Kriminal:
Beograd-Amsterdam, via Sofija

Sreten Jocić, zvani Joca Amsterdam, uhapšen je u Sofiji na zahtev holandske policije koja ga opisuje kao "opasnog međunarodnog teroristu" i sumnjiči za dvadeset tri ubistva. Policajac Zoran Đorđević, osuđen za razbojništvo, objasnio je u Beogradu kako je Jocić naručio ubistvo Gorana Marjanovića zvanog Goksi Bombaš koje su počinili njegove kolege Bojan Milosavljević i Nenad Dragišić

Malo je verovatno da u dokumentaciji Državne bezbednosti Srbije još postoji dosije vrlog saradnika, po svemu sudeći nekadašnjeg pripadnika DB-a, odnosno honorarca, izvesnog Sretena Jocića (40), u Beogradu poznatijeg kao Joca Amsterdam, uhapšenog 20. juna u Sofiji. Ako je išta od dosijea prethodna garnitura DB-a uništila, onda su to morala da budu dosijea ljudi angažovanih da upokoje istaknute neistomišljenike i protivnike bivšeg režima, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Naravno, reč je o kriminalcima koje je DB često prihvatao kao "izvođače radova" budući da su oni bili vispreniji i obučeniji likvidatori od aktivnih debeovaca. Joca Amsterdam je bez sumnje bio jedan od njih, tvrde izvori "Vremena" iz policije i beogradskog podzemlja spremni na opkladu da je 14 pasoša s različitim imenima i fotografijama Sretena Jocića, koje je bugarska policija nakon njegovog hapšenja otkrila, uglavnom izdato u našoj zemlji. Baš kao što je to bilo svojevremeno predočeno na suđenju sad već pokojnom Darku Ašaninu, saradniku DB-a, koji je imao deset putnih isprava s različitim imenima izdatim u redovnoj proceduri po nalogu tadašnje državne bezbednosti.

HOLANDSKA VEZA: O Sretenu Jociću se sve do sredine devedesetih u Beogradu šapatom govorilo, budući da je viđan s vrhuškom DB-a prilikom čestih dolazaka negde iz inostranstva u Beograd. "Posle njegovih povrataka ostajali su po pravilu leševi, odnosno nerasvetljena ubistva", kažu beogradski kriminalci. "Jocić je psihopata koji ubija ne trepnuvši okom", rekao je holandskoj policiji izvesni Paja M., "jugoslovenski mafijaš", kako piše u bugarskim novinama, uhapšen prošlog meseca u Amsterdamu. Inače, lak na obaraču bio je i Voja Raičević zvani Voja Amerikanac, opasan psihopata koji je netragom nestao krajem devedesetih i kome se na dušu stavlja petnaestak nerasvetljenih ubistava. Govorka se da je njegovo telo jedno od tri zabetonirana i bačena u Dunav kod Golupca a otkrivena pre dve godine. Indikativno je da i bivša i sadašnja policijska garnitura, koja bi morala da zna ko su ti ubijeni ljudi, odbijaju da bilo šta kažu na tu temu. Neće da saopšte čak ni da li je bila obavljena obdukcija, a kamoli ko su žrtve i po čijem nalogu su usmrćene.

Nekako u vreme otkako se Voji Amerikancu gubi svaki trag, nestaje i Joca Amsterdam. Pretpostavljalo se da ih je zadesila ista sudbina, odnosno pojeo mrak, iako je Jocić bio znatno uspešniji kriminalac s razgranatim ilegalnim poslovima i stečenim velikim imetkom, za razliku od Voje Amerikanca zvanog "dilber" (ludak).

Iznenađenje je usledilo 20. juna u Bugarskoj nakon desetogodišnjeg traganja više svetskih policija i Interpola za Sretenom Jocićem. Otkriven je u Sofiji i bugarska antimafijaška policija držala ga je na oku vrebajući najpogodniji trenutak za hapšenje znajući da je reč o opasnom kriminalcu osumnjičenom za ubistvo tri policajca u različitim evropskim zemljama i beguncu iz holandskog zatvora pre devet godina. Počinio je i dvadesetak drugih teških krivičnih dela. Dvojici bugarskih inspektora u civilu prilika se ukazala kad je uveče 20. juna elegantno obučeni Jocić u društvu prijatelja šetao ulicama Sofije. U trenutku kad se Jocić okrenuo da bolje odmeri mladu ženu koja je prolazila mimo njih, policajci su ga napali, oborili na zemlju i stavili lisice. Jocić je inače omanjeg rasta, ni nalik na opasnog čoveka. "Kao što vidite iz mog pasoša, ja sam Marko Miloslavović, rođen u Podgorici 12. decembra 1962. godine", objašnjavao je Jocić u policiji ne znajući da je policija još ranije utvrdila njegov identitet na osnovu otisaka prstiju uzetih odavno u Holandiji i upoređenih sa tek uzetim u Bugarskoj tokom višenedeljnog praćenja Jocića po restoranima i kafićima. Prema rečima glavnog sekretara MUP-a Bugarske generala Bojka Borisova, Jocić je pokušao da podmiti bugarske specijalce kako bi ga pustili iz zatvora. Inače, da se Jocić skriva u Sofiji, bugarsku policiju obavestili su oficiri Holandske tajne policije koji Jocića opisuju kao "opasnog međunarodnog teroristu" osumnjičenog za ni manje ni više nego 23 ubistva, što inače nije daleko od pameti. "Opasni kosovski Srbin prilikom dovođenja na saslušanje napao je čuvare pokušavajući da pobegne, ali su ga oni savladali i vezali", pisale su bugarske novine posle Jocićevog hapšenja. Međutim, budući da nema dokaza o krivičnim delima Sretena Jocića počinjenim u Bugarskoj, sudije u Sofije su odlučile da ga isporuče Holandiji čije su vlasti u septembru 2000. godine uputile zahtev za njegovu ekstradiciju. Jociću je određen pritvor od 40 dana za koje vreme će se obaviti procedura za otpremanje u Holandiju.

Holandska policija sumnjiči Jocića za mnogobrojna krivična dela među kojima je i naručeno ubistvo izvesnog Vilhema Holerdera, mafijaša poznatog po otmici Alfreda Hajnekena, unuka osnivača fabrike čuvenog piva koji je bio pušten nakon otkupa od deset miliona dolara. Posle izdržane robije Holerder je postao vođa holandske narko-mafije čiji su pripadnici oteli od jugoslovenskih kriminalaca drogu u vrednosti od 12 miliona dolara. Naravno, to je bio razlog za rat između veoma jake grupe naših narko-dilera i holandske mafije. Jocića sumnjiče da je naručio više ubistava vođa suparničke bande. Amsterdamski mafijaš Jan Femer ubijen je metkom u glavu usred bela dana septembra 2000. godine, a mesec dana kasnije i Sam Hlaper, vrhunski kriminalac amsterdamskog podzemlja. Sumnja se da je Jocić naručio oba ubistva. Inače, prema svedočenjima pohapšenih trgovaca drogom u Holandiji, Sreten Jocić bio je na čelu jugoslovenske narko-mafije u toj zemlji od oktobra 1990. godine.

BEOGRADSKI DANI: Sredinom devedesetih Jocić je povremeno boravio u Beogradu, uglavnom u svojoj kući na Dedinju i beogradskim hotelima Hajatu, Metropolu i Mažestiku, u kome je bio gost tri meseca sa ličnom kartom izdatom u Mladenovcu. Prema domaćim sudskim spisima, rođen je u Raškoj. U Beogradu se prvi put spominje u sudskom procesu protiv dvojice aktivnih policajaca Beogradskog SUP-a Bojana Milosavljevića i Nenada Dragišića, optuženih za ubistvo Gorana Marjanovića zvanog Goksi Bombaš, Marije Đorđević i za ranjavanje još nekoliko ljudi u kafiću Dambi 18. jula 1998. godine. Pomenuta dvojica policajaca su nepun mesec dana kasnije počinili razbojništvo zajedno s policajcem Zoranom Đorđevićem i Miodragom Prodanovićem, nekadašnjim komandantom milicije u Pakracu. Uz pucnjavu i ranjavanje svog kolege iz gradskog SUP-a Veljka Mirosavljevića zvanog Tajson, inače honorarnog telohranitelja dunavskog šeika, tj. Mome Romanovića, od koga su oteli 10.000 maraka i po povratku u Beograd svi bili pohapšeni. Veštaci su utvrdili da je prilikom razbojništva pucano iz dva automata, hekler i koh, koje su razbojnici posle otimačine bacili u Dunav. Zapravo, bili su ubeđeni da je oružje bačeno s neke brežine palo u vodu. Međutim, palo je pored obale tako da ga je policija našla. Balističari su bili precizni: istim oružjem ubijeni su Goran Marjanović i Marija Đorđević u kafiću Dambi.

Ispitan u svojstvu svedoka, bivši policajac Zoran Đorđević, učesnik razbojništva, povodom ubistva u kafiću u istražnom postupku je objasnio ulogu Sretena Jocića u likvidaciji Gorana Marjanovića. "U piceriji Mis, koja se nalazi preko puta kuće Sretena Jocića, sa Veliborom Iličićem, zaposlenim u Jocićevom obezbeđenju, upoznao me je Bojan Milosavljević. Tih dana je Iličić meni, Bojanu Milosavljeviću, Miodragu Prodanoviću, Saši Raduloviću, takođe zaposlenom u gradskom SUP-u, i nekom Bori pričao da izvesni Duca i Goran Bombaš nameravaju da ubiju Jocića. Iličić im je predlagao da prikupe što više podataka o kretanju Duce i Bombaša. Kada je Iličić prestao da radi kod Jocića jer je bio poslat na ratište, ja sam se po Radulovićevoj preporuci zaposlio kod Jocića kome je Radulović bio telohranitelj. Kod Jocića sam radio oko tri nedelje. Već prvog dana po stupanju na posao od Jocića sam čuo da mu preti opasnost od Duce i Bombaša uz napomenu da ih treba likvidirati. Nešto kasnije Jocić je predlagao Bojanu Milosavljeviću, Miodragu Prodanoviću i meni da Ducu i Gorana pobijemo i da će nam za taj posao dati 25.000 maraka. Ja sam to odbio, ali su ova dvojica prihvatila. Kasnije im je obećao dvostruko više deviza i dao dva heklera i dva pištolja. Nekoliko dana kasnije pročitao sam u novinama da je pucano na Gorana Bombaša. U kafiću su mi Milosavljević i Prodanović potvrdili da su oni pucali iz dva heklera, ona koja im je dao sreten Jocić i obezbedio im automobil "simku" sa italijanskim registarskim tablicama da bi pobegli posle pucnjave. Budući da je Goran Bombaš davao znake života i da je tek posle dva-tri dana preminuo u bolnici, Jocić je bio veoma ljut te mi je u međuvremenu predlagao da uzmem njegov pištolj, odem u bolnicu i dokrajčim Bombaša. Odbio sam taj predlog uz objašnjenje da onaj ko je započeo posao treba i da ga završi. Bombaš je u međuvremenu preminuo."

Posle ubistava oprezni Jocić je napustio svoju kuću zajedno s Milosavljevićem, Prodanovićem i Đorđevićem i potražio rezervni položaj u apartmanu hotela Interkontinental, u kome je već boravila njegova tadašnja supruga Babet Jocić sa sinom. Posle nekoliko dana svi su negde otputovali. Od tada se Jociću, bar u Beogradu, gubi svaki trag. Istražni postupak protiv njega je prekinut. Od obećanih para ubice nisu dobile ni pfeniga. Ipak, ostala su im dva heklera, iako je Jocić bio izričit u naredbi da ih bace posle ubistva u najdublju vodu Dunava. Nisu ga poslušali, što je dvojicu ubica stajalo po 20 godina zatvora.

Jovan Dulović