Nuspojave:
Smak polusveta

Marginalizacijom levih i desnih radikalizama, krug ludosti je zatvoren; ubuduće, u Srbiji će se – kao u svakoj normalnoj zemlji – praviti samo gluposti

Dok se Koštunica, Labus i društvo spremaju za moguće odmeravanje na predsedničkim izborima – ako nam pre toga svima ne padne nebo na glavu, ne mogavši da više otrpi količinu štroke koja se valja predizbornom Srbijom – na živopisnoj političkoj desnici nastala je neviđena gužva: hiperproduktivni shitmaker (u "feralovskom" smislu!) Velja Ilić navodno se opet presaldumio i rešio da se "definitivno" kandiduje, nameran da pokupi glasove svih onih u ovoj nesrećnoj zemlji kojima je praziluk duhovna, a ne telesna hrana; neumorni entuzijasta Vuk Drašković je takođe rešio da se ponovo prijavi na konkurs, tek da vidi koliko je još preostalo prostorno-vremenski pogubljenih sirotana koji misle da je gibanica politički kalorična tvar (što treba iz sveg srca podržati, jer će Vuka zamajavanje oko izbora odvući od, daleko bilo, pisanja nekog novog romana); Vojislav Šešelj i dalje voli sve što vole mladi, tako da ni ova gužva ne može da prođe bez njega; Borislav Pelević je dobio u amanet od Osnivača Stranke da se marljivo kandiduje sve dok definitivno ne pobedi Ideologija Šlepera Oslobođene Robe (koji se, kad zagusti, pretvaraju i u hladnjače...) na kojoj su svi uključeni u krvavi "biznis" tokom devedesetih sasvim lepo živuckali.

Ovakvoj ekipi moralno-intelektualnih divova falio je još samo neko manje političarski stereotipan, neki amblematski lik koji će joj udariti finu finalnu glazuru sterijanskog ruzichich-prenemaganja, neko ko će veselo opsenjivati prigradsku prostotu Zveketavom Prazninom svog paraintelektualnog "diskursa", a da pri tom nije ni vojno ni svešteno lice (nije zgodno, je l' te...). Drugim rečima, neko kao... Dragoš Kalajić. Ko bi to mogao bolje? Avaj, ništa od toga, lukavo je to čeljade: pisac Smaka sveta i drugih knjigolikih tvorevina iz kojih čak i slova beže u razumljivoj ekološkoj panici, lepo je objasnio zainteresovanima da nema nameru da izigrava Milana Milutinovića – više mu prija da bude Zoran Đinđić! Te, u tom smislu, neka ga se "patriotske snage" sete kad pobede; žrtvovaće se za dobro otadžbine i pristati da bude Gvozdeni Kancelar na određeno vreme, tek toliko da izvuče Srbiju iz dosmanlijskog kala i robovanja Novom svetskom poretku; umilostiviće se, drugim rečima, da odšlepuje Srbiju u svoju vozvišenu Hiperboreju, s onu stranu dobra i zla... A potom će se, viteški obavljene Misije, spokojno povući nazad u svoj Memljivi Svet, s onu stranu ukusa i pameti.

Dobro, reći će neko, ima svakakvog sveta, i uvek će se naći šačičuljak nekakvih bizarnih neofašista ili njima srodnih ekstremističkih ekscentrika koji će iz špila izvlačiti likove poput ovog slikara bez talenta, mislioca bez misli, pisca bez stila i dendija bez šarma, ne bi li njime okolo plašili decu i skretali pažnju na sebe. Stvari se, međutim, komplikuju kada se ispostavi da je o Kalajiću kao podobnom "nestranačkom kandidatu" sasvim ozbiljno razgovarano u vrhu SPS-a, stranke koja je do juče vladala Srbijom! Hm, zapravo, ne znam zašto sam prethodnu rečenicu završio uskličnikom: nisam toliko naivan da budem iznenadjen i uvredjen takvim (potencijalnim) izborom, a na nominalnu pomerenost ovakvih savezništava odavno nema smisla ukazivati: kada je pomerenost ovako organizovana i sveopšta kako je to bilo u SPS-ovoj Srbiji, onda ona vremenom postaje Nova Normalnost, na onaj isti način kako je u Hitlerovoj Nemačkoj bilo "normalno" praviti sapun od Jevreja, ili u Musolinijevoj Italiji pojiti "nepoćudne" ricinusovim uljem dok ne izbace sopstvenu utrobu. Spomenuh li Musolinija? Vojislav Šešelj, nesuđeni vođa jurišnih odreda neočetničkih dobrovoljaca u američkoj Pustinjskoj oluji, s indignacijom je odbio probni socijalistički predlog o Kalajiću kao mogućem zajedničkom "nestranačkom" kandidatu srpske-paraopozicije-na-nezasluženoj-uslovnoj-slobodi: "SRS je desničarska i nacionalistička stranka, ali demokratskog kova. Kalajić je poznat po svojoj ljotićevsko-musolinijevskoj orijentaciji" ("Novosti", 28. 7. 2002). Hja, o tom "demokratskom kovu" bi se imalo štošta za reći, ali ostaje fakat da je ova groteskna i zonosumračna Punjena Ptica malko too much čak i za radikale – za koje sigurno nećete reći da boluju od preosetljivog stomaka – ali, eto, ne i za socijaliste, stranku koja se diči svojim "levičarskim" pedigreom... Na drugoj strani, i radikali su imali svoje "nestranačke" favorite među "patriotskom inteligencijom" (Terzić, Zurovac...), ali budimo ozbiljni: deli li te ljude od Kalajića i srodnika ikakva uistinu fundamentalna politička i svetonazorna razlika? Ma, jok. Svi su oni tokom devedesetih, uostalom – svako na svoj način i sa svog "formacijskog mesta" – radili za istu "stvar".

E, tu sad dolazimo do temeljne začkoljice naše današnje priče: ono što se zvalo "izvorni DOS" zapravo je svojom širokom spektralnošću koja ide do – pa i u stanovitoj meri preko – rubova politički legitimnog u savremenom svetu, "okupiralo" ceo (stranački) politički prostor normalnosti: izvan njega su ostale samo "leve" i "desne" zamlate, prononsirani politički ludaci i moralni idioti, socijalno beslovesna bića u fundamentalnom nesporazumu s vremenom, svetom i matičnom planetom: radikalni nacionalisti, svetovni i klerikalni neofašisti, "arijevski" naci-moroni, farsični monarhisti starog kova, nadričetnički para/retro/folklorni čudaci i đilkoši, trapavo "nacifikovani" boljševici-mutanti, neopasuljeni gubitnici Hladnog rata, te poneki totalno zastranjeni primerak ukrivo srasle "novolevičarske gerile" koja u nedogled vojuje protiv famoznog Imperijalizma odavno ne birajući ni sredstva ni saveznike. Taj je (o)tužni zbor, ujedinjen u drečavu i kreštavu zbrku sumanutih ideja (i krvave prakse...) koje ujedinjuje samo i jedino sistematski otpor Stvarnosti, zapravo bio "ideološki" background ludo-zbunjene Srbije devedesetih, koja je glavinjala od nemila pokretenjene i degenerisane levice do nedraga povampirene zombi-desnice. I sada, nakon svega, nazad se niti hoće niti može: svako je uklapanje u razumno rastegljive standarde ovosvetske Normalnosti unapred registrovano kao Izdaja. Otuda je cela ta zbrdazdolisana ekipa osuđena na marginalizaciju i tiho izumiranje: sve i da su se "ujedinili" izabravši nekog Zajedničkog Jurodivca, o "drugom krugu" bi opet mogli samo da sanjaju; ta priča je potrošena. Krug Ludosti je, dakle, zatvoren; ubuduće, u Srbiji će se – kao u svakoj normalnoj zemlji – praviti samo gluposti! A za to nam je onaj inicijalni DOS sasvim dovoljan, tim pre što su momci beskrajno talentovani.

Teofil Pančić