Savet Evrope:
Troskok u Evropu

Ako naši glavni politički akteri nastave da se ovako tvrdoglavo "ćeraju" i natežu oko Ustavne povelje, možemo opet da se nađemo tamo gde smo bili do pre dve godine: izolovani, u crnoj rupi Evrope, u društvu s Belorusijom

Havijer Solana ponovo dolazi u Beograd, poruka iz Brisela je sasvim sažeta i vrlo jasna: "Što pre okončati ustavno preuređenje države, odnose Srbije i Crne Gore, i uspostaviti veze za pridruživanje njihove državne zajednice Evropskoj uniji". Preuređenjem odnosa dve republike moraju ustanoviti državnu zajednicu koja će biti jedan međunarodno-pravni subjekt, koja će biti nadležna i odgovorna za odnose s drugim državama i međunarodnim organizacijama, uključujući Evropsku uniju, Savet Evrope i Svetsku trgovinsku organizaciju. Poruka iz Brisela je nedvosmislena, a zvuči pomalo felinijevski: veze između Srbije i Crne Gore mogu biti "sasvim tanke ali čvrste". "Mogu postojati malobrojne, tanane savezne strukture, ali snažne. Bez takvog mehanizma, nema jedne države."

Bez "jedne države", jedne adrese koja će biti sagovornik međunarodnim činiocima – prema tome i Evropskoj uniji – Srbija i Crna Gora neće moći da nastave proces pridruživanja evropskoj petnaestorici, a to će ukočiti i ulazak u Savet Evrope i Svetsku trgovinsku organizaciju.

Prema porukama evropskih zvaničnika, Ekonomska komisija moći će da sastavi "studiju o izvodljivosti" pregovora sa Srbijom i Crnom Gorom o sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju EU samo ako se utvrdi ovaj ustavni okvir srpsko-crnogorskih odnosa, zasnovanih na delovanju zakona, privrednog prostora i zajedničkih ustanova, koji bi jamčili da se radi o "jednoj državi", odgovornoj i sposobnoj da sarađuje sa svetom.

Peter Šider, predsednik Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, čak je rekao da je za ulazak SRJ u Savet Evrope dovoljno da Ustavna povelja bude dovršena, a da formalna procedura usvajanja u parlamentima bude okončana u narednih dvadesetak dana.

Kako se žestoke političke bitke sa zamašnim ulozima vode i u Srbiji i u Crnoj Gori, a vreme ističe, iz Brisela je poručeno da je neophodno da Evropska unija nastavi da "žurno i delatno pomaže svim stranama u Beogradu i Podgorici". I evo, senjor Solane po ko zna koji put među nama...

DOBAR I LOŠ ZNAK: Iako neki dolazak gostiju iz Brisela vide kao "zavrtanje ruke", čini se da su u pravu oni analitičari koji učestalu diplomatsku komunikaciju shvataju kao "dobronamernost međunarodne zajednice u vezi s ulaskom SRJ u Savet Evrope", kako je to ocenio Jovan Teokarević, saradnik Instituta za evropske studije na raspravi u Pres-klubu u beogradskom Medija centru.

Još pre desetak dana savezni ministar inostranih poslova Goran Svilanović je slikovito rekao da Evropa i svet gledaju na usvajanje Ustavne povelje kao na svojevrsni ispit naše političke zrelosti, optimistički nagoveštavajući da ipak očekuje da ćemo položiti taj ispit političke zrelosti. Izgleda da je ministar nepopravljivi optimista, on veruje da, iako dogovaranje o Povelji ide teško, još postoji mogućnost da do kraja godine uđemo u Savet Evrope, a onda Jugoslavija, ili kako se već ta "jedna država" bude zvala, ima šanse da iduće godine potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridrživanju EU.

Dolazak Havijera Solane i njegove prethodne misije, odnosno izrada Povelje uz pomoć zvaničnika EU, jeste "vrlo loš znak" za odnose u budućoj državi, ali i sa EU jer zemlju predstavlja kao "neadekvatnog partnera" u pregovorima za ulazak u međunarodne institucije, rekla je na tribini u Medija centru Maja Kovačević iz Kancelarije za saradnju sa EU. Nažalost, i drugi učesnici na tribini složili su se da i ovo novo zaostajanje sigurno strahovito ruši ugled zemlje u svetu, stečen posle 5. oktobra, a i dalje će pogoršati već narušenu sliku koju naša država i političke elite imaju u svetu.

I tako su eto, sumorne dijagnoze zamenile one optimističke postoktobarske poruke: evo nas u Evropskoj uniji za godinu-dve, samo da zasučemo rukave!

Ova svojevrsna politička "Đekna" oko Ustavne povelje traje već mesecima: beskonačni pregovori kao da potvrđuju da naši glavni politički akteri nemaju jasnu predstavu koliko je ulazak u Evropu važan, ozbiljan i težak posao.

Jugoslovenski čelnici su na briselsku adresu uputili pismo o prihvatanju obaveza koje Jugoslavija treba da ispuni po prijemu u Savet Evrope – nastavak zakonodavnih reformi, u oblasti medija, zatvora, pravosudnog sistema i nevladinih organizacija, kao i saradnje s Tribunalom u Hagu. Među obavezama je posebno poentirano da građani Srbije detaljno budu obavešteni o zločinima koje je počinio režim Slobodana Miloševića.

Očigledno, veliki i važan posao oko Ustavne povelje neće se okončati do prvobitno predviđenog septembarskog termina. Sad već neki eksperti rezignirano upozoravaju da, ako nastavimo da se ovako tvrdoglavo "ćeramo" i natežemo oko Povelje, možemo opet da se nađemo tamo gde smo bili do pre dve godine: izolovani, u crnoj rupi Evrope, u društvu s Belorusijom. Teokarević ocenjuje da ovo novo zaostajanje može da izgleda loše i tragično, pokazali smo da smo država i društvo koje nije u stanju da uradi ono što su uradile sve zemlje članice Saveta Evrope: nismo uspeli da dođemo do nacionalnog konsenzusa o ključnim strateškim opredeljenjima. Gorko zvuči njegova opaska da se ovim zaostajanjem za SRJ neće puno toga promeniti, s obzirom na to da s ulaskom u međunarodne institucije već kasnimo u proseku po godinu i po dana.

NA DNU: "Više od jednog veka Balkan je delom smatran geografskim područjem, a delom bolešću koju treba smestiti u karantin" (Džonatan Ejal). U razmišljanjima o ovom našem prostoru često je pominjana i sintagma "sanitarni kordon". Doista, ovako se dugo gledalo na naš region, pa i na nas, naravno, osobito za vreme "godina raspleta". Možda na ovu dalju i sasvim blisku prošlost treba podsećati naše narcisoidne političke elite, ali i sve one ksenofobične neverne tome koji gunđaju: "Što nam Evropa stalno postavlja neke uslove i preti štapom", kako bismo se konačno našli u evropskom društvu. Treba podsećati i one političare koji su nam posle oktobarskih promena zajapureno poručivali da će sve ići lako.

Pred nama je dug i vrlo komplikovan proces. Ulazak u Savet Evrope je, kako je to slikovito rekao Jovan Teokarević, tek prvi deo komplikovanog, ali ne i nemogućeg troskoka. Svi oko nas su već prešli jedan deo puta ka važnim evropskim organizacijama, samo smo mi, nažalost, ostali apsolutno na dnu Evrope. I statistike o dohotku po glavi stanovnika potvrđuju da smo na tom mestu. Drugi deo troskoka je Partnerstvo za mir, a treći je potpisivanje ugovora o stabilizaciji i pridruživanju EU. Od naše zemlje se za kvalifikaciju za prve dve faze troskoka ne traži da ispuni specifične ekonomske kriterijume, već samo treba pokazati da je u našoj zemlji na delu demokratski režim.

Maja Kovačević naglašava da buduća država mora da ima funkcionalne institucije koje će doista biti u stanju da kompetentno pregovaraju i da ispunjavaju preuzete obaveze. Kako ćemo ovakvi kakvi smo uspeti da Evropu ubedimo da smo za jedinstveno tržište kada nismo u stanju da to usaglasimo između Srbije i Crne Gore?

Kada dođe do sprazuma o pridruživanju EU u prvoj fazi od sedam do deset godina uspostavlja se zona slobodne trgovine. Ostali vidovi saradnje, političke i ekonomske, slede kasnije i opet je na dnevnom redu dug proces konstantnih pregovora sa EU, prilagođavanja, kompromisa. Treba dobiti konsenzus 15 zemalja članica EU, a već za godinu-dve taj broj može da se drastično poveća, što znači: 20 ili 25 zemalja.

Prokopijević je složenost i ozbiljnost situacije ilustrovao i vrlo opipljivim primerom: kada su Španija, Portugalija i Grčka bile primane, barijere su bile mnogo manje, a subvencije čak 40 puta veće nego što će biti za nas.

IMA LI ŠANSE: Pristupanje EU je strateški interes Jugoslavije: konačno bi došlo do ozbiljnijeg priliva stranog kapitala, obnovile bi se pokidane veze u regionu, potpuno liberalizovali trgovinski i finansijski tokovi.

Jugoslavija je središnja zemlja Jugoistočne Evrope preko koje prelaze najkraći, najbrži i najjeftini magistralni evropski putni pravci: Koridor VII (Dunavski koridor) i trećina koridora X (od Austrije, Slovenije i Hrvatske, do Grčke i Bugarske, s krakom do Luke Bar). Jugoslavija je istovremeno prirodno raskršće magistralnih telekomunikacionih veza zemalja ovog regiona.

Obnavljanje elektroenergetskih sistema i mreža preduslov je svih drugih projekata rekonstrukcije. Jugoslavija bi mogla da postane veliko gradilište na kome bi šansu videle i firme iz zemlje, ali i iz čitavog regiona, pa i Evrope.

Treba li uopšte podsećati na to da je naša velika šansa i otvaranje tržišta Evropske unije za naše poljoprivredne proizvode?

Komparativne prednosti koje smo nekada imali u odnosu na evropske zemlje, i na koje su neki ekonomisti stalno ukazivali, zapravo više ne postoje: ogromna je konkurencija zapadnih zemalja, bivših istočnih zemalja, dalekoistočnih, ali i ostalih koje se brzo razvijaju. Mi smo, međutim, za EU još uvek zanimljiv partner, kapital će moći da uđe na teren koji nije zanemarljiv, zemlja sada u celini ima oko 10.000.000 stanovnika, perspektiva regionalne saradnje taj broj povećava na 50.000.000-70.000.000. Efekti tog ulaska zavise od naše spremnosti da uhvatimo korak s evropskim standardima.

Šansa su i relativno dobro obrazovani mladi ljudi – oni koji su ovde i bore se za svoje mesto pod suncem, ali i oni koji su otišli u inostranstvo i koji žele da se vrate. Nema pouzdanih statističkih podataka koliko je ljudi napustilo zemlju, ali je taj broj ogroman: neke procene govore o 10.000, pa i 100.000 ljudi. To je u stvari generacija koja nedostaje, to je i generacija koja se biološki obnavlja. Njen povratak bio bi najsigurniji znak da smo posle života u izolaciji, u autarkiji, ponovo u Evropi, da smo počeli da živimo i radimo kao sav normalan svet.

Slobodanka Ast