U životu je jako važno ostaviti dobar utisak. Doduše, jedinu nedoumicu o apsolutnoj istinitosti ove tvrdnje može izazvati činjenica da posledice dobrog utiska ne idu baš uvek u željenom smeru, ali... svakom prema zasluzi. Bilo kako bilo, u poslednjih četrdeset dana, a sve zahvaljujući "dobrom utisku", moj život je pretrpeo niz promena. Još samo da odlučim da li da mu dam četrdesetodnevni pomen i do kraja ga sahranim ili da poverujem u mogućnost da sam na dobrom putu uskrsnuća i prelaska na viši nivo bivstvovanja.

Elem, beše to ovako!

Leto je počelo, a ja sam se protivno svim pravilima života u Srbiji radovala useljenju u novi stan. Kada sam shvatila da će rok za useljenje biti malčice prekoračen, pomislih da nije zgoreg iskoristiti produženo prisustvo zidarskog kadra na objektu kako bih izmenila još neke sitnice u budućoj oazi mira. Sve sam lepo isplanirala. Ja na moru, majstori pregrađuju, potom se uselim i sve štima k'o guza na nošu. Posledica: majstori i dalje rade, kažu "po nalogu one gđe arhitekte koja treba da se useli ovde", a zahvaljujući ambijentalno-arhitektonskom utisku kojim sam zračila, narednih nekoliko meseci prinuđena sam da živim u iznajmljenom stanu. Cena, prava sitnica... 200 eura mesečno.

Drugi "dobar utisak" ostavila sam tokom godišnjeg odmora. Kombinacija – ne tako loša. Roditeljska kuća porodičnog prijatelja na moru, on sa detetom, ja sa detetom, a naše vrednije polovine, u uzavrelom Beogradu, zarađuju ono što mi trošimo. Prijatelj me predstavlja kao kumu, kaže: "znaš kakav je svet u malom mestu". Ja, moralnoj neokrnjenosti dotične zabiti dam doprinos izjavom da sam dalja sestra, a komšije mudro zaključe da se bez bračnog druga ne ide ni u pišljivu dvočasovnu sedeljku kod rođaka, te da je ovde u pitanju stopostotni, klasični svingeraj. Sad, za komšije baš i ne brinem, ali prijateljevo trogodišnje dete viđajući me neprestano u kući izjavi da "najviše na svetu voli tatu, mamu i ovu drugu mamu", a moje dete neraspoloženo zaključi da je cela kombinacija bezveze, jer "ne želi mlađu sestru koja pri tom nema smisla za humor".

Da "dobar utisak" istovremeno može biti nepravedan i ničim izazvan, saznala sam u mnogo kraćem roku, tačnije za samo jedno poslepodne. Kako ni danas u njemu ne vidim svoj udeo, pretpostavljam da je iniciran krajnje dobronamernim osvrtom sudbine na moj lik i delo, a uz malu pomoć anonimnog dispečera u telefonskoj centrali. Dakle, dotični gospodin je otklanjajući kvar na dvojničkoj liniji zamenio meni i dvojniku telefonske brojeve. Usledio je haos....

16.40 - Prijateljica me obaveštava da je identifikacija mog fiksnog telefonskog broja na njenom mobilnom drugačija.

16.42 - Pozivam samu sebe sa fiksnog na mobilni i utvrđujem isto, tj. da imam jednu četvorku manje i šesticu viška.

16.44 - Pozivam svoj stari broj i javlja mi se ženski glas, koji me ubeđuje da taj broj ima godinama.

16.47 - Pozivam ponovo svoj stari broj i isti ženski glas me obaveštava da će, ukoliko ne prestanem sa uznemiravanjem, da pozove policiju. Na pitanje da nema slučajno njen, odnosno sada već moj broj (i to čitavih sedam minuta) umesto jedne četvorke tu spornu šesticu, čula sam jedno odsečno NE i prekid veze.

16.50 - Zvoni telefon... Halo, dobar dan, molim vas Veru – čujem nepoznat glas.

- Pogrešili ste – odgovaram sad već sluđena

- Da li je to 446...

- Nije... u stvari... jeste... u stvari...

- Pa, dajte mi Veru.

- E, pa znate kako stoje stvari... ovo je do maločas bio 444..., a sada je 446..., ali nema nikakve Vere. Mada...

- Tutuuuuu

Posle višednevnog objašnjavanja da nisam Vera i da nemam pojma "da li je dolazio majstor za veš-mašinu", nemoćna da utičem na dispečere u telefonskoj centrali, prepustila sam se i skoro počela da uživam u lažnom identitetu. Namontirala sam Veri osim majstora za veš-mašinu i gomilu drugih servisnih usluga, posavetovala njene prijateljice kako da sačuvaju brak, objavila njenoj rodbini da je otputovala na duže, ali džabe. Tek kad sam joj se "umešala" u dugogodišnju vezu, setila se, izgleda, da njen telefonski broj zapravo ima onu famoznu šesticu, pa ga je službenim putem potražila nazad.

Interesantno je da ni polovični, tzv. slučajno-namerni "dobri utisci" nisu baš lako podnošljivi. Namerno sam položila vožnju, slučajno već dobila dve kazne, srednja ocena – užas. Kola završila kod majstora, a ja kod sudije za prekršaje. Kolima curi ulje, a mene izdaje strpljenje...

Konačno reših da onako, skroz namerno i smišljeno razbijem lanac usuda zvanih "dobar utisak", pa šta bude. Smislila sam da za početak ne odlepim, zatim uništim NE UTISAK, nego svaki dokaz da postojim, potom promenim posao, ostavim cigarete i u potpunosti preuzmem odgovornost za sve što mi se događa u životu. Za manje od 24 sata svi konci bili su u samo mojim rukama.

U međuvremenu sam tokom neobaveznog ćaskanja u kafani, a na osnovu nenamernog utiska, zaradila ovaj prostor u "Vremenu", sa ocenom da bi ovo "vreme uživanja" baš mogao da napiše i jedan KLINIČKI PSIHOLOG. Upitavši sagovornika koji klinički psiholog, odgovorio je "kako koji... pa Vi". Na moj zapanjen odgovor da ja NISAM KLINIČKI PSIHOLOG i da mnogo više podsećam na nekoga ko je klinički mrtav, niko me više nije slušao, moj život je krenuo samo njemu znanim tokom, i stvar je smatrana dogovorenom.

Dakle, složićete se da je, kao što rekoh, u životu jako važno ostaviti dobar utisak.

Aleksandra Marković