Politička kriza:
Ljuštenje pozlate

Ulazi se u izbornu kampanju za predsedničke izbore, parlamentarna kriza galopira. Da li je to prilika za novo razmišljanje o socijalnoj strategiji

Demokratska stranka Srbije podnela je u ponedeljak 17. juna žalbu Saveznom ustavnom sudu na odluku o oduzimanju mandata njenim poslanicima u Skupštini Srbije. Kaže da, ako im se vrate mandati, neće rušiti vladu s radikalima i socijalistima jer da je htela to bi već uradila. Poručuje, međutim, da je posle odluke Saveznog ustavnog suda raspisivanje vanrednih izbora neminovnost.

Predsedništvo DOS-a u svom prošlonedeljnom saopštenju konstatovalo je da ove godine ističe mandat predsednika republike i da što pre treba raspisati izbore. Predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić, koji po Ustavu o tome ne bi trebalo da bude išta pitan, objašnjavao je da je to zato da bi kandidati imali dovoljno vremena da se pripreme. U nekim izjavama funkcionera Demokratske stranke podseća se da je Miroljub Labus, čiji je imidž u poslednje vreme vezivan za ekonomske reformiste i za G17 PLUS, zapravo i istaknuti funkcioner Demokratske stranke.

Iz nekih razloga, možda u nameri da se izbori raspišu pre usvajanja ustavne platforme državne zajednice Srbije i Crne Gore koje je predsednik SRJ Koštunica opisivao kao svoj trenutni apsolutni prioritet, ti izbori se pominju sada, a njihov početak vezuje se za 21. septembar, datum prvog kruga onih izbora iz 1997. koji su se odvijali u četiri talasa i bili okončani 21. decembra. Setimo se da je Đinđić tada predvodio grupu stranaka koje su bojkotovale izbore i Šešelj se u vakuumu približio socijalistima toliko da je odlučivao fotofiniš i manipulacija glasovima s Kosova.

Predsednica Skupštine Nataša Mićić je za sada samo izjavila da će započeti konsultacije o tome.

USTAV: Predsednik SRJ Vojislav Koštunica izrazio je razočaranje zbog toga što se izbori održavaju pre izmene republičkog ustava i da se o sopstvenoj kandidaturi neće izjašnjavati dok ne budu raspisani. Dragan Maršićanin je potom izjavio da Demokratska stranka Srbije ima svog kandidata za predsednika Srbije, ali da se pre izbora moraju razrešiti mnoga pitanja, pre svega, mora se promeniti Ustav. Usaglašavanje republičkih ustava sa saveznom ustavnom platformom predviđeno je u dokumentu o polaznim osnovama za preutemeljenje savezne države, ali je pitanje da li se tako obimna operacija kakvu predstavlja pisanje novog republičkog ustava može u ovakvim okolnostima završiti u propisanom roku.

Aleksandar Molnar, profesor Filozofskog fakulteta, na naučnom skupu "Rekonstrukcija institucija" za godišnjicu "srpskog oktobra", zaključio je da je 5. oktobra 2000. u Srbiji započela revolucija čiji je ishod godinu dana kasnije bio krajnje neizvestan pošto je obaranjem tiranije Slobodana Miloševića okončana prva revolucionarna faza, dok druga – potraga za jednim stabilnim ustavnim poretkom – još nije otpočela. On je tada ocenjivao da se nalazimo u jednoj vrlo neugodnoj, pa čak i opasnoj međufazi, čije bi produžavanje moglo u velikoj meri da kompromituje dosadašnje rezultate, politički destabilizuje zemlju i, u najgorem slučaju, zaputi revolucionarno kretanje u rotacionom smeru. Polazeći od toga da za prolivenim mlekom ne vredi plakati, on je tada predlagao (zbornik koji sadrži i taj rad izašao je iz štampe ovih dana) da se građanske inicijative civilnog društva usmere na to da se vlasti u Srbiji (i Crnoj Gori) prinude da preduzmu korake za sazivanje ustavotvorne skupštine.

Neki politikolozi (Zoran Stojiljković) predviđaju da bi zbog potrebe da se promeni republički ustav republički parlamentarni izbori mogli da budu održani početkom iduće godine. Tražeći da se pitanje republičkog ustava reši pre predsedničkih izbora, DSS opominje kako će biti veoma nezgodno da se tek izabranom predsedniku neposredno posle izbora menjaju ovlašćenja.

IGRA: Pošto Đinđićeva strana još pokušava da produži vek postojeće skupštine, to bi značilo da ona računa s tim da se prvo vidi rezultat predsedničkih izbora pa da u zavisnosti od toga ko bude izabran sadašnja skupštinska većina skroji ustav. Po pitijskim nagoveštajima iz DSS-a (koji ima svog kandidata, ali ne kaže ko je on), može se pretpostaviti da će ta stranka morati da igra na Koštunicu koji, sudeći po sadašnjim sondažama javnog mnjenja, i dalje neprikosnoveno vodi. Ako bi sada bili raspisani i parlamentarni izbori i ako bi DSS izašao na izbore samostalno, dobio bi 22,2 odsto glasova, dok bi ostatak DOS-a, ako na izbore izađe ujedinjeno, dobio 23,4 procenta. SPS bi po tome mogao da računa na 7,6 odsto glasača, radikali na 3,8 odsto, SSJ i SPO 3,7 i 3,5 procenata. To znači da bi DSS mogao da računa na više od 85 poslanika, a DOS na preko 90.

Sada u revidiranom sastavu parlamenta Demokratska opozicija Srbije ima 139 poslanika, a Demokratska stranka Srbije 37, dok Socijalistička partija Srbije, koja se deli, ima 37, Srpska radikalna stranka 23 i Stranka srpskog jedinstva 14.

Međutim, verovatnoća da se ta većina održi i posle predsedničkih izbora samo malo je veća od šanse koju su socijalisti imali 2000. godine da održe vlast u republici posle Koštuničine pobede nad Miloševićem na saveznim predsedničkim izborima. Pošto se očito približava frontalni sudar dveju političkih grupacija, rezultat predsedničkih izbora mogao bi, s obzirom na povijanje našeg javnog mnjenja prema pobedniku, bitno da utiče na eventualno odložene republičke izbore. Ako Koštunica pobedi, "ostatak DOS-a" mogao bi ličiti na razbijenu vojsku, ako bi bi kojim slučajem Koštunica izgubio predsedničke izbore, DSS bi verovatno bio desetkovan. Neminovno će se rasplamsavati borba legalista i pragmatičara u institucionalnom vakuumu uz produženu upotrebu revolucionarne retorike.

MIHELSOVO PRAVILO: Milan Brdar, vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (autor studija o nastanku boljševičkog totalitarnog sistema 19170–23. i 1923–29), u zborniku Perspektive institucionalnih reformi – godina dana tranzicije u Srbiji, kojije ovih dana izašao iz štampe podseća da ovde radi takozvano Mihelsovo pravilo koje univerzalno važi za svakoga ko je na vlasti bez obzira na ideološka i programska opredeljenja. Pravilo Roberta Mihelsa kaže: kako građani zapažaju da vlast odstupa od obećanja, da se oligarhizuje, birokratizuje i otuđuje počinju s kritikom, s prvim argumentima o "izdaji zajedničkih ideala", naročito u odsustvu demokratije.

Tome nasuprot, vrh vlasti, kao žrtva političke logike, svoje akcije i promene racionalizuje "neophodnošću trenutka" i "zadacima dana". Kritičarima uzvraća pozivanjem na najviše, univerzalne vrednosti i strateške ciljeve tako što njihovu realizaciju i sudbinu vezuje isključivo za sebe i svoj opstanak. Brdar piše da ovo pravilo može uspešno da funkcioniše dok se ne potroši kritična masa takozvanog simboličkog kapitala. Mihelsovo pravilo, konačno, obezbeđuje da se instrumentalizam, voluntarizam, bezakonje i slične pojave opravdavaju višim strateškim ciljevima zemlje i povoljnim prilikama za kredite "koje niko izuzev nas ne može da obezbedi" i tome slično.

Brdar smatra da je, politički gledano, DOS-u kao legitimnom nosiocu vlasti bilo u interesu da od rezultata izbora 2000. neprekidno pravi "revoluciju" jer vlast kojoj ne odgovaraju institucionalna ograničenja njome može da opravdava svoje nelegalno prolongirano opstajanje; i, uostalom, tako je moguća maksimalna eksploatacija "bednih prilika" koje je izazvao prošli režim.

SUDOVI: U isti kontekst nekako pada i sudar srpskog premijera i srpskog ministra pravde sa sudijama. Taj skandal ne svodi se samo na pokušaj izvršne da se stavi u komandni položaj prema sudskoj vlasti već je to nastavak prilično dugog takmičenja državnih funkcionera u dezavuisanju sudova (ministar pravde, guverner NBJ, članovi RUJP-a, ministar finansija) i političkih stranaka u "kreiranju sudstva".

Miodrag Radojević, saradnik Instituta za političke studije, u već pomenutom zborniku podseća, na primer, da je u postupku imenovanja sudija prošle jeseni uočena pojava "stranačkih kvota", korišćenje partijskih kriterijuma prilikom izbora sudija; da je izbor 90 odsto sudija opštinskih sudova obavljen po starom Zakonu o sudovima, a razložno je bilo da se to učini po novom koji političarima ipak daje manje mogućnosti. On podseća na jedno prošlogodišnje saopštenje Advokatske komore Vojvodine o "podeli interesnih sfera u pravosuđu", a i na to da je ministar pravde Batić izjavljivao da se pojedine sudije ne mogu imenovati jer se tome protive članovi opštinskih odbora vladajućih stranaka. Radojević navodi eklatantan primer da je za predsednika opštinskog suda imenovano lice koje nikad nije bilo nosilac pravosudne funkcije.

Radojević piše kako se govori da smene sudija želi narod, a istovremeno vlada finansira akcije Otpora koji vodi kampanju protiv korupcije u pojedinim državnim službama i ministru pravde dostavlja spiskove sudija koje treba smeniti.

On smatra da u proteklom periodu, ali i nakon odlaska starog režima, nije uspostavljen parlamentarni poredak, jer nema delotvorne podele vlasti kao ni primene načela o vladavini prava. Još upozorava da se u praksi simulira parlamentarn sistem, jer su pojedine institucije vlasti blokirane, a druge instrumentalizovane. Institucije vlasti predstavljaju izvršne organe predsedništva DOS-a. Narodna skupština je još uvek dekorativni ukras u našem kvaziparlamentarnom sistemu, ikebana. U kadrovskoj politici primenjuje se princip plena, kojeg su se moderna politička društva odrekla tokom XIX veka.

Sve ove dijagnoze, kao što se vidi, izgovorene su i napisane krajem prošle godine na godišnjicu pobede DOS-a i ne tiču se najnovijih primera iz odnosa vlade i parlamenta i vlade i pravosuđa, koji bi ih samo pojačali.

Ukazivanja na slabosti političkog sistema, nedovršenu državu, pravni nihilizam, neustavno stanje, dominaciju partijske države nad vladavinom zakona nisu tako retka među politikolozima i pravnicima. Izgleda da se ipak ne slažu o tome da li je DOS potrošio svoj "simbolički kapital" s obzirom na izvesno osveštavanje i tabuiziranje reforme, reformatora, njihovih priznanja u međunarodnim institucijama.

ANEMIJA: Međutim, u našem javnom životu počinju da se javljaju i autori koji ukazuju na lošu krvnu sliku upravo te široko slavljene reforme. U pomenutom zborniku o institucionalnoj reformi, na primer, Branko Dragaš, bankar, osnivač Beogradske otvorene škole, pod onim Iljičevim naslovom "Šta da se radi?" piše kako smo umesto despotske vlasti dobili malograđane na vlasti koji preziru svoj narod – da na jednoj strani imamo usporeni, dosadni i nepraktični legalizam koji vladajući tvrdi da je opozicija; a na drugoj smušeni, obezglavljeni površni i kriminalizovani pragmatizam koji sprovodi "reforme" po diktatu spolja i po diktatu određenih interesnih grupa.

Dragaš taksativno nabraja negativne indikatore koji su se ispoljili u prvoj godini reforme ( to su podaci iz oktobra 2001, neki su malo promenjeni, a drugi u osnovnom značenju nisu): pad industrijske prozvodnje za 3,7; pad zaposlenosti za 2,8; trgovinski deficit 2,12 milijardi dolara, (35 odsto veći od onog iz prethodne 2000. godine); nema pokretanja proizvodnje; nema direktnih investicija zbog nepoverenja investitora u novu vlast; nema investicionog ciklusa; unutrašnji dugovi narasli su na hiljadu milijardi dinara; devizne rezerve (1,1 milijardi dolara) nisu povećane uvozom već donacijama i kreditima MMF-a.

Opominjući podaci se polako nagomilavaju ispod reformske pozlate: dr Jovan Ranković, doskorašnji savezni ministar za finansije, ponovo je ovih dana upozorio na to da je prošlogodišnje poslovanje 65.115 preduzeća dovelo do gubitaka od 72,2 milijarde dinara – a to je šest puta veći broj od onog iz prethodne godine. On otvoreno kritikuje svoje učenike na najodgovornijim mestima u državi da "mirno gledaju kuću koja gori", da se zamajavaju sporednim stvarima, da se glože gubeći dragoceno vreme. On upozorava da je 1130 velikih preduzeća, koja čine samo 1,7 odsto ukupnog broja privrednih subjekata u Srbiji, napravilo čak 88 odsto gubitaka, a u njima hleb zarađuje čak oko 800.000 od ukupno 1.367.000 zaposlenih. Najveći ubitak pravi 49 preduzeća crne metalurgije, drugu grupu gubitaša čini 171 preduzeće hemijske industrije, među kojima je i pančevačka Petrohemij, naš najveći izvoznik.

U utorak, kada ovaj tekst odlazi u štampu, Skupština Srbije pristupa rekonstrukciji vlade u kojoj se (pored ministra za ekologiju, popune ministarstva zdravstva, ministra za lokalnu samouravu, izbora jednog potpredsednika) uvodi i nova ličnost zadužena za industriju i rudarstvo s međunarodnim iskustvom u prestrukturiranju velikih preduzeća Kori Udovički. Ne objašnjava se zašto je dosadašnji ministar Novaković podneo ostavku. Predsednica skupštine pokušava suzbiti pokušaj opozicije da raspravlja o vladi. A potrebno je, s obzirom na okolnosti, upravo suprotno, da se otvori temeljna rasprava.

Sa stanovišta radikalnog liberala Miroslav Prokopijević iz Instituta za evropske studije, međutim, pogrešna je ideja o sanaciji velikih gubitaša pre prodaje: "Tek to je pogrešno. Jer, od kojih će to para oni biti sanirani? Postoje samo dva izvora – domaći i strani. Domaći se svodi na štampanje para – a i 100.000.000 DM u dinarima dovoljno je da izazove visoku inflaciju – pri tome to su mala sredstva za saniranje i jednog jedinog giganta. Stranci, naravno, nisu ludi da daju pare za ‘sanaciju’ propalih firmi. Pošto nema ni domaćih ni stranih novaca za nju, to znači da je sanacija prazna priča."

Prokopijević kaže da domaće vlasti kontrolom štampe, koje se dosta široko praktikuje, mogu pokušavati da stanje u zemlji prikažu kao dobro, čak i da govore o velikim uspesima novih vlasti, ali da je, na primer, fondacija Heritage u Indeksu ekonomskih sloboda za 2002. godinu, koji ima veliki uticaj na privatne investitore, stavila Jugoslaviju na 144. mesto od 155 zemalja.

BEDA: S druge strane, Milan Nikolić iz Centra za proučavanje alternativa (CPA) u razgovoru u Pres klubu 17. juna upozorava na ono što liberalni radikali ne vole da čuju, da istraživanje CPA signalizira kako čak 53 odsto stanovništva očekuje socijalne nemire. Nikolić se boji da je vladajuća koalicija proćerdala poverenje građana i da stanovništvo danas živi gore nego za vreme Miloševićeve vladavine. On ukazuje na podatak iz istraživanja da čak 80 odsto stanovništva živi u teškim materijalnim uslovima. S druge strane, finansijska vrhuška nasleđena iz Miloševićeve ere i oni koji su se tada enormno obogatili postaju još bogatiji.

I istraživanje "Socijalna slika i reforme u Srbiji" koje je pomogla fondacija "Fridrih Ebert", a sprovela agencija Faktor plus, pokazuje da oko 50 odsto domaćinstava ima loš materijalni položaj, a da 70 procenata od njih za takvo stanje krivi državu i opšte ekonomske prilike. Oko 27 odsto pruža podršku sadašnjim reformama, a nezadovoljno je čak 45 procenata ispitanika. Siromašniji stanovnici pružaju veći otpor reformama. Zadovoljno je svojim materijalnim statusom samo oko pet odsto njih, dok 50 odsto ocenjuje svoj položaj kao loš.

Milan Nikolić na nedavnom savetovanju o šansama socijaldemokratije upozoravao je na to da tranzicija ne donosi samo ekonomske reforme već i demokratsku praksu da birači na slobodnim i fer izborima iskažu svoju volju. Istovremena mogućnost da građani biraju koga žele i izloženost traumama šok terapije u ekonomskoj sferi uticaće značajno na način na koji će glasati na sledećim izborima.

Novi izbori teško da bi rešili situaciju jer niko ne može sam obrazovati vladu, što bi opet dovelo do političkih pogađanja koja odlažu neophodne reforme.

RASPLAMSAVANJE: Zoran Stoiljković (takođe Pres klub) upozorava da nikakva ekonomska strategija nije definisana, da se stiče utisak kako se povlače ad hoc potezi kojima se problemi rešavaju od danas do sutra. Sindikati nastupaju odvojeno i neorganizovano i zbog toga ne mogu da izvrše nikakav pritisak na vladu. Stoiljković smatra iluzornim da će se ovakva politička situacija moći razvlačiti do redovnih izbora 2004. godine. Vladimira Cvetkovića najviše zabrinjava to što se ne vide pomaci nove vlasti – obezbeđeni su krediti, data obećanja, ali u praksi nema revitalizacije proizvodnje, niti se vidi mogućnost za razvoj zemlje.

Nove vlasti su zadržale matricu stare vlasti jer su zaključile da je lakše vladati bez velike društvene kontrole. Sve to pokazuje da nova politička elita ima velike teškoće s legitimitetom, iz čega proizilaze i drugi problemi vidljivi u svakodnevnom životu građana. On, međutim, ne veruje da će doći do socijalne eksplozije.

Da oko 51 odsto ispitanika želi da preispita legitimaciju vlasti na vanrednim izborima ukazao je krajem aprila prestižni Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka.

Bilo kako bilo, u našem javnom životu nagmilavaju se argumenti za to da se rasplamsavanje parlamentarne krize u Srbiji i najava predsedničkih izbora iskoristi kao povod za preispitivanje socijalne strategije radi ublažavanja tranzicijskog šoka, demontiranja socijalne bombe, prevazilaženja entropije, imobilizacije velikog dela radno aktivnog stanovništva i stanja u kome radnici u velikim preduzećima sede i čekaju plašeći se otkaza, upravljači čekaju, plašeći se smene, a visoki državni funkcioneri se i posle godinu i po dana čude šta su oni pre njih radili.

Neko će reći da je potreban "srpski nju dil". Uzgred, da li se neko u ovoj dugotrajnoj gužvi setio da bar kupi loz?

Milan Milošević