Amerika i Irak:
"Rat" i ratu

U pozadini protivljenja američkoj intervenciji svakako leži svest da je Irak posle Saudijske Arabije država s najvećim zalihama nafte u svetu i užas pri pomisli kako bi se rat odrazio na već uzdrmano svetsko tržište crnog zlata

Kada je Džordž Buš Mlađi pre nekoliko godina kupio plac u Krofordu u Teksasu i rešio da sagradi vikendicu s pogledom na veštačko privatno jezero, arhitekti je objasnio svoje želje s istom onom jednostavnošću s kojom vodi domaću i svetsku politiku: "Hoću kuću u kojoj ću moći da se razbaškarim i da na miru jedem hamburger".

KUPOVANJE VREMENA: Sadam Husein

Rečeno – učinjeno. Ranč mu je postao najomiljenije mesto za odmor i opuštanje i vezanost za njega ujedno je možda i najveći razlog zbog kojeg Buš, dok nije postao predsednik, nije rado napuštao Teksas, a kamoli Ameriku.

Ovog leta, međutim, četvoronedeljni godišnji odmor američki predsednik nije mogao da provede po svom ćefu i sigurno mu je preseo ne samo hamburger, jer predstavnici dveju frakcija njegove republikanske partije vode tešku bitku za predstojeću politiku prema Iraku. Kako do predsednika koji se odmara mogu da dođu samo privilegovani, bitka se preselila na stranice najuglednijih američkih dnevnika "Njujork tajmsa" i "Vašington posta", gde grme komentari najuticajnih partijskih velikana iz oba tabora – realista i neokonzervativaca.

OPIPAVANJE PULSA: Džordž Buš i Kolin Pauel

RASKOL REPUBLIKANACA: Da je na videlo isplivala najveća pukotina u republikanskim redovima u poslednjih pola veka postalo je jasno kada su se preko novina oglasili bivši državni sekretar Džejms Bejker, koji je bio šef diplomatije za vreme predsednikovanja Bušovog oca, i nekoliko uglednih savetnika prethodne republikanske administracije. Pitanje oko koga se lome koplja u administraciji glasi: da li Sjedinjene Države treba da povedu rat protiv Iraka bez podrške saveznika i mandata UN-a, ili da sačekaju stvaranje široke koalicije, poput one za vreme rata u Zalivu pre više od deset godina, ili one protiv terorizma uoči napada na talibanski režim u Avganistanu.

U ovoj dilemi samo je jasna želja američkog predsednika da eventualni rat protiv Iraka nikako ne bude robusna vojna vežba, već akcija za "promenu režima". Drugim rečima, za razliku od rata protiv Sadama Huseina koji je vodio njegov otac, ratoborni deo Bušove administracije u konačnom ishodu neće se zadovoljiti ničim manjim od Sadamove glave na tacni. Osim svojih najbliskijih saradnika i savetnika, Bušov odmor na ranču prekidaju i razni strani državnici i diplomate, kao na primer saudijski ambasador u Vašingtonu princ Bandar bin Sulatan, koji pokušavaju da odvrate predsednika od namere da krene u rat protiv Iraka.

Istovremeno, s druge strane okeana, u evropskim prestonicama i naročito u Johanesburgu dok traje samit UN o Planeti, u neformalnim i formalnim sastancima upotrebljavaju se sva diplomatska sredstva da se američkim zvaničnicima predoče stavovi drugih vlada i posledice koje bi napad na Irak mogle ostaviti ne samo na region nego na međunarodne odnose uopšte. Nervozu i uzrujanost, koja se kao epidemija iz administracije raširila do Londona, Pariza, Berlina, Moskve, zahvatila Peking, Kamberu, Bliski istok i Johanesburg, izazvale su naročito ratoborne reči najbližih Bušovih saradnika.

Ako je suditi po govorima i komentarima jastrebova iz Bušovih redova, sva diplomatska sredstva su iscrpljena i rat tek što nije izbio. Obraćajući se veteranima iz Vijetnama, američki potpredsednik Dik Čejni prošle nedelje je izjavio da je "rizik od nedelanja znatno veći od rizika koji sa sobom nosi delovanje" kada je reč o svrgavanju Sadama Huseina i da je povratak tima inspektora UN-a za biološko i hemijsko naoružanje u Irak opasan, jer će "samo pružiti lažnu utehu". Čejni je dodao da Sadam samo što nije pribavio nuklearno oružje i da Sjedinjene Države nemaju pravo da čekaju da irački diktator zavlada Bliskim istokom i, kontrolišući ogromni deo svetske nafte, gurne svet u još veću propast. Američki ministar odbrane Donald Ramsfeld, njegov zamenik Pol Volfovic i predsednik političkog saveta Pentagona Ričard Perl uporno ističu vezu između Sadamovog režima i terorističke mreže Al Kaide čiji su aktivisti našli novo utočište u Iraku te se ne sme ni časa časiti, već diktatora ukloniti s vlasti pre nego što uvuče svet u nuklearni rat. Pri tom se svi oni pozivaju na poverljive dokumente Cije i Pentagona, a kada ih pitate o detaljima i čvršćim dokazima, objašnjavaju da još nije vreme da se o tome razgovara, ali da im treba verovati na reč.

OTKAZIVANJE PODRŠKE: No, za razliku od priprema pohoda na talibanski režim u Avganistanu, ovoga puta i Kongres i američka javnost, a naročito američki saveznici u Evropi i u arapskom svetu, poput Egipta i Saudijske Arabije, insistiraju na nepobitnim dokazima da je irački predsednik Sadam Husein povezan s aktivnostima Al Kaide i da je zaista na putu da se domogne nuklearnog oružja i tako obogati svoj arsenal oružja za masovno uništenje. Sve izrazitije evropski saveznici američkoj administraciji otkazuju bezuslovnu podršku, među kojima je najdalje otišao nemački kancelar Gerhard Šreder zapretivši da će povući svoje specijalne jedinice iz Kuvajta u slučaju da Amerika počne unilateralnu intervenciju protiv Iraka. Britanski premijer Toni Bler, do sada najverniji Bušov saveznik, na ozbiljnim je mukama da uveri SAD u svoju bezrezervnu podršku jer istraživanja javnog mnjenja u Britaniji, komentari njegovih laburističkih kolega u britanskim medijima i izjave šefa diplomatije Džeka Stroa pokazuju da je Britanija u slučaju Iraka mnogo bliža stavovima Evropljana i da će intervenciju protiv njega podržati samo ako se pruže nepobitni dokazi za vezu Sadama i Bin Ladena i pogona za proizvodnju oružja za masovno uništenje. Drugim rečima, svi oni se zalažu da se učini napor da se u Irak vrate inspektori za kontrolu naoružanja i da se na osnovu njihovog izveštaja razmotri plan daljeg delovanja. Iako niko među saveznicima, uključujući nemačkog kancelara i njegovog takmaca u izbornoj trci konzervativca Edmunda Štojbera, nema iluzija o Sadamu Huseinu i prirodi njegovog režima, nikome se ne žuri u rat protiv Iraka u trenutku kada bukti izraelsko-palestinski sukob. Svi oni su svesni da je obnavljanje misije UN-a za inspekciju proizvodnje proskribovanog oružja samo kupovina vremena i da diplomatski pritisci na Sadama Huseina u poslednjih deset godina nisu urodili plodom, ali upozoravaju na opasnost od nepromišljene akcije, naročito bez podrške arapskih saveznika u regionu, koji bi takođe najradije videli Sadamu leđa. Irački arhineprijatej Iran, koji je s Irakom ratovao osam godina, i Kuvajt, na koji je Sadam Husein izvršio agresiju 1990, upozoravaju SAD da oni, valjda, najbolje znaju koliku štetu arapskom svetu nanosi režim Sadama Huseina, ali da ne mogu da podrže vojnu akciju protiv Iraka bez jakih dokaza o sprezi Al Kaide i Sadama i bez prethodnog rešenja za krizu na Bliskom istoku. U pozadini protivljenja američkoj intervenciji svakako leži svest da je Irak posle Saudijske Arabije država s najvećim zalihama nafte u svetu i užas pri pomisli kako bi se rat odrazio na već uzdrmano svetsko tržište crnog zlata.

Američki jastrebovi na ovakve primedbe saveznika odgovaraju još žešćim optužbama da se ponašaju kao Čemberlen uoči Drugog svetskog rata i da svojom politikom odobrovoljavanja diktatora rizikuju da gurnu svet u novi svetski rat. "Ne znam koji vam jači dokazi o tome da je ovaj čovek veoma opasan trebaju", izjavila je za nedeljnik "Tajm" Bušova savetnica za nacionalnu bezbednost Kondoliza Rajs, jedna od onih među jastrebovima koja je često poslednjih nedelja prekidala svog šefa u odmoru u Krofordu. I dok jastrebovi opsedaju Kroford, golubovi lete po svetu, poput američkog šefa diplomatije Kolina Pauela koji pokušava da u direktnim razgovorima s evropskim i arapskim kolegama opipa puls i raspoloženje za rat. U jednom od retkih intervjua koji je dao o tome, Pauel je za BBC izjavio da treba vratiti inspektore UN-a u Irak kao prvi korak, što se direktno kosi s izjavom potpredsednika Čejnija da bi to samo "pružilo lažnu utehu".

KO ĆE SE PRIDRUŽITI: No, jedno je optuživati Evropljane za nelojalnost i podsećati ih na bolna istorijska mesta, a drugo, kada reči kritike jastrebovi čuju od najistaknutijih predstavnika Republiknaske partije, naročito kada se među njima nađu dva bivša državna sekretara (Bejker i Lorens Iglberger) i savetnik za nacionalnu bezbednost Buša Starijeg general Brent Skoukroft, ljudi koje nikako ne biste opisali kao "mirotvorce", a naročito ne generala Veslija Klarka koji se pridružio kritičarima nepromišljene vojne intervencije. Svi se oni zalažu za nastavak diplomatskih pritisaka i izolacije Sadama Huseina pre nego što se stvori široka koalicija među saveznicima i prijateljskim arapskim državama i prebacivanje inicijative u dvorište UN-a. Tim ČRR (Čejni, Rajs i Ramsfeld) uzvraćaju da su Sjedinjene Države dovoljno moćne da krenu u rat same, a logika kojom pokušavaju da ubede predsednika pre nego što pitanje stigne do Kongresa jednostavna je i ukratko glasi: "Sadam ima opasno oružje. Al Kaida ima dobrovoljce. Sve njih povezuje neizmerna mržnja prema Americi. Pitanje je vremena kada će Sadam i Bin Laden sklopiti unosan posao. Zato, završimo s tim što pre". Njima su se pridružili predstavnici iračke opozicije u egzilu i izraelski obaveštajci, jedini koji za sada trljaju ruke u iščekivanju rata protiv Iraka. Među njima ima i odbeglih oficira iračke vojske koji su se pridružili Iračkom nacionalnom kongresu u inostranstvu od koga se očekuje da nakon svrgavanja Sadama s vlasti porodi neku novu vladu. Ono što svi oni, međutim, dobro znaju, a što američka i svetska javnost slute, jeste da dokazi ni blizu nisu tako čvrsti i da se logika zasniva na zdravom razumu, a ne na činjenicama. Od sve tri zemlje koju je Buš nazvao "osovinama zla" – Irana, Iraka i Severne Koreje – Irak je najdalje od nuklearnog oružja. Pored toga, islamski ekstremisti u Iraku nalaze se na teritoriji koja je zbog zone zabrane letenja van domašaja Sadama Huseina, i prema Cijinim analizama, reč je o šačici fundamentalista koji imaju šanse da se međusobno istrebe pre dolaska bilo kakvih američkih komandosa.

Osim zbog nafte i sukoba na Bliskom istoku, na protivljenje jednostranoj američkoj intervenciji protiv Iraka kod saveznika najviše utiče i odsustvo vizije u Sjedinjenim Državama - šta posle. EU sve više na sebe preuzima teret izgradnje državnih institucija u ratom razorenim područjima, od Kosova do Avganistana, jer je Amerika zainteresovana samo za vojni deo posla. Njihova bojazan, da će lavovski deo troškova izgradnje iračkog društva nakon rata snositi upravo EU zato je opravdana. Takođe, za razliku od Avganistana gde su talibani imali naoružanu opoziciju na terenu kojoj su bombarderi pružali podršku iz vazduha, ništa slično, ako se izuzmu slabo organizovani i naoužani Kurdi na istoku, ne postoji u Iraku. Uprkos tome što su predstavnici Iračkog nacionalnog kongresa bili česti gosti u Vašingtonu poslednjih nedelja, zbog plemenskih i ideoloških podela koje među njima vladaju, i uprkos najavama da će se Sadamova vojska srušiti kao kula od karata čim prvi komandos kroči na iračko tle, niko nije ubeđen u njihovu snagu. Potpomognuti američkim parama i verbalnom podrškom, lideri Iračkog nacionalnog kongresa okupiće se krajem meseca u Holandiji, na nekoj vrsti sabora koji liči na sveavganistansko veće Loya Jirga, u pokušaju da oforme postsadamovsku iračku vladu. Do tada će se i Buš već vratiti s odmora.

Duška Anastasijević