Pun kufer marketinga (13):
Ubi me prejaka reč

"Natješaj" za radno mesto i pitanje "slovenske kakovosti"

Ako je suditi po našim medijima, sloboda govora je apsolutna. Pri tom ne mislim na to da svako može da kaže šta hoće (a može) i da za to ne snosi nikakve posledice (a i zašto bi kad drugi ne snose posledice ni za svoja (ne) dela), već na činjenicu da je svima dozvoljeno da objavljuju reklame na svom jeziku, koji pri tom nije zvanični jezik ove zemlje. Pa gde to još ima? Nigde, odmah da vam kažem. U drugim zemljama, u najboljem slučaju, možete da objavite oglas dvojezično – od čega profitiraju ne samo novine (jer platite dupli oglasni prostor) već i nacionalni interes, koji definitivno jeste očuvanje maternjeg jezika. Neke zemlje su toliko zabrinute za čistotu svog jezika da ne dozvoljavaju čak ni upotrebu odomaćenih engleskih reči i fraza. Za to vreme, u našim novinama čitate (to jest, ako umete) oglase na engleskom, nemačkom, francuskom... Možete da pronađete "natječaj" za radno mesto ili da na televiziji saznate da je u pitanju "slovenska kakovost"... Dok je bilo: govori srpski da te ceo svet razume, nije valjalo. Sad kad je: govori kojim god jezikom hoćeš, mi ćemo to da emitujemo (za novac, naravno), opet se neko buni (ja!). Srećom, nije strancima baš sve tako lako. Ako ih i puštamo na mostu, ne znači da će preći i ćupriju. Sačekaćemo mi njih na krivini – čim sednu u kola. Možda u medijima mogu kako hoće, ali neće ga majci voziti po našim putevima, pa taman sto jezika da govore... osim ako ne nauče ćirilicu i to klinastu. Jesu saobraćajni znaci internacionalni, ali su objašnjenja ispod njih pisana miroslavljevim pismom pa čik odgonetni da je skretanje zabranjeno samo kamionima i to vikendom i praznicima.

Ne kažem da su mediji obavezni da očuvaju jezik ili da opismenjavaju sve kike bibić ovoga sveta, ali nekako mislim da su u obavezi da pišu i govore pismeno. Godinama slušam da su adrese sajtova: "dablve, dablve, dablve" i niko da im objasni da može ili engleski: "dabl ju" ili srpski: "duplo ve". Ali, kad i "Politika" sebi dozvoli da joj na titlovima piše "bi ste" (odvojeno), onda valjda ne treba da me čudi kad šmizla, koja se lažno izdaje za novinara, mrtvo ozbiljno kaže: "da li bih ste bili ljubazni..."

Značaj jezika je mnogo dublji nego što obično mislimo. Reč ne mora baš da ubije, ali jezik i pravopis i te kako mogu da utiču na formiranje stavova cele nacije. Zašto Amerika i Engleska misle da im je sve dozvoljeno bez obzira na posledice po druge? Zato što sebi persiraju pa "ja" pišu velikim slovom, a "ti" i "vi" malim. Kako to utiče na razvoj ličnosti, na nacionalni identitet i na odnos prema svetu – vidite i sami. Za razliku od njih, mi se s poštovanjem obraćamo drugima, a ne sebi, pa "vi" pišemo velikim početnim slovom čak i kad se odnosi na množinu, što je nepravilno i što se takođe odražava na naše stavove prema sebi i svetu. Nije onda ni čudo što građanske slobode, civilno društvo, individualna odgovornost i individualna svojina nikako da se zapate kod nas. I što nas je tako lako ubediti da su uvek neki viši interesi važniji od naših. Jer, kako bi inače bilo moguće da vam banke ne daju vašu rođenu štednju? Ili vam daju, ali samo onoliko koliko one odrede i još vas reklamom ubeđuju:"isplati se". Vraga se isplati. Pa još u prvom osnovne naučite da ako imate dve jabuke a neko vam pojede jednu... Ali, kad kažu da se isplati, vi treba da poverujete kako ste srećni što vam nisu pojeli obe jabuke, a mogli su. E, to je marketing.

Ako baš hoćete još dokaza o povezanosti gramatike i nacionalnog marketinga, poslušajte političare. Ne toliko šta, već kako pričaju – o sebi. I stari i mladi, sve češće o sebi govore u trećem licu jednine kao da su centurioni. (Ko voli Asteriksa, setiće se maestralnog dijaloga: "On je divan." "Ko – on?" "Pa – vi." "A, on!") Kad ih čujete da govore o sebi u množini, zabrinite se za našu budućnost.

Nadežda Milenković