Reporter "Vremena" na Istoku:
Poslednja evropska oaza komunizma

Pored nedostatka resursa, nezanimljivosti za investitore i uz relativno marginalan položaj u Evropi, jedini značaj za strane zemlje Moldavija može da ima kao tranzitna zemlja prema Crnom moru. Gorući problemi u ovoj istočnoevropskoj zemlji bili bi verovatno rešeni znatno pre da međunarodna zajednica ima nekog većeg interesa u Moldaviji. Ovako, u jednom delu ove zemlje bog kao da je rekao laku noć

SIVA SVAKODNEVICA: Glavna pijaca u Kišenjevu

Solidno popunjena, plava žena pedesetih godina iza šaltera spava. Njena koleginica na pevajućem ruskom komunicira, za pretpostaviti je s jednom od svojih mnogobrojnih prijateljica kojima će telefonirati tog dana, dok se punačka gospođa budi tek na kucanje o staklo šaltera. Debelim prstima protrljava krmeljive i crvene oči dok objašnjava proceduru za uplatu 3,60 rubalja, koliko iznosi taksa za prijavu boravka stranaca u Transdnjestriji, istočnom delu Moldavije.

U Tiraspolu, glavnom gradu Transdnjestrije, ili svetski nepriznate države PMR (Pridnjestrovskaja Moldavskaja Republika), u junsko popodne sve je uspavano i usporeno, kao i egzotična ekspozitura Vestern union banke smeštena u dvospratnoj stambenoj zgradi. Sem razdrljenih ruskih vojnika i dobro naoružane tiraspolske policije i specijalnih policijskih snaga, na ulicama umesto kafana vidljivi su jedino prodavci alkohola, cigareta, slatkiša i hrane, koji svoje proizvode nude izložene na daskama natkrivenim platnom koje izgleda kao da je sklepano od isečenih parčića američke zastave. Pored štandova muškarci u parovima zastaju i piju rusko pivo "baltika". Sem štrandova na svakom ćošku, ispod suncobrana nalaze se bezizražajne prodavačice kvasa, koje hladnokrvno i precizno natoče srednju dozu ovog pića za 20 kopejki. Ispred jedne zgrade u hladovini grupa već pijanih muškaraca igra domine, dok na obližnjoj raskrsnici prolazi pas koji u ustima nosi svom gazdi korpu s potrebnim artiklima.

GODINE NEZAVISNOSTI: Transdnjestrija, koja obuhvata istočni deo Moldavije od granice s Ukrajinom na istoku i reke Dnjestar na zapadu, svojim granicama neodoljivo podseća na istočni deo Republike Srpske. To je uzano i malo parče nepriznate teritorije kojom je pre osam godina prohujao rat. Ova nepriznata država, nad kojom vlast u moldavskoj prestonici Kišinjevu odavno nema kontrolu, otcepila se 1991. godine i narednih se godina, sve do sada, vode bezuspešni pregovori o povratku Transdnjestrije pod suverenitet moldavske države.

Još 1988. godine tokom buđenja svesti o rumunskoj etničkoj pripadnosti i težnji ka nezavisnosti od Sovjetskog saveza, u Transdnjestriji i južnom delu zemlje Gagauziji, naseljenoj pretežno Turcima pravoslavne veroispovesti, osnivaju se pokreti protiv rumunskih stremljenja ka nezavisnosti Moldavije ili sa željama o pripajanju Rumuniji. Moldavija je postala nezavisna, ali ideja o pripajanju Rumuniji nikada nije dobila podršku političkih i intelektualnih elita; pretpostavlja se da bi Moldavija u tom slučaju postala samo udaljena provinciji u centralizovanoj zemlji koja ionako još nije rešila ni svoje mnogobrojne probleme. Paralelno s buđenjem moldavske nacionalne svesti u istočnoj Transdnjestriji, ruska populacija održava proteste u kojima ističe vrednosti socijalističkog Sovjetskog Saveza. Sporenje kulminira 31. avgusta 1989, kada moldavske centralne vlasti donose zakon o proglašenju rumunskog jezika kao zvaničnog i vraćanju latinice kao državnog pisma.

Do prvih oružanih sukoba između moldavskih snaga i radničkih odreda dolazi 2. novembra 1990. godine, u borbama oko administrativnih zgrada u Transdnjestriji. Moldavska policija je u početku mirno napuštala napadnute objekte, da bi u jednom trenutku došlo do oružanih incidenata. Nakon proglašenja nezavisnosti Moldavije, Vrhovni sovjet PMR izglasao je pridruživanje Sovjetskom Savezu. U 1992. godini dolazi do najvećih sukoba, posebno u gradu Tigina (Benderi) na desnoj obali Dnjestra, gde Republička garda, vaskrsla iz radničkih odreda, dobija direktnu ili indirektnu podršku Četrnaeste ruske armije. Moldavske snage se nakon teških i razornih sukoba povlače, a bilans borbi je nekoliko hiljada poginulih i 100.000 izbeglica.

Tik uz desnu obalu Dnjestra u Tigini nalazi se memorijalni centar na mestu gde su moldavske snage 1992. godine s nekoliko granata pobile više od stotinu ljudi. Transportno vozilo, večna vatra, zastava Sovjetske Republike Moldavije i mermerne pločice u vidu gelera ne podsećaju toliko na protekli rat, koliko saobraćajci naoružani kalašnjikovima koji preturaju po prtljažnicima automobila i vojni punkt pre mosta na Dnjestru; vojni punkt okružen dobro naoružanim vojnicima opasan je bodljikavim preprekama i čeličnim ježevima.

Taksista Anatolij, nekada padobranac, prijatnog ponašanja, najviše kritikuje Amerikance, a usput je začuđen da neko ko dolazi iz Srbije može da bude protiv Miloševića. "Nije da nisam zadovoljan životom u Tiraspolu, ali, evo, pogledajte ovaj stadion koji se gradi. Drugi po veličini u Evropi i gradi ga, naravno, kompanija ‘Šerif’. Sve je to kriminalni monopol", objašnjava Anatolij.

Kompanija "Šerif", u kojoj veliki udeo ima sin Igora Smirnova, aktuelnog predsednika samoproglašene PMR i predsednika Republičkog pokreta, gradi gotovo sve – crkve, benzinske pumpe, prodavnice, restorane, kafiće, stadione.

Smirnov i potpredsednik Aleksandar Karaman održavaju se na vlasti ne zbog podrške koja eventualno dolazi iz inostranstva, prvenstveno iz Rusije, već zbog akumulacije velikog kapitala i unosnih poslova koje elita nesmetano obavlja. Obojica su navodno blisko povezana s ilegalnom trgovinom oružja, a nedavno je i američka vlada reagovala povodom navodne prodaje naoružanja Iranu. Mnogi Moldavci takve reakcije Amerikanaca smatraju licemernim jer, kako tvrde, SAD odavno kupuju neke od proizvoda iz Transdnjestrije i na taj način potpomažu pobunjeničku ekonomiju. Velike količine naoružanja bivše Crvene armije predviđene za uništavanje smeštene su u Transdnjestriji. Ruska Federacija se Istanbulskim sporazumom iz 1999. godine obavezala da će do kraja 2002. godine uništiti celokupan arsenal svih vrsta naoružanja smeštenih u Moldaviji do kraja 2002. godine i povući 5000 ruskih vojnika sa teritorije Moldavije.

Interesantno je da politički život u Transdnjestriji gotovo da i ne postoji. Privid se pokušava postići preko Republičkog pokreta, koji nije partija već više staljinistički odred koji bezrezervno podržava Smirnova. Stvarnu vlast drži mala grupa autokrata potpomognuta vojnim strukturama, pa vladajući komunisti imaju apsolutnu političku i ekonomsku kontrolu Transdnjestrije, te apsolutno ne žele da prihvate bilo kakvu podređenu poziciju u odnosu na Kišinjev; PMR ima sva obeležja države: granične prelaze, valutu, policiju, političku vlast, zakone.

Uz nekoliko dojučerašnjih saradnika predsednika Smirnova, koji teško mogu da se nazovu opozicijom, ruska organizacija Jedinstvo, inače bliska ruskom predsedniku Putinu, predstavlja jedinu organizovanu opoziciju, ali je njen uticaj u političkom životu apsolutno zanemarljiv. Sindikati i pokreti radnika takođe imaju uticaja u političkom životu, ali je tokom krize 1997. godine Smirnov održao seriju razgovora s predstavnicima sindikata i ponovo stekao njihovu podršku. Pored Ruske armije u Transdnjestriji nalaze se i kozaci koji sebe smatraju jedinim pozvanim da štite PMR od svih inostranih uticaja. U nekoliko navrata su visoki oficiri Ruske vojske javno optuživali vlasti Transdnjestrije za korupciju i kriminal, tako da ruski vojnici uživaju veliku popularnost među građanima koji smatraju da im upravo oni garantuju mir, nezavisnost, a zatim i sigurnost od moldavskih snaga.

VELIKI MUZEJ: Najveći grad preko Dnjestra i drugi po veličini u Moldaviji Tiraspol, sa oko 186.000 stanovnika, sačuvao je autentičnost Sovjetskog Saveza sedamdesetih godina. Gradski trg, na kome centralno mesto zauzima spomenik Lenjinu ispred zgrade Vrhovnog sovjeta, ispunjen je grbovima PMR i masovnom grobnicom ruskih boraca poginulih u Avganistanu. Pored spomenika Lenjinu najvidljiviji je tenk C-34 na kome je veliki natpis "Za rodinu". Fotografisanje vitalnih objekata, vojnika i zgrada vlasti nije dozvoljeno, a sama pojava stranca izaziva podozrenje kod Tiraspoljana. Jezik kojim se govori je ruski, a čak i kada postoje nazivi na rumunskom, ispisani su isključivo ćirilicom.

Razgovor o samoproglašenoj komunističkoj državi Transdnjestriji za Moldavce je bolna tačka, posebno kada se ima u vidu da se vitalna industrija, najmodernija željezara Ribnica i najveća elektrana, nalazi izvan državne kontrole. Od celokupne industrije Moldavije 45 odsto se nalazi u Transdnjestriji. Takođe, gasovod iz Rusije i Ukrajine prolazi preko teritorije nepriznate PMR, a moldavska država nesposobna je da kontroliše svoje istočne granice preko kojih prolazi najveći deo krijumčarene i ilegalne robe, što ostavlja velike posledice na budžet i vladavinu zakona. Ruski interes u ovom regionu zasnovan je pre svega na otporu širenja NATO uticaja ka Istoku, što je sada, nakon pristupanja Rusije Partnerstvu za mir najverovatnije stvar prošlosti. Interesantno je da svi građani Transdnjestrije pored starih crvenih pasoša bez problema mogu da dobiju i državljanstvo Ruske Federacije.

Mora se naglasiti da sukob u Transdnjestriji nije etničkog, već prvenstveno političkog karaktera jer sve vreme Moldavci iz istočnog dela zemlje podržavaju rukovodstvo PMR, dok u ostatku zemlje, čak i za vreme rata, različite etničke skupine normalno žive. Do danas nije postignut dogovor između transdnjestarskih i moldavskih komunista, s tim da nepostojanje dogovora uspešno koči i reforme u ostatku zemlje. Vladavina prava i lična sigurnost u Transdnjestriji ne postoje, pa je najnormalnije da pogranične snage PMR zahtevaju novac za izlazak iz zemlje. Česti su slučajevi kidnapovanja, mafijaških obračuna i ubistava koji nikada nisu rešeni.

SIROMAŠNA ZEMLJA: Moldavija, zemlja uklještena između Ukrajine i Rumunije, spada među najsiromašnije države u Evropi. Tokom istorije razni narodi i uticaji pogađali su oblast Besarabiju, pa je i etnička slika na ovom malom prostoru veoma šarena: 63,9 odsto su Rumuni, 14,3 odsto Ukrajinci, 12,8 odsto Rusi i tri odsto Gagauzi. Pre proglašenja nezavisnosti, Moldavija je u potpunosti bila integrisana u sovjetski sistem i građani ove zemlje imali su malo kontakata sa spoljašnjim svetom. Nakon otcepljenja Moldavija je morala da se suoči sa životom bez starijeg brata.

Nakon proglašenja nezavisnosti 60 odsto moldavske ekonomije je propalo. Životni i obrazovni nivo je u poslednjih deset godina u stalnom padu. Moldaviju je u proteklom periodu napustilo oko 800.000 stanovnika, od kojih oni srećniji odlaze u Italiju, zemlju čiji je romanski jezik najlakše naučiti. Oni s manje sreće završavaju kao teški fizički radnici, dok devojke odlaze u prostituciju i belo roblje, po čemu je Moldavija, nažalost, u domaćoj javnosti najpoznatija. Veliki broj dece roditelji ne uspevaju da izdržavaju usled siromaštva, pa ih šalju u državne institucije gde ne postoje adekvatni uslovi za minimum normalnog života.

Političke i ekonomske reforme su zastale 1999. godine, najviše zbog toga što parlament nije uspeo da usvoji Zakon o privatizaciji sektora proizvodnje vina i cigareta. Godinu dana kasnije napravljen je mali pomak u privatizaciji sektora za energetiku, a privatizacija sektora za duvan i alkohol takođe je malo posle odobrena, ali se odvija izuzetno sporo i teško. Reforme industrijskog sektora još su daleko od stvaranja dobre klime za potencijalne investitore. Moldavija je za sada privukla mali broj direktnih inostranih investicija vrednih ne više od 515 miliona eura.

Politička situacija u Moldaviji radikalno se promenila nakon parlamentarnih izbora početkom 2001. godine na kojima je Komunistička partija osvojila 70 odsto poslaničkih mesta, a novi predsednik Aleksandar Voronjin izabran je u međunardno priznatom procesu. Razlog poraza demokratskih snaga najviše se vidi u njihovoj nesposobnosti da uspešno reše tešku socijalnu situaciju, pa se biračko telo ponovo okrenulo klasičnom socijalističkom programu i proruskoj orijentaciji, na čemu se i zasnivala kampanja Komunističke partije.

Veliki protesti desetina hiljada građana početkom ove godine ispred predsedništva i parlamenta Moldavije izazvani su najavom Komunističke partije da se ruski jezik uvodi kao zvaničan, te da će se preispitati način na koji deca u školama uče moldavsku i rumunsku istoriju, a ne uče istoriju Rusije. Tri meseca protesta i velika pozitivna energija ulili su malo optimizma studentima i pristalicama opozicionih partija poput nacionalističke Narodne demohrišćanske partije i Socijal-liberalne stranke. Međutim, kako se protest završio, nadanja su prešla u razočaranje. Vlasti su najavile da će policija reagovati na svako buduće slično neprijavljeno okupljanje građana, dok nijedan od zahteva međunarodne zajednice, posebno oni o transformaciji nacionalne televizije u javni servis i o priznavanju moldavske pravoslavne crkve, vlast nije spremna da ispuni.

Jedan od učesnika protesta Igor Goroši iz Nacionalnog saveta mladih Moldavije kaže da je izuzetno pesimističan: "Mali broj ljudi, posebno mladih, učestvuje u političkom životu. Po istraživanjima tek njih 20 odsto. Mladi, kojih u Moldaviji ima oko milion, zaista su neaktivni, a predstavljaju ozbiljan deo biračkog tela. Mladi nemaju nikakvog uticaja na proces donošenja političkih odluka. Naš obrazovni sistem je u haosu i vlada nije uradila ništa od najavljenih reformi. Država tokom demonstracija nije pregovarala sa studentima, već su pričali isključivo s rektorima kojima su naredili da univerzitet drže pod kontrolom. U kakvom haosu je naš obrazovni sistem govori činjenica da stipendije iznose osam dolara mesečno, a da profesorska plata nije veća od 50 dolara", objašnjava Goroši.

Moldavci su veoma ponosni na svoju zemlju, a studenti predstavljaju populaciju koja je izrazito antikomunistička i spremna da se bori za promene. Predsednik Federacije studenata i omladinskih organizacija Oleg Tulea kaže da će se boriti za promene do kraja i da ne namerava da napušta zemlju. Dok sedi u jednom kišinjevskom kafiću, koji liči na klasičnu kafanu, sve sa kariranim stolnjacima i poker-aparatima, Oleg objašnjava da su vlasti oprezne jer ne žele da izazovu nove proteste: "Razlika između bogatih i siromašnih u Moldaviji je ogromna. Ne samo da je nestala srednja klasa, već hiljade ljudi nema novca ni za hleb, a samo nekolicina uživa u svim lepotama života. Komunistička partija krši osnovna ljudska prava, cenzuriše medije i vrši političke pritiske. Jedan od opozicionih lidera Vlatko Brekov tokom protesta je kidnapovan i pojavio se tek nakon nedelju dana. Još nema informacija o tome ko ga je kidnapovao jer mu je policija strogo zabranila da daje bilo kakve izjave tokom istrage", kaže za "Vreme" Tulea.

Pored nedostatka resursa, nezanimljivosti za investitore i uz relativno marginalan položaj u Evropi, jedini značaj za strane zemlje Moldavija može da ima kao tranzitna zemlja prema Crnom moru. Gorući problemi u ovoj istočnoevropskoj zemlji bili bi verovatno rešeni znatno pre da međunarodna zajednica ima nekog većeg interesa u Moldaviji. Ovako, u jednom delu ove zemlje bog kao da je rekao laku noć.

Davor Konjikušić