Pozorište:
36. Bitef

Novi brutalizam

Plastelin, Plima, Every.Body., Zločin i kazna iza rešetaka, Rekvijem;

"Plastelin"

Već na samom početku 36. Bitefa izvedena je predstava koja je označena kao jedan od festivalskih favorita; reč je o ruskoj predstavi Plastelin. Razlog ovako visokih očekivanja nalazi se u zaista sjajnoj debitantskoj drami mladog ruskog pisca Vasilija Sigarova, koja je, pošto je objavljena i na srpskom jeziku (u prevodu Novice Antića), već dobro poznata našoj pozorišnoj javnosti, a pogotovu nekolicini reditelja različitih generacija zainteresovanih da je postave na scenu.

Glavne odlike komada Plastelin poznate su našim čitaocima (pogledati najavu Bitefa, Vreme br. 610); ukratko, reč je o drami koju njena fragmentarna struktura i žestoke teme – raspad institucija (škole i porodice), nasilje na gradskim ulicama, zlostavljanje maloletnika, čežnja za ljubavlju – vezuju za senzibilitet novog brutalizma, kako neki kritičari određuju jednu od dominantnih struja u savremenoj evropskoj, a posebno britanskoj dramaturgiji. Za potrebe analize, drama Plastelin može se staviti u ovaj okvir, ali ga ona, svojom izrazitom snagom i samosvojnošću, razgrađuje i višestruko nadilazi.

Taj efekat nadilaženja ostvaruje, pre svega, smela i radikalna forma koju, pak, presudno određuje koncept prostora; prostor je mišljen na romaneskni ili filmski način, o čemu ne svedoče samo česte promene mesta ili korišćenje eksterijera već i scene koje se svode na "subjektivni kadar" (gledaoci bi trebalo da vide ono što vidi junak). Takođe, i na tematsko-značenjskom planu, Plastelin odlazi korak dalje. Pored spomenutih žestokih urbanih tema, obrađenih na naturalistički način, uvode se i neki fantazmagorični, poetični, metaforični i nadasve uzbudljivi (ne i patetični!) motivi: pojave mrtvog dečaka (Anđela smrti), vajanje u plastelinu, pojave devojčice – jedine svetlosti u mraku junakovog sveta. Središnji motiv komada, vajanje u plastelinu, značenjski je potpuno otvoren; zato ga možemo tumačiti kao metaforu čežnje malog junaka Maksima da, u životnom blatu koje ga sa svih strana guši, pritiska i na kraju guta, upravo od blata stvori nešto drugačije, lepše i uzvišenije.

"Every. Body."

Prvi izazov s kojim je morao da se suoči reditelj Kiril Serebrenikov bila je postavka prostora; reditelj i njegov scenograf Nikolaj Simonov odlučili su se da objedine brojne lokacije komada (školski toalet, ulica, bioskop, pijaca, tri stana, itd.) i tako dobiju univerzalan i višenamenski prostor, koji glumci sami označavaju svojim lociranjem i pomeranjem najosnovnijih elemenata scenografije. Ovakvo rešenje, iako ne stvara asocijaciju na ritualni prostor kao što je želeo reditelj, pruža dobar okvir za izrazito maštovitu i dinamičnu igru, u kojoj se smenjuju naturalističko žestoki prizori i naglašeno stilizovane i metaforične scene. Neke od tih stilizovanih scena su uzbudljive i/ili poetične (silovanje dečaka prikazano kao stilizovani ples, završni susret između Maksima i devojčice), dok su druge komične, pa čak i groteskne (masturbacija u bioskopu ili pojava profesorke travestita).

Međutim, u onome što predstavlja najveću vrednost predstave – u scenskoj dinamičnosti i metaforičnosti – nalazi se i njena slabost. Predstava je zagušena ovakvim prizorima – koji, pri tome, nemaju svi jednaku umetničku vrednost – tako da rediteljeva invencija na momente sputava zamah glumačke igre (iz ansambla se izdvaja odlični Andrej Kuzičev u ulozi Maksima). Ova zagušenost, u sadejstvu s diskutabilnom rediteljevom odlukom da naglasi poetičnu uzvišenost teksta na račun njegove naturalističke žestine i oporosti, čini da, na kraju, predstava deluje manje uzbudljivo i ubojito od drame. Međutim, ne treba biti prestrog: i pored nekih nedostataka, predstava Plastelin Centra za režiju i dramu iz Moskve zaista predstavlja pravu bombu (kako je već nazvana) za rusko pozorište, i to zbog svog veoma maštovitog i smelog scenskog jezika i svojih aktuelnih i uzbudljivih tema. Kada se to ima u vidu, mora se glasno reći da je Jovan Ćirilov bio potpuno u pravu što je iz Rusije doveo baš ovu predstavu.

U najavi 36. Bitefa ozbiljno smo se ogrešili prema ovogodišnjoj selekciji u oblasti savremenog plesa; naime, jedan od vrhova ovogodišnjeg, inače odličnog Bitefa, nesumnjivo je izuzetna plesna predstava Every.Body. Bremer teatra iz Bremena. Tokom poslednje decenije, plesni teatar u ovom nemačkom pozorištu obeležen je radom dvoje koreografa, Suzane Link i Ursa Ditriha. Oni su se oboje predstavili beogradskoj publici: Link s koreografskom minijaturom Plima (u Ditrihovom izvođenju) i Ditrih sa celovečernjom koreografijom Every.Body.

Predstavu Plima Suzane Link odlikuje zaokružena dramaturška struktura i promišljena i duhovita koreografska zamisao. Na praznoj i mračnoj pozornici, Ditrih igra po dijagonalnoj liniji ostvarenoj putem svetla, postepeno odmotavajući dugačko i usko plavo platno. Ritam njegove igre, smenjivanje pokreta i pauza, uslovljen je duhovitim i promišljenim izborom muzike: snimkom probe na kojoj se uvežbava Foresova Elegija. Kao i postepeno odmotavanje platna, tako i ovaj snimak, na kome se smenjuje izvođenje muzike s dirigentovim komentarima, stvara podlogu za koreografsku zamisao koja, zajedno s prethodno spomenutim elementima, stvara scenski plastičan i emocionalano snažan utisak sudbinskog suočavanja s nevidljivim plimama i osekama naših života.

Kao i u predstavi Tela Saše Valc, koju smo gledali na Bitefu pre dve godine, tako je i u predstavi Every.Body. Ursa Ditriha ljudsko telo istovremeno i sredstvo i predmet teatarsko-plesnog istraživanja. Kao što se već može naslutiti iz njenog generičkog naziva (na srpskom glasi Svako.Telo.), koreografski koncept predstave potpuno je okrenut unutra, ka samom stvaralačkom aparatu plesnog pozorišta jer se svodi na minimalistički pročišćeno ispitivanje fizičkih (pa i metafizičkih) mogućnosti ljudskog tela. To ispitivanje je originalno i promišljeno: u nekim scenama ne koriste se noge, pa se ples svodi na uvijanje po podu; u drugima su, opet, ruke sputane kostimom; u trećima se udovi (i ruke i noge) utrostručavaju pomoću rekvizite ili potpune priljubljenosti dvaju izvođača…

Pored toga što stvaraju vrhunski umetnički doživljaj (odličan igrački ansambl), ova koreografska rešenja su i vrlo duhovita; zbog te projektovane duhovitosti, naša publika je reagovala smehom, i to tačno onda kada treba, a nije se smejala, kako su neki nabacili, zato što se podsmeva savremenom plesu kao takvom (!?). Na nekom najvišem intelektualnom nivou, ako je njegovo dosezanje uopšte potrebno da bi se uživalo u ovoj izuzetnoj predstavi, Every.Body. se može shvatiti kao dramatična borba između oslobođenosti i sputanosti ljudskog tela i pokreta. Upravo zato je prilično iluzorno praviti razliku između plesnog i dramskog teatra: Every.Body. je, paradoksalno, dramsko pozorište par exellence!

Po svemu sudeći, jedno od najznačajnijih ostvarenja u prvom delu festivala bila je i predstava Zločin i kazna iza rešetaka, koju je izveo Kamarasinhaz iz Budimpešte. Ova ograda mora se staviti zato što su mađarski umetnici imali tehnički hendikep: skript prevoda njihove, inače vrlo verbalne predstave, čitao je neki anemičan i monoton glas, tako da je ovaj prevod sa slušalica bio kao neka neprozirna opna koja nas je ograđivala od scenskog dešavanja. Ipak, kroz tu neprozirnu opnu uspele su da se probiju, bar za one gledaoce koji su hteli da se bore s prevodom, zanimljiva zamisao reditelja i autora adaptacije Arpada Šopšiča i izuzetna energija glumačke igre.

Osnovna dramska situacija Šopšičevog teksta sastoji se u tome što grupa zatvorenika osuđenih zbog teških zločina uvežbava scensku adaptaciju romana Zločin i kazna jer će uspešno izvođenje predstave omogućiti nekima od njih dva-tri dana odsustva koje im je, iz različitih razloga, preko potrebno. Ovaj dramski okvir pruža mogućnost da se etički i filozofski problem zločina i kazne slojevito ispita; naravno, sudbine nekih zatvorenika poklapaju se s ulogama koje igraju tako da ovo zatvorsko pozorište za njih postaje neka vrsta samoegzorcizma – suočavanja s vlastitim demonima. Reklo bi se da na kraju, u duhu Dostojevskog, spasenje ostvaruje samo Amper/ Raskoljnikov, koga ubijaju njegovi sapatnici iz zatvorske ćelije. Međutim, nezavisno od problema s prevodom, moglo se uočiti da ovaj vrlo promišljen i zanimljiv tekst ima jedan objektivni problem: u prvom delu predstave ima nepotrebno mnogo scena "pozorišta u pozorištu" tako da, shodno tome, nema dovoljno prožimanja robijaških sudbina s likovima Dostojevskog.

Ono što je sasvim nesporno i što ovu predstavu visoko pozicionira na 36. Bitefu jeste odlična, temperamentna, ekspresivna, ubojita, uzbudljiva i dramski elaborirana igra celokupnog (muškog) glumačkog ansambla. Ako bi samo nekog trebalo izdvojiti iz ove kompaktne grupe, onda bi to bili Lajoš Bertok u ulozi Ampera/Raskoljnikova i, pre svega, sjajni Ferenc Kovač kao muška prostitutka Madona, koja u zatvorskom pozorištu tumači, naravno, Sonju Marmeladovu. U Kovačevoj ulozi, u kojoj su se smenjivali nemoćni bes, strasna posvećenost voljenoj osobi i cinično-rezignirana smirenost, dosegnute su najveće dubine duševno raspolućenih likova Dostojevskog. Da bi ostvario svoj glavni adut – ubojitost glumačke igre – reditelj Šopšič je odlično organizovao scenu; radnja se dešava na vrlo malom, klaustrofobičnom prostoru zatvorske ćelije, a gledaoci se nalaze odmah iza robijaških kreveta tako da imaju blizak kontakt s glumcima te mogu da prate svaku, pa i najsitniju njihovu reakciju.

Kraj prvog dela Bitefa obeležilo je verovatno najeksperimentalnije ostvarenje iz ovogodišnje selekcije – predstava Rekvijem u izvođenju prestižne italijanske pozorišne trupe Fani i Aleksander. Kao dramska osnova predstave poslužila je mitološka priča o Amoru i Psihi, koja je povezana s motivima bajke Alisa u zemlji čuda, dok bi njenu formu trebalo da određuje forma baroknog rekvijema. Ovaj koncept rezultira scenskim dešavanjem koje se svodi na neku vrstu inicijacijskog puta mlade devojke. Taj put ostvaren je pomoću različitih umetničkih sredstava – odličnih video instalacija inkorporiranih u narativnu strukturu predstave, elektronske muzike, gregorijanskog pojanja, svedenog i promišljenog svetlosnog dizajna, višenamenske scenografije i nešto malo glume što ljudi, što životinja (koza i zec). Na kraju se stiče utisak da ova predstava, kojoj je sigurno – bar na nivou informacije – mesto na Bitefu, mnogo bolje funkcioniše kao intelektualni koncept nego kao ostvareno scensko dešavanje.

Ivan Medenica