Slučaj Štrpci II:
Hronika najavljene smrti

Iako su svi nadležni, od ŽTP-a do policije i Vojske Jugoslavije, pa i Slobodana Miloševića tvrdili rodbini nestalih da "ništa ne znaju" krug onih koji su znali šta se sprema i šta se konačno desilo bio je na vrlo visokim pozicijama u državi

Velija Murić, advokat porodica zlosrećnih putnika koji su 27. februara 1993. u mestu Štrpci oteti iz voza 671 na pruzi Beograd-Bar i odmah pogubljeni, podneo je 20. maja 2002. godine krivične prijave protiv 14 visokih bivših funkcionera i prosledio ih saveznom državnom tužiocu, Javnom tužilaštvu Srbije, višem tužiocu u Bijelom Polju i državnom tužiocu Crne Gore.

Krivične prijave advokat Murić podneo je protiv Živote Panića, bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, Milana Panića, bivšeg premijera i v.d. ministra odbrane, Dobrice Ćosića, bivšeg predsednika SRJ, Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika Srbije, Marka Negovanovića, bivšeg srpskog ministra odbrane, Dragoljuba Ojdanića, bivšeg komandanta Užičkog korpusa, Jovice Stanišića, bivšeg načelnika službe Državne bezbednosti Srbije, Branislava Kuzmanovića, bivšeg pomoćnika ministra odbrane Srbije, Dušana Lončara, bivšeg zamenika komandanta Užičkog korpusa, Luke Dragićevića, bivšeg komandanta Višegradske brigade, Damjana Mitrašinovića, bivšeg komandanta Goraždanske brigade. Na ovoj listi nalaze se i bivši načelnik SUP-a Užice Boško Petrić, bivši komandant milicije užičkog regiona Đorđe Kerić, bivi šef odeljenja za saobraćajne poslove ŽTP Beograd Josip Ujčić, kao i bivši načelnik za bezbednost Užičkog korpusa.

U prijavi se navodi da je otmica u Štrpcima planirana uz njihovo znanje, "jer su raspolagali strogo poverljivim informacijama o otmici a da nisu preduzeli nijednu radnju iz okvira svojih ovlašćenja da ne dođe do otmice civila, državljana SRJ, koju su izveli pripadnici Vojske Republike Srpske, u to vreme pod komandom oficira Vojske Jugoslavije."

ZAVERA ĆUTANJA: I tako, suđenje Nebojši Ranisavljeviću (38), dobrovoljcu u ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, iz Despotovca, po zanimanju stolaru, koji je pred Višim sudom u Bijelom Polju optužen za krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, konačno, posle šest godina, ulazi izgleda u svoju završnu fazu: kao što je naš list objavio u prošlom broju ("Vreme" 593) prema dokumentaciji koju je ŽTP konačno dostavio sudu, očigledno je da je zločin u Štrpcima prvo brižljivo planiran, a onda isto tako i zataškavan; nadležni republički i vojni organi znali su da se sprema otmica putnika. I sve se odvijalo prema scenariju najavljenog zločina: 27. februara 1993. iz voza broj 671 na relaciji Beograd-Bar u mestu Štrpci oteto je 20 putnika koje je grupa vojnika dobrovoljaca Republike Srpske "odvela u nepoznatom pravcu".

Naime, Mitar Mandić, direktor Sektora za odbrambenu pripremu i zaštitu ŽTP-a uputio je tadašnjem generalnom direktoru ŽTP-a Milomiru Miniću 1. februara 1993. dopis (Strogo pov. Br.4/1-93) u kome piše: "Ovih dana, tačnije 28. 01.1993. obavešten sam od šefa Sekcije ŽTP Užice Živanića da će pripadnici Srpske vojske opštine Rudo izvršiti zaustavljanje voza i odvođenje putnika. Čitava akcija bi se odvijala na delu pruge Beograd-Bar koja prolazi kroz Bosnu i Hercegovinu. Verovatno u ukrsnici Štrpci ili stajalištu Goleš."

Mandić je pedantno naveo da je informisao najuži stručni kolegijum ŽTP-a, da je održao sastanak s predstavnicima policije i Službe državne bezbednosti MUP-a Srbije, kao i da je razgovarao s generalom Branislavom Kuzmanovićem, pomoćnikom ministra odbrane koji treba da obavesti ministra odbrane, o pomenutoj najavi i da ministar odbrane Republike Srbije obavesti Vojsku Jugoslavije…

Iako su svi nadležni, od ŽTP-a do policije i Vojske Jugoslavije, pa i Slobodana Miloševića tvrdili rodbini nestalih da "ništa ne znaju" (pogledati okvirMilošević: Dao bih ruku!) krug onih koji su znali šta se sprema i šta se konačno desilo bio je na vrlo visokim pozicijama u državi i očigledno nije bio tako mali. Bila je u pravu Milka Zuličić, majka otetog 23-godišnjeg studenta Zvezdana, izbeglice iz Sarajeva, kada je na osmu godišnjicu otmice u Štrpcima rekla da je uhapšeni Ranisavljević "sitan miš koga su uhvatili da prikriju prave krivce, od kojih neki i dalje sede na najvišim državnim funkcijama u SRJ".

PRIZNANJE ZLOČINA: Nebojša Ranisavljević je uhapšen 19. oktobra 1996, a posle tri dana ispitan je pred okružnim sudijomVišeg suda u Bijelom Polju Branislavom Joksimovićem. Zapisnik sa ovog saslušanja ima 11 strana.

Ranisavljević se kao dobrovoljac 1993. prebacio na područje BiH: u Višegradu se upoznao s Milanom Lukićem koji je imao svoju jedinicu Osvetnici. Ujutro 27. februara1993. Lukić i njegov blizak saradnik Boban Inđić pozivaju Ranisavljevića "u akciju" u koju ide oko 20 vojnika.

Jedinica kreće na stanicu Štrpci: iz voza izvode 20 putnika, stavljaju ih u kamion s ciradom, vode u selo Prelovo, uvode u bivšu školu a sada Komandu vojske Republike Srpske, postrojavaju uz zid, oduzimaju novac, zlatne lančiće, prstenje, satove, lična dokumenta… Tuku ih, obaraju, udaraju cokulama. Lukić naređuje da ih vežu žicom, ubacuju u kamion i voze kilometar prema Višegradu gde ih u jednom spaljenom selu pored Drine ubijaju. Na jednog je pucao Ranisavljević i ranio ga, čovek je počeo da jauče. Prišao je Lukić i čoveka preklao bajonetom uz opasku: "Tako se to radi." Rekao je i da će tela ubijenih u Drinu baciti jedan starac iz sela.

Posle toga Lukić svakom vojniku daje po100 maraka opljačkanih od ubijenih putnika, ponešto od zlatnih predmeta, a nekima su podeljeni i satovi.

Ovu Ranisavljevićevu ispovest potvrdio je u bitnim detaljima i u istrazi i na glavnom pretresu svedok Duško Petrović, koji nije bio u Lukićevoj jedinici, ali je bio prisutan kada je jedinica krenula u akciju, znao je ko je u njenom sastavu, znao je šta su uradili, video ih je kada su se vratili. Ranisavljević mu je čak dao i sat nekoga od otetih i ubijenih…

Na glavnom pretresu Ranisavljević je porekao priznanje iz istrage rekavši da je za otmicu u Štrpcima "čuo iz novina".

Sudija Golubović je, međutim, uspeo da sasluša 12 vojnika koji su u jedinici Osvetnici Milana Lukića bili u vreme otmice u Štrpcima. Oni su potvrdili sve segmente i detalje Ranisavljevićevog iskaza, sem da su učestvovali u otmici u Štrpcima.

Ispitivanje Ranisavljevića pred Višim sudom u Bijelom Polju od strane istražnog sudije Branislava Joksimovića predstavlja vrhunac umeća, znanja, pismenosti, stručnosti i profesionalizma koji se retko sreću u bezbroj bledih, rutinskih, nepismenih zapisnika istražnih sudija, analizira ovaj slučaj advokat Dragoljub Todorović u Helsinškoj povelji (maj 2002).

TRAGOVI: Indikativno je da su Milana Lukića, glavnokomandujućeg otmica u Sjeverinu i Štrpcima vlasti u dva-tri navrata pritvarale, ali je na kraju pod smešnim obrazloženjem pušten iz istražnog zatvora u Beogradu i izručen vlastima RS, gde je odmah pušten na slobodu i- odlikovan!

Još 1996. Vladan Vasilijević, ugledni stručnjak za krivično pravo, rekao je da odgovornost za otmicu u Štrpcima snose vlasti Republike Crne Gore kao i vlasti Republike Srbije, "koje nisu preduzele potrebne istražne radnje da bi se došlo do saznanja ko je izvršio delo i preduzele mere, obavezne po četvrtoj Haškoj konvenciji, da se izvršioci kazne. Srbija je to morala da učini s obzirom na to da je potpuna kontrola, policijska i svaka druga, bila u rukama njenih zvaničnika", izjavio je Vasilijević. On je još tada kazao da postoji "ozbiljna sumnja da su oteta lica odmah likvidarana" pošto je "takozvani predsednik takozvane Republike Srpske odmah posle događaja izjavio jednom od članova porodice otetih da se pretpostavlja da je delo izvršila paravojna formacija za koju se zna i koja operiše upravo u tom regionu". Vasilijević je naglasio da je "ta paravojna formacija morala da bude pod kontrolom regularne vojske, i to vojske RS, koja u to vreme nije ništa drugo nego deo Vojske Jugoslavije".

Vasilijević je govoreći o otmici u Štrpcima, samo nekoliko dana pred svoju smrt, rekao da "sve pokazuje da je cela akcija praktično bila deo jednog velikog plana za čišćenje od nesrpskog stanovništva teritorije Srbije i dela BiH pod srpskom kontrolom, jer su otmice bile sračunate na sejanje panike i zastrašivanje nesrpskog stanovništva i njegovo navođenje da napusti teritorije na kojima živi". On je kao karakteristično pomenuo i to da su svi putnici oteti iz voza u Štrpcima bili zaposleni u beogradskim preduzećima i to duže vreme, što je "indicija da je ceo plan bio dobro smišljen". Na to, prema Vasilijeviću, ukazuje i ponašanje konduktera koji je napravio spisak putnika za otmicu, zavisno do nacionalne i verske pripadnosti, i ponašanje uniformisanih lica koja su se nalazila u vozu i koja su u Štrpcima izvela otmicu. "Vlade Srbije, Jugoslavije i Crne Gore nisu ništa preduzele da se slučaj Štrpci rasvetli, što je, takođe, smišljeno da bi se izbegla odgovornost koju one snose, počev od vojnog i civilnog establišmenta do nižih funkcionera, koji su sasvim sigurno umešani u to", izjavio je Vladan Vasilijević.

PRIPREMA: Komentarišući dokumentaciju koju je na zahtev suda u Bijelom Polju javnosti prezentirao ŽTP, Šefko Alomerović, predsednik Helsinškog odbora za Sandžak, kaže prvo: najzad. Naime, Helsinški odbor je odavno raspolagao mnogim dokumentima koji su nedvosmisleno dokazivali da je otmica u Štrpcima brižljivo planirana i izvedena sa znanjem državnog i vojnog vrha Jugoslavije, ali da Odbor s dokumentacijom koja je imala oznaku "strogo poverljivo" "poverljiva informacija" nije smeo da izađe u javnost.

Čim je počelo suđenje 1998, Odbor je u više navrata tražio od suda da zahteva od ŽTP-a svu relevantnu dokumentaciju koja nesumnjivo dokazuje da je zločin planiran.

Alomerović kaže da materijal ŽTP-a koji se konačno pojavio u javnosti predstavlja zapravo "izabrane stranice": nedostaje pola dokumentacije. Na primer, nema pisanih dokaza koji potvrđuju da je skinut kondukter koji je tog dana trebalo da prati voz 671, a da je postavljen novi kondukter, proveren i poverljiv kadar.

Iz dokumentacije koja je prezentirana sudu treba da se stekne utisak da je ŽTP maltene sve učinio da se zločin spreči, što ne odgovara istini.

Alomerović smatra da nikako ne bi trebalo ispustiti iz vida da je parlamentarna komisija Crne Gore tražila od ŽTP-a još 1996. godine izveštaj o otmici na stanici Štrpci, ali da je zvaničan odgovor bio da nema takvih podataka.

Alomerović kaže: "Ne vode ovi dokumenti do samog vrha Vojske i države; tačnije bi bilo reći da je sve pošlo sa vrha!"

U razgovoru za "Vreme" Alomerović napominje da ne bi trebalo zaboraviti indikativnu medijsku pripremu otmice u Štrpcima: udarna vest na tv-dnevniku bila je 2. februara da su uhapšeni radnici muslimanske narodnosti koji su pripremali miniranje pruge, da bi uskoro svi Muslimani pružni radnici na toj deonici bili suspendovani… Samo dan posle toga "Novosti" su donele "ekskluzivnu vest" da je u blizini sela Hisardžika otkrivena podzemna bolnica za "Alijine bojovnike" koju je sanitetskim materijalom snabdeo prim. dr Izudin Hadžagić, direktor Zemunske bolnice (primarijus Hadžagić je smenjen). Režimske novine su javile da su neki vojnici stradali od "Alijinih bojovnika" da bi uskoro ove vesti ipak bile demantovane… Mnjenje je pripremano…

U vozu 671, koji je 27. februara 1993. prisilno zaustavljen u 15.50 sati u Štrpcima bilo je 800 do 1000 putnika. Svi su mirno gledali kada su odvođeni saputnici Muslimani, a čuo se i ovakav komentar:

"Laže da se zove Dragan. Izveli su ga iz voza, znači da je Musliman..."

Putnici koji su saslušani posle su svedočili da je bilo opštepoznato da su iz voza izvedeni – Muslimani. Niko nije pitao zašto odvode te ljude.

Slobodanka Ast i Dokumentacioni centar "Vremena"