Vreme novca:
Euro na štednji

Zamena je prošla, štednja i dalje raste, što znači da je uprkos povlačenju jednog dela štednih uloga, priliv novih uloga bio još veći

Tokom pet meseci, koliko je trajala zamena valuta Evropske monetarne unije u euro, građani Srbije su, prema evidenciji NBJ-a, u menjačnicama, na šalterima ZOP-a i banaka gotovinski zamenili 5,9 milijardi maraka. Dodatnih 1,3 milijardi položeno je na štednju, a blizu 900 miliona maraka konvertovano je u švajcarske franke i američke dolare. Sabiranjem ova tri broja dolazimo do iznosa od preko osam milijardi maraka, što predstavlja izvanredan finansijski potencijal za razvoj zemlje i, nažalost, ne mnogo više od toga. Za sada.

Hiperinflacija, "zamrznuta" stara devizna štednja, piramidalne banke i razne druge anomalije srpskog finansijskog sistema naučile su nas da ne verujemo nikome osim sopstvenim "slamaricama". Logika je bila veoma jednostavna – verovatnoća da vas opljačka lopov bila je mnogo manja nego da vas opljačka država.

Imajući u vidu da su različiti oblici štednje stanovništva jedan od finansijskih stubova na kojima se zasnivaju domaće investicije svuda u svetu, posledice ovakvog raspoloženja stanovništva prema srpskim bankama bile su katastrofalne. Tim pre je za Narodnu banku Jugoslavije jedan od prioritetnih ciljeva, ma kako nemoguć on izgledao pre samo godinu i po dana, bio povratak poverenja građana u finansijski sistem zemlje i obnova štednje u bankama. Jedini način da se to postigne, u relativno kratkom roku, bio je uvođenje stroge finansijske discipline, gde nema ni zaštićenih ni privilegovanih. Tokom radikalne reforme bankarskog sistema zatvorene su 23 duboko nelikvidne i nesolventne banke. Doneti su novi, moderni zakoni. Počelo se s redovnim izmirivanjem obaveza po osnovu stare devizne štednje. Stvoreni su uslovi koji su doveli do međunarodnog priznanja konvertibilnosti dinara... Paralelno s tim, Narodna banka Jugoslavije uvela je i novi sistem garancija za deviznu štednju, koji je ubrzo uspešno testiran u praksi na primeru bankrotirane Astra banke, kada su samo nekoliko meseci nakon njene likvidacije isplaćeni svi štedni ulozi njenih deponenata, do poslednje pare. Građanima je dokazano da je nova monetarna vlast upravo onakva kakva mora da bude svuda u razvijenom svetu – ozbiljna i odgovorna i, što je najvažnije, da joj se može verovati.

Vrlo brzo su i rezultati takve politike Narodne banke Jugoslavije postali vidljivi: štednja je iz meseca u mesec beležila eksponencijalni rast. U roku od svega devet meseci štednja je porasla više od 20 puta, sa simboličnih 60-ak miliona nemačkih maraka, koliko je iznosila početkom septembra 2001. godine, na više od 1,3 milijarde nemačkih maraka (odnosno, preko 650 miliona eura), koliko je iznosila u maju 2002. godine. Istovremeno, nakon obaranja inflacije, i dinarska štednja početkom ove godine doživljava naglu ekspanziju i krajem maja dostiže 80 miliona DM (41 milion eura). I što je najvažnije – nastavlja da raste.

Prva objašnjenja za ovakav rast štednje koja su se pojavila u javnosti bila su da je zapravo štednja posledica zamene valuta EMU-a za euro. Međutim, zamena se obavljala i na Kosovu i u Crnoj Gori, pa tamo građani nisu svoje slamarice poverili na čuvanje bankama. Osim toga, zamena je prošla, štednja i dalje raste, što znači da je uprkos povlačenju jednog dela štednih uloga, priliv novih uloga bio još veći. Pored toga, menja se i ročna struktura uloga: iz meseca u mesec raste učešće dugoročnih uloga što je značajan indikator povećanog poverenja u bankarski sistem. Dakle, nije u pitanju samo zamena za euro. Šta je zapravo motiv za štednju?

Američki nobelovac Franko Modiljani je kroz teoriju životnog ciklusa potrošnje odavno objasnio da ljudi tokom radnog veka štede da bi u starosti, pored penzije, imali još jedan, dopunski izvor prihoda. Pored sigurnosti koju banke pružaju (čime i mi možemo konačno da se pohvalimo), drugi važan motiv je – ekonomski interes. Novac položen na štednju donosi kamatu, koju i naše banke obračunavaju i isplaćuju po kamatnim stopama koje su jednake onima u najboljim svetskim bankama. Pored toga, polaganje određene sume novca na štednju omogućava građanima da kod mnogih banaka dobiju različite potrošačke kredite, platne kartice i druge pogodnosti. Širenjem mreže filijala i rastom kapaciteta zdravih banaka povećaće se i broj proizvoda koje će banke nuditi svojim klijentima, a cena kredita (kamata) će padati.

Nakon uspostavljene makroekonomske stabilnosti i uspešno sprovedene reforme bankarskog sistema, Narodna banka Jugoslavije nastavlja da radi na modernizaciji i unapređenju domaćeg bankarstva, uverena da će se rast štednje nastaviti u još većem obimu. Procena NBJ-a je da bi do kraja 2003. godine domaća štednja mogla da dostigne iznos između dve i tri milijarde eura. To će biti veoma važna podloga za rast domaćih investicija i za poboljšanje životnog standarda stanovništva.

Ana Drašković, šef kabineta guvernera NBJ-a