Intervju: Dušan Bjelić, univerzitet Portland:
Balkan kao metafora

Svaka etnička grupa s Balkana bi onu drugu da orijentalizuje i nazove balkanskom, a sebe okcidentalizuje i definiše kao Zapad, ili bar kao "zapadniju"

Na univerzitetu u Portlandu u Americi Dušan Bjelić drži dva kursa: "Nacionalizam i multikulturalizam" i "Balkan i dijaspora". U septembru će poznata američka izdavačka kuća The MIT Press izdati zbornik pod nazivom Balkan kao metafora koji je on priredio s Obradom Savićem i za koji je napisao uvodni tekst. U Beograd je došao na konferenciju posvećenu delu Hane Arent.

"VREME": U uvodu za zbornik Balkan kao metafora: između globalizacije i fragmentacije kažete da je njegova glavna tema "balkanski identitet i predstavljanje zadovoljstava i nasilja Balkana" i uslovno poredite Balkan i američki jug: dok tamo binarna logika konstituiše kategoriju "beline" koja parazitira na "crnom identitetu", ovde, kod srpskih nacionalista, kategorija "Srbi" parazitira na kategoriji "Albanci". Globalnoj politici i jedno i drugo služi kao "autentična periferija" za one koji sebe vide kao centar napretka, prosvećenosti i blagostanja. Da li je to samo metafora u koju su se, doduše, stanovnici metafore toliko uživeli pa je zaista žive, ili tu ima nečega od onog što je, npr., Hegel video kao tačku (ne)obrazovanosti naroda, pričemu neki od njih (preko zakona, prava i običajnosti) sebe shvataju, a drugi ne shvataju?

DUŠAN BJELIĆ: Radije govorim o diskurzivnim geografijama nego o stvarnoj geografiji naroda, a to znači da su "narodi" nastali kao objekti raznih diskursa i zato nisu u istom geografskom prostoru, već u raznim diskurzivnim prostorima. Današnja Jugoslavija je jedan takav diskurzivni objekt. Tako npr., ono što važi za nemački i engleski narod ne važi za narode na Balkanu, ne po prirodi, već po diskursima iz kojih su nastali. "Zapadni narodi" su nastali iz diskursa o rasi koji je pratila kolonizacija i sebe su konstruisali kao nevidljivu "belu rasu", Budući da Balkanci u to vreme nisu imali niti diskurs o rasi niti kolonije, postali su unutrašnja deponija evropskih stereotipova i strasti koje su zapadni narodi morali potisnuti da bi bili prvo vladari tela, a potom vladari sveta. Tako, sve ono što je u imperiji telesnom disciplinom zabranjeno pojavljuje se na njenoj periferiji i Balkan, kao deponija raznih zabranjenih strasti, postaje njen obrnuti identitet.

U tom samozadovoljstvu "balkanizovanja" sopstvenih suseda na delu imamo samozadovoljstvo "narcizma malih razlika". Koliko je na mestu da se čovek stidi ili ponosi nečim što uopšte ne zavisi od njega, kao što je tlo na kojem je rođen?

Balkan je prostor specifičnog identiteta, nastao, na neki način, učešćem svih stereotipova koji su cirkulisali kroz Evropu nekoliko vekova unazad i mi Balkanci pomoću njih postajemo svesni sebe kroz paradoks da možemo biti centar jednima i periferija drugima. Tako se, npr., srpski nacionalizam poziva na svoju imperiju, a istovremeno tvrdi da je pod ropstvom Turaka ili Amerikanaca. Dakle, Srbi su istovremeno imperijalni centar i periferija.

Da li je to usud identiteta i ima li zato na Balkanu manje mesta za individualizam?

Kada se govori o subjektivitetu, treba znati u kojem prostoru on nastaje i kako, nakon toga što sazna kako je stvoren, može to koristiti za ono sto su Grci zvali samoulepšavanje, a Fuko naziva estetikom subjektiviteta. To što balkanski identitet nije stabilan, već je uvek u pomeranju – kao peščane dine koje se menjaju u zavisnosti od toga odakle vetrovi duvaju – ima svoje i dobre i loše strane. Homogenost nestabilnog balkanskog identiteta lako se fragmentira, čime se centri moći slabe. Toga su podjednako svesni kako nacionalisti tako i NATO. Jer, centri identiteta zapravo ne mogu ni da postoje kao centri moći ako nema fiksiranih identiteta. Drugim rečima, da izokrenem našu ontologiju identiteta, kao što bi vampiri izumrli bez krvi drugih, ti centri moći bi izumrli ukoliko ne bi mogli da vampirski žive od nametnutih identiteta. Nestabilnost identiteta dovodi do fragmentacije baze moći, odnosno, kada više nismo članovi jedne ili dveju nacija, već vašar identiteta, nijedna grupa nema kulturnu većinu, već je svi pomalo imaju – ali nedovoljno da sami vladaju kao nacionalna većina. Tako nastaje jedna post-demokrastka kulturokratija kao prostor za alijanse perifernih identiteta.

Na Konferenciji o Hani Arent neko je podsetio da su u grčkom polisu kiklopi i ostala mitska bića – kao oni koji postoje izvan granica polisa, doživljavani kao bezazleni u poređenju s varvarima koji su unutar polisa ugrožavali njegove civilizovane pripadnike. Tako tokom istorije uvek neko sebi daje za pravo da neke nazove "građanima drugog reda" i odluči kako oni nemaju prava da imaju ljudska prava. Uvek se neko unutar zajednice proglašava neprijateljem.

To je nasilje povezano s nastankom nacionalne države. Bratoubilaštvo (tj. plemensko nasilje) bilo je prvi oblik nasilja. U grčkom polisu shvaćeni su potencijali tog nasilja za stvaranje nacionalne države. U Eshilovoj Orestiji Atina savetuje Atinjane da udruže svoju međusobnu osvetu i usmere je ka varvarima, dakle, prema onima koji su na periferiji grada. Tako je stvoren centar civilizacije koji ima svoju periferiju i za sve donosi zakone – nastala je pravna država.

U tom smislu je i podela Hane Arent na varvarski (plemenski) i civilni nacionalizam problematična. Podela tu ne postoji budući da je pravna država garantovana nepravnom periferijom i da prvi dominantni znak ne može da postoji bez drugog. Zar nije Napoleon, i civilni nacionalizam, proizveo nemački i ruski nacionalizam – tojest, po ovoj podeli, plemenski? Nisu li, potom, nemački i ruski nacionalizam stvorili srpski nacionalizam? Ali ta podela nije samo teorijski problematična, već je, na primer, u šemi balkanskog identiteta – i politički opasna. Ovde mogu da podsetim na tekst Mihajla Markovića, objavljen u Americi pre raspada Jugoslavije, koji, sledeći implicitno shemu Hane Arent, karakteriše albanski nacionalizam kao plemenski i predmoderan, nasuprot srpskom liberalnom i progresivnom, dajući time pravo Srbima da "modernizuju" Albance. Tako se podela na dobre i loše nacionalizme na Balkanu reprodukuje kroz sukobe koji su funkcionalni za reprodukovanje modela nacionalne države, što je suprotno težnji Arentove da se država denacionalizira.

U poslednje vreme naročito se bavite ulogom kulture u državi i politici.

Najpre bih rekao da na mojim kursevima o multikulturalizmu i Balkanu veliki broj američkih studenata entuzijastično prihvata pogled koji bih ja nazvao pogledom periferije na centar. Oni sami vide radikalizaciju svog identiteta tako što dozvoljavaju da ih obrazuju oni kojima oni, npr., ekonomski dominiraju.

Mislim da je vaspitanje jako važno da bismo došli u situaciju politike kao estetike – što je politika bila na svom izvoru. Za Grke, ona je pre svega bila jedna estetska akcija i čin ličnog samoulepšavanja pa se građanin ponašao tako da bude lep u očima drugih. Danas, na primeru bilo kojeg političara možemo videti koliko on svakodnevno zavisi od televizije koja stvara imidže, od svojih krojača, od pisaca koji o njemu pišu. Ako bismo s političara skinuli sve te elemente, dobili bismo cara bez odela, tj., telo koje je samo po sebi bespomoćno. Međutim, udruženje svih tih estetskih znakova, stavljeno u jedan centar kontrole, postaje moć. Umetnici su stvorili simbole, političarima kroje odela, kreiraju imidž. Oni otkrivaju šta je carevo odelo i ko su krojači. Moć je u krojačima, a ne u samom caru. Ali, moć želi da prikrije svoju simboliku jer želi da bude prihvaćena kao realna. Ako je vidimo kao simboličku, onda ćemo se upitati ko kontroliše simbole? To je delo kulture. Kao proizvođač tih znakova ona je početak moći.

Naravno, političari će uvek imati moć, ali mi, s druge strane, moramo biti svesni ontologije te moći. Početak te svesti jeste u tome da se kultura, kao izvor moći i znakova koji opunomoćuju političare i ekonomiste, mora shvatiti kao treći domen moći, kao znanje koje je moć. Problem je u tome što, dok je u antici kultura bila izvor moći, ovde je sluškinja politike – moć koja sebe ne prepoznaje.

Prvi korak, po mom mišljenju, jeste da se vaspitanje odvoji od države kao što se za vreme Francuske buržoaske revolucije odvojilo od crkve i da, kao jedna vrsta umetničkog znanja, ne bude produžena ruka ideologije, već da ima poziciju koju ima i umetnost. Kultura bi trebalo da bude institucionalizirana (kao što su politika i ekonomija) u jedan "parlament kulturá" koji bi imao uticaj na vaspitanje i umetnost, ali i na ekonomiju i politiku. Jer, to već neformalno postoji. U slučaju Srbije, imali smo situaciju u kojoj je srpski nacionalizam, na neki način, nastao kao alijansa između srpskih generala i srpskih pisaca, ali ne svih, već samo nekih. Dakle, već postoji alijansa između kulture i moći.

I to zloupotrebljena.

Da, ali u čemu je zloupotreba? Koncept nacije nastao je iz jedne kulturne fantazije koju su pisci, pesnici i istoričari stvorili u svojoj svesti. On se mora vratiti u simbolički prostor. Ništa nije loše u tome što generali i pisci razgovaraju, ali je problem u tome što su ti kanali komunikacije svedeni samo na određene pisce i jednu akademiju nauka. Postojala je kulturna elita koja je imala pristup političarima i moći, čija je povlašćena fantazija nacije postala institucija. Da su svi mogli da govore (sa) generalima i političarima i da je Francuska 7 postala nacionalni debatni klub, danas bismo možda imali drugačiju Srbiju i Balkan. Zato kultura na Balkanu sebe treba da shvati kao moć pored ekonomske i političke moći jer to jesu tri lica moći u društvu. A znanje je, po Fukou, moć ne samo za porobljavanje drugih već, takođe, i za otpor porobljavanju.

Da li u Americi generali razgovaraju sa svim piscima?

Ne. To je problem celoga sveta. Ali Balkan može preuzeti vođstvo u procesu globalizacije upravo zbog toga što je kultura jedina moć kojom se on može nositi s globalizacijom i kojom može sačuvati svoj dragoceni kulturni pluralitet kao model za ostale kulturne teritorije. Naš zbornik je deo tog projekta.

Tatjana Jovanović