Pun kufer marketinga:
Istina je tamo negde (part 2)

Ko laže, da mu umre majka

Sećam se davnašnje reklame za Indeksovo radio pozorište: "Kupite karte, molimo vas – trebaju nam pare da idemo na more!" i pitam se gde se u međuvremenu zagubila iskrenost. U najboljem slučaju dobićete poluistinu ili nešto što zvuči kao istina, ali samo ako se ne udubite – ili ako ne uspete da pročitate sitna slova na dnu ekrana. Šta im znači ona zvezdica pored tvrdnje da će mi uz taj i taj šampon kovrdže biti "do 70 odsto bolje definisane"? Nikako ne uspevam da pročitam objašnjenje koje se pojavi na samo delić sekunde, i to toliko sitnim slovima da nikad ne stignem dalje od "* u poređenju sa..." Drugi šampon će mi obezbediti "i do 80 odsto veću bujnost kose", ali opet "*u poređenju sa..." i opet ne pročitah. U poređenju s čim, zaboga? S ćelavim ljudima? I kako se meri definisanost lokne? Kako izgleda kad je definisana 65,72 odsto? Možda očekuju da smo svi zaluđenici kao Molder pa da ćemo da snimimo reklamu i da je posle s videa natenane gledamo sve dok ne pročitamo šta su s čim poredili i kako su došli do tih egzaktnih procenata? Ili nas samo sluđuju onim šibicarskim fazonom "Sara, Mara, Dara, tri sestre iz Drvara, ovde nije, ovde nije, pogodi gde se krije" da bi naivnima izmamili pare? I dok mi napeto gledamo u kuglicu (70 odsto bolje definisanu) kako se kotrlja po kartonskoj kutiji i uveravamo sebe da ćemo ovog puta svakako provaliti trik, neko nam je već uzeo buđelar i ručni sat. A predizborna trka je tek počela.

Da li postoji način da se ljudi obavežu da će u reklami govoriti samo istinu? Ne znam, ali imam jedan predlog – da se svako zakune u majku da ne laže. Doduše, moglo bi i nekim zakonom to da se reši ali – em nema zakona, em dok se svi usaglase (počnimo od toga ko sve treba da budu "svi"), ostadosmo mi zbunjeni na milost i nemilost ludima.

Zašto da se zakunu u majku, a ne u nešto drugo? Kao prvo, "dajem reč" nema nikakvu težinu. Jedan je dao reč da niko ne sme da nas bije, drugi je dao reč da će biti (ne od glagola bijem, biješ... nego od jesam, jesi...), dakle, da će biti predsednik svima bez obzira na stranku, naciju i veru, ali ga ne videsmo da po Vojvodini šeta s drugim sveštenicima do pravoslavnim (o stranačkoj pripadnosti da i ne govorim). Kao drugo, ako bi se zaklinjali ženom i decom, na primer, to nije isto kao kad se zakuneš majkom. Pre svega zato što su nam žene, muževi i deca došli u život kad smo već toliko odrasli da smo prestali da verujemo da naša lažna zakletva može ikome da naudi (a može), za razliku od majke koja je bila važna u našem životu onda kada smo kao deca još uvek magijski razmišljali i verovali da je sve moguće – čak i da reč može stvarno da ubije. Pa kako i ne bi kad je bilo dovoljno da kažemo "ra-ta-ta-ta" pa da se računa da smo ubili neprijatelja. (Ako ste bili Indijanac, onda je trebalo samo da kažete "fiju" pa da onog drugog ubije strela.) Baš bih volela da znam ko je od vas mogao da pogazi "majke mi" a da ne pretrne od straha. Pa čak i danas, pa čak i ako nam majke, nažalost, nisu više žive, svejedno nešto štrecne u stomaku pri pomisli da bismo joj mogli nauditi lažnom zakletvom. Nije bez razloga kandidat partije Roma, na prošlim lokalnim izborima imao na svom plakatu i rečenicu "Ko pocepa, da mu umre majka".

Ostanite s nama i u sledećem broju u kojem ću se 80 odsto više truditi*

*u poređenju s trudom koji ulažu oni koji lažu.

Nadežda Milenković