je prilika da ćemo Ligu šampiona i dalje pratiti na TV tražeći (sve malobrojnije) naše igrače u timovima učesnicima, ali Partizanova je obaveza da bar ozbiljno pokuša nemoguće.

Vladimir Stanković