Nuspojave:
Trotoarska tranzicija

Već vidim kako se Ideološki Um – bilo koje provenijencije – mršti nad jednom ovako tričavom, komunalnom temom: idu, bre, izbori, biju naši, al biju i Turci

Kad sletite na londonski aerodrom Heathrow – koji je, dakako, izgrađen prevashodno zato da bi bio poprište uzbudljivih dešavanja u Pekićevom Besnilu! – i obavite sve smaračke pasoško-carinske i tome srodne formalnosti kakve čekaju nesrećnika koji nema pasoš neke od zemalja EU-a, dovoljno vam je da nehajno zabacite torbak preko ramena i malko se provozate pokretnim stepenicama, i već ste na početnoj stanici metroa (narodski lepo zvanog tube iliti cev) koji će vas (manje-više) brzo i udobno prevesti do samog srca grada.

Ne bojte se, nisam još toliko pošemerio pameću da zabunom sednem da pišem turistički bedeker: spominjem ovu do banalnosti običnu epizodu iz života jednog megalopolisa – a i u svim drugim to tako ili slično izgleda – samo zato što je ovo "revolucionarno civilizacijsko dostignuće" u vidu dostupnosti normalnog, legalnog, pouzdanog i jeftinog prevoza od aerodroma do downtowna nešto što je u prestonici rahmetli Jugoslavije i jedva-nekako-životareće Srbije sve do pre neki dan bilo Mislena Imenica. Sada se ipak neko dosetio/smilovao da otvori GSP-liniju od Grada do Aerodroma (no. 72), i tako zada ljutu ranu namnoženoj bandi divljih, poludivljih i ostalih taksista koji bi vas vatali i saletali čim prođete kroz rešeto nadrndanih i ne mnogo pitomijih carinika (i fariseja) ovdašnjih, i zatim vas nemilosrdno pelješili, baš kao da su se zavetovali da će lično na vama i vašem buđelaru finansijski obezbediti i svoju decu i unuke. Alternativa tome bio je misteriozni JAT-ov autobus, što znači da realne alternative nije ni bilo, mada poznajem nekoliko ljudi koji se kunu da su ga videli... Mda. Neki su navodno i u Međugorju videli Gospu, pa nikome ništa. Štos je, naime, u tome da nešto tako obično i svakodnevno treba i mora da bude dostupno svima, a ne samo Izabranima ili osobito srećnima.

Već vidim kako se Ideološki Um – bilo koje provenijencije – mršti nad jednom ovako tričavom, komunalnom temom: idu, bre, izbori, biju naši, al biju i Turci! Stvari, međutim, stoje sasvim drugačije: ne umem da zamislim ništa što bi bilo više, potpunije i autentičnije "političko" od toga da glavni grad ove razvaljene poludržave konačno počne da liči na nešto, i da život u njemu prestane da bude mora i pokora prema kojoj noćno penjanje na Kilimandžaro s vokmenom i u bermudama izgleda kao easy everyday routine. A to je, nemojmo se lagati, stanje stvari zatečeno onog famoznog 5. oktobra, i to stanje stvari traje i danas, s tek ponekim skromnijim pomakom nabolje.

Iz "umetničkog dojma" koji na posetioca ostavi neka istočnoevropska prestonica – a i drugi važniji gradovi, dakako – može se s velikom merom pouzdanosti iščitati stepen ukupne tranzicijske (ne)uspešnosti dotične zemlje, isto kao što Unebovapijuća Zapuštenost nepogrešivo signalizira da se nalazite u društvu Gubitnika; gubitnik je pak, ne onaj ko se našao u nezavidnoj poziciji, nego onaj ko ničim suvislim ne pokazuje ni nameru, a kamoli umeće da se odande iščupa. Razume se, još pouzdaniji način merenja "kvaliteta života" predstavlja življenje u nekom gradu: posetiocu može nešto i da promakne, kao kad pred gostima gurnete đubre pod tepih; domorodac, pak, nanjuši svaku gadost.

Ako je Aerodrom jedan kraj linije 72, njen drugi kraj je Zeleni venac; da je to mesto svekosmička prestonica Nepojamne Odvratnosti, predobro je poznato. Gradska vlast je ekološkim uklanjanjem onih nabudženih kioskolikih skalamerija učinila dragocen korak ka raskuživanju ovog Izvora Zaraze, a zatim je neslavno stala: onim famoznim prolazom ispod Brankove ulice i dalje je nemoguće proći a da ne zaradiš dizenteriju i par bubotaka pride, i još da te ne odžepare; ako si žensko, već će se naći neki baja da te usput i izvaćari i napred i nazad. Sve je ovo postradanije posledica spektakularnog, a duboko sramnog poraza Organizovanog Društva pred Razuzdanom Gomilom, tj. odustajanja nove-demokratske-vlasti-koja-je-dobila-mandat-da-uljudi-ovu-zemlju od tobože ozbiljne namere da rastera divlje prodavce svakojakih džidža-bidža koji su zakrčili prolaz tako da je u njemu nepodnošljiv krkljanac bar dvadeset sati dnevno. Ja u to Grotlo ne ulazim: samo zavirim da mi građanska savest bude mirna, i čim vidim da je Sve Po Starom, furam gore preko ulice, i baš čikam saobraćajca da mi naplati kaznu: tvrdim, i pozivam se na zakone fizike, da se prolazom ne može proći; samim tim, nisam ni dužan da se mukotrpno probijam kroz zbijenu gomilu oznojanih telesina koje se pokorno i podanički guraju između razbaškarenih kartonskih tezgi. Građanska Neposlušnost, nego šta! Beslovesna Gomila se, međutim, beslovesno gurka i trupka po onom Đubretu, a poneko čak nešto i kupi od tih sadista, što je najodvratniji prizor nedostatka osnovnog ljudskog samopoštovanja koji se uopšte može zamisliti: moraš da budeš Krpa da bi dobrovoljno davao pare ljudima koji te maltretiraju. Nemojte mi samo reći da "i ti ljudi moraju od nečega da žive": naravno, ali šta fali širokim ulicama i čistom vazduhu?! Ne znam šta Radmila Hrustanović misli o svemu ovome, i da li uopšte nešto misli, ili se sva predala estetizantskom uživanju nad budućim šarenim pločnicima Ulice srpskih vladara, pa ne postizava?! Savršeno sam ozbiljan kada kažem da je svesno tolerisanje one Kloake najperfidnije vređanje i ponižavanje ljudi ovoga Grada, što će reći da predstavlja eksplicitnu manifestaciju kontinuiteta s mrskim Nenarodnim Režimom. Što se mene tiče, više nego dovoljno za pad prestoničke vlade. "Ali, zaboga, to je ipak sitnica u ovom prelaznom vremenu?!" E, baš zato. Ako nisu u stanju da nam "vrate dostojanstvo" na tako jednostavnoj stvari – jedan permanentno dežurajući pozornik bi rešio problem – kako će onda da umiju, okreče i, uopšte, upristoje ovoliki grad?

U međuvremenu, šetkajte razrovanom ulicom S. V. i maštajte o njenom novom, "svetskom" izgledu; nije li to ionako tipično manifestovanje "tranzicionog sna", čak sa stanovitim masturbantskim konotacijama: gacaš u blatu do kolena i zamišljaš Svijetlu Budućnost! A to će reći da komunizam-kao-civilizacija umire "politički", ali se mentalno odlično drži.

Teofil Pančić