Četrdeset godina Rolling Stonesa:
Ironija i ekstaza

Nema grupe, u skoro pedesetogodišnjem trajanju rokenrola, koja je bolje naslikala put od malih klubova do stadiona, širila vidike i granice ove muzike, koja je ubedljivije ispisala storiju o uspesima i padovima, sreći i tragediji

Rokenrol koji se rađa desetak godina po završetku Drugog svetskog rata stigao je kao veselo oslobađanje od bremena prošlosti, od nečega na šta bi se retko ko normalan ikada želeo vratiti, stavljajući u centar tinejdžere, njihove opsesije, težnje i nadanja. Ta "revolucija", koja je se za razliku od svih prethodnih odigrala bez prolivanja krvi, izvršena je bučnom muzikom, treštećim gitarama podržanim snažnim ritmom, pesmama koje su retko trajale duže od tri minuta. Svako ko je odrastao šezdesetih godina mogao je da prati rađanje novog sveta beskrajnih mogućnosti. Barem su mediji, koji od tada ne kriju težnju da postanu globalni, širili takvu sliku. Kad god biste u to vreme uključili radio, mogli ste da čujete nešto novo i uzbudljivo. I tu bi obavezno bili The Beatles i The Rolling Stones, dve grupe koje će definitivno zaokružiti sliku o najuticajnijem fenomenu druge polovine XX veka.

ŽELJA ZA USPEHOM: Čudno je da su to učinile dve grupe koje su se s rokenrolom upoznale iz druge ruke. Dve grupe koje su samo naizgled tada, ili iz ove distance danas, bile slične. Paradoksalno, Mick Jagger uopšte nije bio rocker. Nije bio ni mod, ni skinhead. On je oduvek bio boem, na neki način antiutopijska slika onoga što Amerikanci obično nazivaju "narodnjakom". Za razliku od Johna Lennona, Paula McCartneya, pa i Boba Dylana, njegove ambicije nije zagolicao Elvis Presley – njegov bes, drskost i prkos nisu bili refleksija ekonomskog usuda – želja za uspehom bila je način za bekstvo od njega. Kada bismo rokenrol poredili sa slikarstvom, onda bismo uslovno mogli da tvrdimo kako je John Lennon najbiži Robertu Rauschenbergu, Paul McCartney engleskom umetniku Peteru Blakeu, a Jagger Andyju Warholu. Prvu dvojicu povezuje beskompromisnost i žestina unutar konvencionalnih okvira i težnja za promenom sistema, drugu dvojicu težnja za eksperimentom i rafiniranim izrazom i težnja za preuređenjem sistema, dok je malo ko kao poslednja dvojica koristio medij za postizanje cilja i verovao u sistem. Možda ih je bilo puno u XX veku, ali sigurno nisu bili toliko uverljivi kao ova dvojica u neprekidnom dokazivanju superiornosti liberal-kapitalističkog sistema. To što su levo orijentisani intelektualci voleli da posmatraju Warholova dela kao ironički otklon, a Jaggerove eskapade kao društveni angažman, samo pokazuje jalovost levice u drugoj polovini prošlog veka jer se samozadovoljno i nadobudno neprekidno bavila stvarima iz drugog ili trećeg plana.

ISPEGLANA ODELA: Od jula 1962. kada su počeli da nastupaju, snimaju i izdaju ploče Rolling Stonesi su na svaka dva-tri meseca isporučivali dozu emocija, bunta i energije koja je bila jasna i prijemčiva. U poređenju s ostalima, Stonesi su predstavljali grupu izbora. Beatlesi su brzo postali ne samo nacionalna već i svetska atrakcija – veseli, inteligentni, duhoviti čupavci iz Liverpula ubrzo su viđeni kao poželjni dečaci kojima bi svaka majka bez brige poverila svoju devojčicu. Stonesi su bili nešto drugo. Gotovo suprotno. Vođeni spretnim rukama svojih menadžera Brajana Epštajna i Endrjua Oldema, ove dve grupe počele su da projektuju sliku kao da se nalaze na suprotnim stranama ulice. Dok su Beatlesi morali da se kiselo smeše u svojim ispeglanim odelcima, Stonesi su se osećali komotno i relaksirano u svojim cvetnim košuljama i farmerkama. Dok su Beatlesi pevali o ljubavi i razumevanju, Stonesi su urlali o mržnji i nezadovoljstvu. Beatlesi su bili idealna grupa srednje klase ili onih koji su to tek trebali da postanu – Stonesi su uporno razbijali taj mit. Ako je sredinom šezdesetih izgledalo da svi vole Beatlese, mogao se steći utisak da Stonese svi mrze. Žuta štampa koja se takođe u to vreme formira i zadobija široku popularnost punila je svakodnevno stupce novostima o skandalima. A Stonesi su se tu pokazali kao zlatni rudnik. Materijala je uvek bilo dovoljno, trebalo ga je samo malo ušminkati, doterati i naduvati. Vređanje javnog morala, razne opscenosti i hapšenja smenjivali su se u ritmu dovoljno postojanom da im slike ne silaze s naslovnih, ili barem srednjih strana novina.

Što je javnost bila oštrija prema njima, to su ih mladi više obožavali. Kada su 1965. isporučili Satisfaction, pa zatim Get off Of My Cloud, Paint It Black i 19th Nervous Breakdown, svet je bio njihov. Beatlesi, koji će potrajati još neku godinu nisu dobili rivale, ni konkurente – dobili su naličje. Ako su prve volela dobra deca, u drugima svako ko se osećao odbačeno i neprihvaćeno imao je potvrdu da nije usamljen.

U početku, sledeći uzore s druge strane Atlantika, prevashodno crne puti, pomogli su, više nego iko drugi, da svet upozna bluz i ritam i bluz muziku, a zatim šireći interese, doprineli popularizaciji kantri muzike. Ono što ih je večno vezalo za ritam i bluz bila je direktnost, prirodnost, seksualna ekspresivnost te muzike. Ritam sekcija i Richardsovi rifovi činili su idealnu podlogu za Jeggerovu samozadovoljnu izražajnost. Za razliku od svojih najpopularnijih kolega tog vremena Jegger je bio opsednut distancom. Zato je često samo doticao, okrznuo omiljene teme – generacijsko pitanje, novac, osećanja, značenje. Upravo posvećenost ironiji i ekstazi učinila je Stonese najubedljivijim modernistima. Sposobnost da se govori o nemogućnosti i natera čitav stadion na igru učinila ih je jedinstvenim. Oni nikada nisu bili ozbiljni kao Dilan, nikada posvećeni kao Lennon, oni su imali večiti otklon često simplifikujući teme do uličnog nivoa. Za ulicu su bili bogovi koji su uspeli, za džet-set bili su uličari s hrpom novca. I jedni i drugi razumeli su ih i poštovali na svoj način.

Kada se podvuče crta, Jegger i Richards, su sigurno, uz Lennona i McCartneya, najvažniji kompozitorski duet popularne muzike. Za razliku od potonje dvojice koja je, pred očiglednim pritiskom muze inspiracije, nestrpljivo grabila napred, Jegger i Richards su postojano tabali svoj put nalazeći uvek novu i svežu varijaciju poznate teme. Povremeni izleti u disko teritoriju pre su bili trenuci opuštanja, trendovska koketerija no ozbiljan zaokret. Uzbudljivost muzike uvek bi natkrilila projekciju, bilo da se radilo o – nezadovoljnom, drskom butnovniku, vašarskoj ludi ili mačo seksisti.

MILJENICI DŽET-SETA: Richards nije samo uspeo da definitivno zaokruži prepoznatljivi zvuk Stonesa, on je uspeo i da definiše zvuk modernog rokenrola. Kada se govori o herojima rokenrola, najčešće se misli na gitariste. U isticanju virtuoza na ovom instrumentu retko ko će spomenuti Keitha Richardsa. Možda je tako i bolje jer on nikada nije svirao da bi neko izgubio dah, ali s druge strane, nema gitariste koji je isporučio toliko karakterističnih rifova na ovom instrumentu. Baš zato je moguće prepoznati Stonese od prvih akorda, a to postići – priznaćete – jeste najteže. Zato nema grupe, u skoro pedesetogodišnjem trajanju rokenrola, koja je bolje naslikala put od malih klubova do stadiona, širila vidike i granice ove muzike, koja je ubedljivije ispisala storiju o uspesima i padovima, sreći i tragediji.

U poslednjih četvrt veka Stonesi ređaju albume kojima više ne treba ono "samo", koji dokazuju profesionalizam i koji, uprkos usponima i padovima, mogu da ostave publiku zadovoljnom. To verovatno nije uvek bilo ono što smo želeli, ali smo mogli da prihvatimo. Samo rokenrol? Rolling Stonesi su dokaz. Kada ih čujete kako zajedno prašte utabanim stazama – neizbežan rezultat je uzbuđenje. Poricanje ovoga nije pitanje artikulisanja estetske odluke, već nedostatak ukusa, ili potpuna nezainteresovanost za rokenrol.

Od "nemogućih dečaka" s početka karijere, Stonesi su postali miljenici današnjeg svetskog političkog, ekonomskog i umetničkog džet-seta. To je i logičan završetak puta koji su sami krčili, puta na kome im je malo toga bilo poklonjeno. Dokle god su Stonesi tu, postoji potvrda da je rokenrol živ. A još je uvek ogroman broj onih kojima to puno znači.

Momčilo Rajin