Metropolis:
Lament nad kantom

Svest da se otpaci ne bacaju po ulici određuje broj i dostupnost kanti za đubre, a ne obrnuto

Šta radite s kartom iz gradskog autobusa, upotrebljenom papirnatom maramicom, reklamnim letkom koji vam je gurnut u ruku na ulici, omotom sladoleda ili žvakaće gume? Pitanje se može i ovako postaviti: primećujete li kante za đubre?

Ako je reč o centru grada, uz maksimum blakonaklonosti, možete dati potvrdan odgovor. Kanti za otpatke ili nečeg sličnog što bi trebalo da služi njihovoj svrsi, još ćete tu i tamo ugledati. Čim odmaknete nekoliko ulica dalje – nevažno u kojem pravcu – potpuno se slobodno i sladostrasno možete prepustiti svemu onome što su vas u detinjstvu učili da se ne sme raditi. Za odlaganje svog dnevnog otpada po ulici imate dva neosporiva argumenta: prvi – svi to rade i, drugi – nigde nema kante za đubre. Ukoliko ostanete privrženi svom osnovnom boljem vaspitanju, ostaje vam da se nadate da ćete kad-tad ugledati kakav kontejner ili da to što vam više ne treba turite u džep ili tašnu, pa da ga poverite sopstvenoj kanti za đubre kad stignete kući. Poznata je, uostalom, ona urbana legenda o izvesnom starom gospodinu koji je, dok je pušio na ulici, držao u ruci pikslu specijalno dizajniranu za tu svrhu.

O navikama, kulturi i svesti građana može se beskonačno dugo razgovarati, isto kao i granicama mogućnosti gradske čistoće. Lamenti nad tim kako su beogradske ulice prljave takođe ničim nisu ograničeni, a do zaključka da je njihova čistoća jedan od preduslova normalnosti, stiže se za nekoliko sekundi. Zato, umesto kampanji za čistiji grad na bilbordima i TV ekranima, bar za početak bi bilo dovoljno postavljati kante za đubre. Delovalo bi transparentnije, efikasnije i, u svakom slučaju, jeftinije.

J. Ganecki