Grožđe:
Od vinskih balova do profita

Zasad najbučnija afera u privatizaciji našeg podrumarstva izbila je nedavno prilikom aukcije Podruma Palić u Subotici – i ovoj aferi se još ne vidi kraj. Komisija za hartije od vrednosti poslala je zbog toga na lice mesta svoje eksperte da ispitaju stvar – ali javnost još nije upoznata sa činjenicama koje su tamo utvrđene (ko je koga tamo izigrao, od igrača koji su celom poslu, izgleda, pristupili uz znatna ulaganja u navijače)

Eto nas opet na pragu berbe grožđa i božanske umetnosti, pravljenja vina. Počinju na sve strane prigodne manifestacije – Smederevska jesen, Vršačka berba, Karlovačka berba i razni drugi vinski balovi i dani grožđa po mnogim varošima Srbije. Te simpatične pučke zabave, međutim, slabo prikrivaju činjenicu da naše vinarstvo opada već duže vreme i da uprkos nizu povoljnih klimatskih i zemljišnih pretpostavki za gajenje vinove loze ni u ovoj oblasti nismo uspeli da izgradimo međunarodni imidž, da postanemo neki ozbiljniji činilac na svetskom tržištu vina, niti da stvorimo neki poznatiji "brend" nekog "srpskog vina" pa ni lozove rakije.

Ni ove godine, mada ona spada u nešto povoljnije, uprkos suši u Vojvodini i kišama u središnjoj Srbiji, neće biti velikog napretka i daleko smo od rekordne 1982. godine, kada je u Republici proizvedeno blizu 300 miliona litara vina i preko 27 miliona litara komovice. Praktično od te godine, registrovana proizvodnja vina i rakije je neprestano opadala, da 1999. godine (samo delom zbog toga što od tada u bilans Srbije ne ulazi proizvodnja sa Kosova) padne na samo 64 miliona litara vina i 6,6 miliona litara komovice. Istina, značajan deo proizvodnje vina i rakije je otišao u "sivu zonu" naše ekonomije, ali većina stručnjaka smatra da ona sada ne prelazi oko 150 miliona litara vina i oko 15 miliona litara komovice. Ove godine se očekuje i nešto manja proizvodnja – ali mnogi procenjuju da će kvalitet grožđa biti odličan.

Pad proizvodnje vina i rakije najviše je posledica gotovo poluvekovnog smanjivanja površina pod vinogradima u Srbiji. Najviše vinograda u Srbiji bilo je daleke 1955, kada su oni pokrivali više od 130.000 hektara. Do 1998. godine površina pod vinovom lozom smanjena je na oko 82.000 hektara, a nakon nestanka kosovskih podataka iz srpske statistike površine pod vinogradima smanjene su na oko 70.000 hektara. Te podatke beleži državna statistika, ali nas eksperti uveravaju da u Srbiji nema više od oko 30.000 hektara pod aktivnim vinogradima, a ostalo je ili u parlogu ili je raskrčeno – samo se i dalje po inerciji upisuje u statističke obrasce. Pad ukupnog prinosa, međutim, bio je nešto sporiji, jer su agrotehničke mere ipak napredovale, pa je godišnja proizvodnja grožđa u Srbiji opala sa oko 560.000 na oko 330.000 tona.

U Vojvodini, u kojoj se proizvede oko četvrtina grožđa i vina u Srbiji, tempo opadanja bio je nešto blaži, ali su sve tendencije bile iste. Zato, na primeru ove pokrajine, koja je nekada bila evropski poznata i priznata regija u poizvodnji vina, možemo detaljnije pokazati šta muči vinogradarstvo i vinarstvo u Srbiji. Naime, u Vojvodini je (kao i drugim krajevima Srbije) krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina veliki novac uložen u nove, savremene podrume za industrijsku proizvodnju vina. Takvi ogromni podrumi izgrađeni su u Vršcu (oko 2000 vagona), Erdeviku (oko 1000 vagona), na Paliću (1000 vagona), u Čoki i Irigu – a da istovremeno gotovo ništa nije uloženo u proširivanje površina pod vinogradima i za modernizaciju njihove obrade. Podrumi sa kapacitetom od preko 1000 vagona okruženi su (kao u Subotici i Erdeviku) vinogradima koji ne zauzimaju više od stotinak hektara. Čak ni 1700 hektara oko Vršačkog podruma nije dovoljno da popuni njegov mamutski kapacitet.

Uprkos ovim, strateški gledano, nepovoljnim ekonomskim pokazateljima, upadljiva je jagma ulagača u procesu privatizacije da se domognu vlasništva nad podrumarstvom u Vojvodini – što se može tumačiti na različite načine. Ili je reč o interesu stranih ulagača da preko vlasništva nad nekim domaćim podrumom legalizuju i olakšaju izvoz vina i alkoholnih i bezalkoholnih pića na srpsko tržište, ili je poreska evidencija i naplata u vinarstvu i distribuciji alkoholnih pića još daleko od pravog uvida u proizvodnju i promet, pa je ta delatnost na "veštački način" natprosečno profitabilna, ili je doista reč o pogledu u budućnost i o proceni ulagača da u proizvodnju vina i pića u Srbiji vredi ulagati.

Zasad najbučnija afera u privatizaciji našeg podrumarstva izbila je nedavno prilikom aukcije Podruma Palić u Subotici – i ovoj aferi se još ne vidi kraj. Da podsetimo, kada su Akcijski i Penzijski fond Srbije izneli 12. avgusta na prodaju svoje akcije na 34,17 odsto akcijskog kapitala ove subotičke firme, sve te akcije je po startnoj ceni kupila privatna kompanija Si end Si za nešto preko 100 miliona dinara (1,6 miliona eura). No, pošto su četiri dana ranije, stari akcionari Podruma Palić zaključili sa izvesnom engleskom firmom Grinland S ugovor o dokapitalizaciji sa pet miliona eura, pa je ona, automatski, postala većinski vlasnik –ostalo je pitanje koji je zapravo procenat vlasništva kupila kompanija Si end Si. Njen vlasnik Vojin Đorđević iz Beograda smatra da je posao sa "Englezima" sumnjiv, a izgleda da je za taj stav na neki način pridobio i Agenciju za privatizaciju Srbije. Komisija za hartije od vrednosti poslala je zbog toga na lice mesta svoje eksperte da ispitaju stvar – ali javnost još nije upoznata sa činjenicama koje su tamo utvrđene (jednostavnije rečeno, ko je koga tamo izigrao, od igrača koji su celom poslu, izgleda, pristupili uz znatna ulaganja u navijače).

Već sama činjenica da ta dosta tajnovita Grinland S firma obećava da će pet miliona eura uložiti u izgradnju nove linije punjenja vina i eksploataciju i punjenje vode, te proširiti sirovinsku bazu ove vinarije sa 130 hektara vinograda pokazuje da proširenje vinove loze na naše pogodne peskovite i nagnute terene nije nimalo jeftino. Stručnjaci smatraju da je potrebno između 10.000 i 15.000 eura investicija po hektaru. To u najvećoj meri objašnjava zašto imamo sve manje vinograda. Ostaje još da se utvrdi zašto je prodaja pića i dalje veoma isplativa.

D. B.

Intervju:

Prof. dr Đorđe Paprić, v.d. direktora Departmana za vinogradarstvo u Novom Sadu

Grožđe je ipak najvažnije

Ako smo, nekada bili izvoznici dobrih vina, zašto da sada mirno posmatramo gašenje ove delatnosti. Tim pre što na domaćem tržištu primećujemo sve više stranih vina i to najčešće manje kvalitetnih od onih koja smo mi u stanju da proizvedemo

"VREME": Gospodine Papriću, sada se razmišlja o dugoročnijoj strategiji razvoja privrede u Srbiji. No, koliko ja znam, čitava agroindustrija potisnuta je sa liste prioriteta. Da li naše vinarstvo ima bilo kakvu perspektivu u svetskoj konkurenciji? Je li i nekada čuveno vinogradarstvo na Fruškoj gori bez profitabilne budućnosti?

PROF. DR ĐORĐE PAPRIĆ: Ako pogledamo u prošlost, videćemo da se vinova loza na Fruškoj gori gaji već više od 1700 godina jer, prema pisanim podacima, negde oko 250. godine navodno je prvi čokot ovde zasadio rimski car Probus. Ako je ta delatnost održavana svih tih 17–18 vekova, već i samo po tome možemo zaključiti da klimatski i zemljišni uslovi za gajenje ove "božje biljke" postoje na ovim prostorima. Pri tom treba znati da je od kraja XVI, a naročito tokom XVII i XVIII veka gajenje loze na prostorima Vojvodine bilo na veoma visokom nivou. Padine Fruške gore koje sa severne strane gledaju na Dunav, a sa južne na nešto dalju Savu, dokazano je, veoma su klimatski pogodne za vinovu lozu i voćarstvo u celini. I južni Banat, sa Deliblatskom peščarom (pod uticajem nešto oštrije klime sa Karpata), i severni Banat povezan sa Horgoškim krajem sa specifičnim delimično peskovitim zemljištem pogodni su za vinovu lozu. Dakle, na tim područjima vekovima su se proizvodila odlična vina i činjenica da su ona služena na bečkom dvoru nije nebitna lokalna legenda, pošto je taj dvor bio jedno od najzahtevnijih središta ondašnjeg svetskog tržišta. Sve u svemu, ako se nekada moglo, zašto ne bi i sada, u jednoj delatnosti u kojoj tehnologija ne može potpuno da nadomesti prirodne prednosti, koje se nisu promenile, i u kojoj je tradicija veoma bitna.

Ja bih pre svega rekao da su naša zemljišta, naročito ona za vinovu lozu, još uvek nevina zemljišta, ne suviše maltretirana herbicidima i nekontrolisanom upotrebom veštačkih đubriva. Ako smo, dakle, nekada bili izvoznici dobrih vina, zašto da sada mirno posmatramo gašenje ove delatnosti. Tim pre što na domaćem tržištu primećujemo sve više stranih vina i to najčešće manje kvalitetnih od onih koja smo mi u stanju da proizvedemo.

Sve je manje vinograda u Vojvodini, pa i u Srbiji u celini. Od čega bi trebalo krenuti u revitalizaciji ove proizvodnje?

Ima tu mnogo problema. Nemamo vinograde na onim zemljištima gde ništa drugo i ne može da se gaji, a ponegde se oni šire na zemljišta bogom dana za ratarstvo, a ne za vinovu lozu. Spustili smo se sa vinogradima na niže i ravnije terene, a napustili one nagnute, a upravo padine daju najbolje grožđe jer obezbeđuju postupno sazrevanje koje grožđu i obezbeđuje pravi sadržaj šećera, kiselina i drugih sastojaka koji mu daju kvalitet. No, glavni tok je dugoročno smanjivanje površina pod vinogradima – od 1945-46. sve do danas stalno imamo smanjivanje površina pod vinovom lozom, a poslednjih desetak godina taj proces je rapidan. Prinosi po jednici površine godinama su održavani na relativno pristojnom nivou, ali su i oni u poslednjoj deceniji drastično smanjeni jer se ništa nije ulagalo u proizvodnju i nije poštovana normalna tehnologija, ne samo u društvenom nego i u privatnom sektoru.

Sada nema plevljenja, nema lačenja, krajcovanja, zelene rezidbe, retko se đubri itd., a kad preskočite te operacije to ne samo da smanjuje prinose nego i kvalitet grožđa. Uostalom, zbog siromaštva je potisnuta i struka. Sada ima pokušaja da se ovde gaje i one sorte koje u našim krajevima ne mogu dati onaj kvalitet i onu isplativost koju imaju na drugim terenima.

Vinogradu morate dati šta mu sleduje ako hoćete da od njega mnogo dobijete. Znate onu staru poslovicu: Vinograd traži slugu, a ne trpi gospodara!

Koje sorte treba gajiti kod nas?

Nekad, pre nekoliko vekova, Fruška gora je bila područje crnog sortimenta, ali onih sorti koje su imale raniju epohu sazrevanja, koje su ranije sazrevale. Na primer, opevani portugizac. Vino od portugisca pilo se već pre kraja berbe drugih sorti.

Kasnije su preovladale kvalitetne i visokokvalitetne bele vinske sorte i bele stone sorte i pokazalo se da to najviše odgovara ovim krajevima. Od crnih, one koje ranije sazrevaju. Među crnim sortama sada imamo dosta kvalitetan game, ponegde imamo i kaberneta i sovinjona, ali tu je rizik veći. No, neke sorte jednostavno ne mogu da preporučim za Srbiju, na primer vranac, koji neki pokušavaju ovde da rašire. To je grožđe koje sjajno uspeva na Ćemovskom polju, ali uglavnom nije za središnju Srbiju i Vojvodinu, to jest severnije krajeve.

Pri oceni povoljnog sortimenta treba imati u vidu da od svih sorti grožđa sada imamo klonove prilagođene našoj klimi i na njih bi trebalo ići.

Da ipak čujemo vaše mišljenje o tome koje vinske sorte treba favorizovati na Fruškoj gori.

Ako pogledamo sorte za bela vina, tu imamo talijanski rizling (mi se zalažemo za naše priznate klonove ove sorte, SK 13, SK 54 i SK 61), jer je to sorta koja se najbolje adaptirala fruškogorskim uslovima. Ona dosta dobro podnosi oscilacije, bez obzira na sušnu ili kišnu godinu, bez obzira na jake ili slabe mrazeve, kod nje uglavnom imamo zadovoljavajuću berbu. I nešto kvalitetnije sorte za bela vina mogu ovde dati vrlo dobre rezultate, na primer traminac, beli sovinjon, beli i sivi burgundac. Raširen je sada gotovo pomodno i šardone, ali ja smatram da on kod nas ne može dati onaj kvalitet koji daje u Francuskoj. Više sam pristalica širenja rajnskog rizlinga. U subotičkom kraju imamo i dobre rezultate sa kevidinkom, pa smo ukrštanjem te sorte sa šardoneom mi u Institutu došli do nove sorte sile, čija je glavna karakteristika otpornost na truljenje.

Kad je reč o crnim vinima, sa kojima Srbija sada oskudeva (jer, Kosovo je poznata priča), preporučujem povratak na portugizac, zatim možemo unaprediti gajenje frankovke, pa kadarke. Ako mi dozvolite, preporučio bih i sortu probus koju je stvorio naš Institut za voćarstvo i vinogradarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, koji je sada dobio nalog da se zvanično zove Departman za voćarstvo, vinogradarstvo i hortikulturu (ovu sortu nazvali smo po rimskom caru koga sam već spominjao). Tu sortu smo pre tri godine dobili ukrštanjem prokupca i jedne sorte iz zapadnoevopskog regiona. Ona ima dosta vrlina i nekih manjih mana, ali daje pre svega sjajnu obojenost vinu.

Antrfile

Krokan i bermet

Govorite o grožđu za masovnu proizvodnju vina. Recite nam nešto i o vrhunskim vinima – isplati li se gajiti i grožđe za takva vina? Bečejski krokan postao je vrlo skupo vino, na primer?

Naravno da su sorte važne jer ne može se od jedne slankamenke, smederevke, kreate, kadarke ili frankovke napraviti vrhunsko vino. Znači, ako hoćete vrhunska vina, morate ovde gajiti talijanski i rajnski rizling, sovinjon i druge kvalitetnije sorte. Znači, morate među 10.000 sorti grožđa izabrati onu koja može dati vrhunsko vino. No, osim sorti, nije manje važna godina berbe jer je za gajenje grožđa za vrhunsko vino potreban idealan klimatski redosled – a, naravno, veoma je važna i tehnologija spravljanja vina. I cena vrhunskog vina, zbog svega toga, mora takođe biti vrhunska.

Ne spominjete legendu o karlovačkom bermetu?

To vino je bilo specifično zbog dodataka određenih trava, a ne zbog kvalitetnih sorti od kojih je pravljeno. Naravno, ni bermet se nije mogao praviti od loše podloge – koja je morala imati nešto više alkohola i neprevrelog šećera čija slast je "pokrivala" taj višak alkohola (da vino ne bude suviše oporo). Nažalost, bermet je bio gotovo zamro, sve dok se pre nekoliko godina nisu pojavili proizvođači koji su pokušali da ga vrate na tržište. Rečju, karlovački bermet je stekao imidž i šteta je što taj imidž nije iskorišćen. Uopšte uzev, mi imamo malo vina sa zaštićenim poreklom, sa poreklom sa neke čuke, a to je u svetu vrlo rašireno. I taj krokan koji ste spomenuli ima šansu samo kao krokan sa Bisernog ostrva kraj Bečeja.

Stiče se utisak da su moderna tehnologija i gradnja mamutskih podruma nekako nivelisale sva naša vina, pa uvek imate osećaj da pijete isto vino ma šta pisalo na etiketi?

Moram prvo malo da se ogradim, ja sam pre svega vinogradar, a ne enolog, odnosno tehnolog. No, ako je grožđe dobro, nije teško proizvesti dobro vino. Slažem se da savremena proizvodnja, koja mora da poštuje pravilo da kad jednom flaširate vino, ono mora da drži dati kvalitet u dužem razdoblju, u izvesnoj meri "maltretira" vino i uniformiše kvalitet ispod potencijala pojedinog grožđa. Za vino je najbolje da je u podrumu i da se flašira samo onoliko koliko će se brzo popiti. Zato veliki podrumi i nisu više na visokoj ceni kod sladokusaca. Naravno, kad je masovna kupovna moć mala, morate da pijete vino iz velikog podruma. Moje je mišljenje da veliki podrum treba da pravi samo jednu vrstu vina, dakle da skuplja jednu sortu sa najšireg područja.

Da li je, ako moje pitanje nije nedelikatno, naša struka posle svih sankcija i izolacije, sposobna da daje savete za proizvodnju grožđa i vina za evropsku konkurenciju?

Mislim da nismo mnogo zaostali, mi smo i u najgorim vremenima preko starih veza obezbeđivali ne samo stručnu literaturu nego i sadni materijal za naša istraživanja. Glavni problem nije u struci, mada ni u nju nije dovoljno ulagano. Problem je u privredi, to jest poljoprivredi. Nije ni na svetskom tržištu nemoguće biti konkurentan, ali tamo je najvažnije kada s nečim uspete – da kvalitet mora biti stalan.

Dimitrije Boarov