Budućnost rok muzike:
Stav i muzika

Lakše je danas skupiti grupu rokera za dobrotvorni koncert kojim se protestuje zbog papinog odnosa prema pandama, nego bilo koga od njih naterati da napiše dobru pesmu, makar ona pevala i o papinom odnosu prema pandama

Budućnost rok muzike. Ima li ičega dosadnijeg da se čovek time pozabavi? Delom i zbog toga što će rok muzika, slično radioaktivnim kišama, postojati dok je sveta i veka i njegove nebrige za bilo šta drugo, i posle njega samoga. Ukoliko vam ova izjava zvuči pretenciozno, podsetio bih vas da je rokenrol rođen nedugo nakon završetka Drugog svetskog rata - više ne i poslednjeg događaja koji je okupio svetsku javnost u zajedničkoj želji i interesu da se neke stvari saniraju kako bismo svi zajedno duže trajali. Rokenrol je potom ispratio sve bitnije događaje u svetu (i izvan njega) s deset prstiju na gitari, zamišljen na svoj način. U međuvremenu su brigu nad svetom preuzeli svi koji su za to imali interesa i želje, a i najminorniji događaji su pod lupom sveprisutnih medija postali tako krupni i vidljivi da je komentar rokenrola bivao sve usiljeniji, onaj koji političkoj korektnosti plaća za seks umesto da je tretira kao grupi-cupi. Uostalom, setite se samo nesretnih Cranberriesa i njihovih trendovskih žalopojki nad ratom u Bosni.

Ni danas, na početku novog milenijuma, stvari nisu drugačije. Lakše je skupiti grupu rokera za dobrotvorni koncert kojim se protestuje zbog papinog odnosa prema pandama, nego bilo koga od njih naterati da napiše dobru pesmu, makar ona pevala i o papinom odnosu prema pandama. A dobra rok pesma je pedeset odsto stav – pedeset odsto muzika. Na tržištu trenutno manjkaju i jedno i drugo.

Ukoliko po strani ostavimo čitavu ediciju garažnih i ne-toliko-garažnih bendova koji fascinacijom arhivom margina rokenrola kompenzuju nezainteresovanost za svet danas, svi ostali su, uglavnom, u pokušajima da svoje zlosrećne ljubavi i otkazivanje svih motora frižidera prikažu kao vest dana. Nekolicina bendova na koje ćemo se ovde osvrnuti zanimljiva je samo zbog toga što njihova muzika na najprljaviji i najtradicionalniji način vidi gitaru kao predmet najbludnijih želja.

A takav seks mora imati stav u gaćama da bi do njega uopšte i došlo.

Teksaški kvintet, ako sam ih dobro prebrojao, And You Will Know Us By The Trail Of Dead, već nekoliko godina samim imenom implicira sliku sveta. Njihov treći album Source Tags And Codes (Interscope) produžetak je masne i psihodelične furioznosti na kakvu bi Patti Smith i Jimi Hendrix bili ponosni da su kojim slučajem imali zajedničke dece. Prelazak na major label u slučaju Trail Of Dead doneo je samo profilisaniju produkciju (mi bismo hteli da se ovde malo čuje klavir, i majstori unesu klavir...), ali i dalje je to bučan koncept koji pokušava da pomiri višak obrazovanja i nedostatak ambicija, plus pubertetska fascinacija dometima Sonic Youth. Arhetipi stoner roka, poput pustinje, metafizike vudua i divljine u srcu kao modus operandija svedoče o tome da u Americi još nisu pobijeni svi Indijanci.

Sasvim neočekivano hibrid Pistolsa i grupe Husker Du dolazi iz Velsa, zemlje u kojoj pored Marsovaca žive i Velšani. McLusky su trio koji svoje pesme započinju rečima – Svi tvoji prijatelji su p***e! McLusky Do Dallas je njihov drugi album i pokušaj diskografske kuće Too Pure da se nakon intelektualnih lo-fi neo-Pavement avantura (Hefner) vrati sopstvenim korenima kada je na površinu zemlje isklijala i jedna PJ Harvey. Ono što Trail Of Dead odsviraju za četiri minuta McLusky sviraju za dva. Ploču je snimio Steve Albini, a McLusky su novi Pixies samo zato što su vremena takva. Ljudi plaćaju za svemirska putovanja, umesto da maštaju o njima.

Najnepoznatiji, najneobuzdaniji, najneslušljiviji, najagresivniji, naj-zabole-me-uvo-za-negativan-natalitet-u-Srbiji su Racebannon. Debi momaka iz Blumingtona u Indijani, In The Grips Of The Light (Secretly Canadian) ispisuju novo poglavlje noise zvuka, ono u kome je nekontrolisana buka ispunjena urlanjem otkrila nove horizonte u free jazzu grupe Sun Ra, ili kakvih drugih svemirskih kolportera. Osam pesama traje šezdeset minuta, dve imaju u naslovu fuck, a poslednja se zove Im Yr Egomaniac. Ukoliko postoji bilo kakva politička poruka ovog albuma, ona se rimuje sa rimtutituki.

Ono što je sasvim sigurno jeste da fan bilo koga od ova tri albuma neće stati u red da glasa za Le Pena ili Šešelja, niti će se igrati kauboja tako što će da tuče pedere na njihovoj paradi, niti će posavetovati svoju devojku da neplaniranu bebu ponudi crkvi. On će ga iz*****i kod kuće.

Slobodan Vujanović