Javno mnjenje:
Istraživanje i(li) propaganda

Istraživanja javnog mnjenja su u poslednje vreme često na meti kritike. Osnovno pitanje koje nam se najčešće postavlja glasi: ima li zloupotrebe rezultata u političke svrhe? S jedne strane, zabrinutost javnosti je opravdana jer eventualna zloupotreba istraživanja zaista predstavlja grubu političku manipulaciju. S druge strane, pošto je teško dokazati gde postoji zloupotreba, a gde ne, obično se pribegava generalnom osporavanju svih istraživanja. U takvoj situaciji i oni koji svoj mukotrpni posao obavljaju pošteno postaju taoci nesavesnih

Čašu strpljenja na svim stranama prelila je nedavna prognoza jedne beogradske agencije da je Labus nadomak pobede u prvom krugu. Ta prognoza je izazvala veliku buru u političkim, medijskim i stručnim krugovima: bilo je jasno da ona predstavlja zloupotrebu profesije, ali to nije bilo lako dokazati. Cilj ovog teksta je da analizom tog postupka pozove istraživače na odgovornost u tumačenju vlastitih rezultata, a novinare na selektivnu kritiku istraživanja.

Najpre, na osnovu snimka "Telefakta" od 19. septembra, navodimo doslovni transkript izjave koju je BK televiziji dao šef pomenute agencije:

"Prvi pomak koji imamo to je da je ponovo Labus preskočio Koštunicu u izboru za predsednika u prvom krugu i da je došao veoma blizu, i jedan i drugi, doduše, su veoma blizu granici da eventualno pobede u prvom krugu, dakle, sad se pokazuje da imamo šanse da dobijemo predsednika čak i u prvom krugu; prema našem sadašnjem istraživanju, Labusu fali negde oko dva odsto, a Koštunici negde preko četiri odsto da bi pobedio u prvom krugu".

Ova tvrdnja očito nije tačna: da bi neko pobedio u prvom krugu, on mora da ima više glasova nego svi ostali kandidati zajedno. Prema tada objavljenim podacima na koje se pozivao pomenuti istraživač, Labus je imao 29,5, Koštunica 27,4, Vojislav Šešelj 11,6 i ostali kandidati oko 14 odsto. Očito je, dakle, da svi drugi kandidati osim Labusa imaju zajedno 52 odsto; ako bi Labus dobio dodatna dva procenta, onda bi odnos između njega i ostalih bio svega 31,5 prema 50 odsto. Iz toga se jasno vidi koliko je on (i da su ovi rezultati bili tačni) bio daleko od pobede u prvom krugu. Na osnovu famoznih 29,5 odsto, dakle, nikako nije bilo moguće izvesti zaključak koji je izveden. (Drugo je pitanje to što je Labus ovde bio precenjen i to što u korektno vođenim istraživanjima nikad nije imao više glasova od Koštunice.)

Na poziv novinara "Blica" zaključak o pobedi u prvom krugu već sam sutradan opovrgao na gore navedeni način, ali to, izgleda, nije bilo dovoljno. Razvila se prava polemika: najpre u "Utisku nedelje" Studija B, a odmah potom stvar se prenela u ostale medije, političke kabinete, stručne krugove. Labusovi promoteri su ovu prognozu obilato koristili u kampanji, njen autor je se nije javno odricao, a rasprave su se nastavljale. Branioci teze o pobedi u prvom krugu su vatreno dokazivali sledeće:

Premisa 1: Kandidat Labus osvaja 29,5 odsto biračkog tela, s dodatna dva odsto imao bi 31,5 procenata.

Premisa 2: 31,5 odsto čini tačno polovinu (50 odsto) od 63 procenta (što je bio odziv birača koji je predvidela ova agencija).

Zaključak: Kandidat Labus s dodatna dva odsto (razume se, uz bar jedan glas preko toga) zaista pobeđuje u prvom krugu.

S druge strane, međutim, stoji neoborivi protivargument da onaj ko želi da pobedi u prvom krugu mora sam da ima više glasova od svih ostalih kandidata zajedno. U čemu je problem? Sve zvuči kao sofizam: premise su tačne, postupak zaključivanja je ispravan, a zaključak je ipak pogrešan!

Kao i u sofizmu, problem je u polaznoj premisi, koja je samo naizgled tačna, a u stvari je pogrešna: navedenih 29,5 odsto iz uzorka ne znači 29,5 odsto biračkog tela.

Nevolja je, dakle, u nerazumevanju uzorka. Prvo pitanje na koje svaki istraživač mora da odgovori glasi: šta je to što predstavlja moj uzorak? Koja je to populacija koju on reprezentuje? Drugim rečima, to pitanje glasi: da li je populacija reprezentovana uzorkom zaista celo biračko telo?

Odgovor glasi: NIJE! Evo dokaza: u uzorku pomenutog istraživača ima 82 odsto opredeljenih birača, a preostalih 18 odsto čine oni koji se nisu odlučili i oni koji kažu da neće glasati. Pretpostavimo da će svih 18 odsto apstinirati. Kad bi uzorak zaista predstavljao CELO biračko telo, onda bi u njemu moralo da bude 37 odsto onih koji kažu da neće glasati, a ne samo 18 odsto. Zašto? Zato što cela računica o pobedi u prvom krugu polazi od pretpostavke da će glasati 63 odsto biračkog tela, što znači da će apstinirati 37 procenata. Nacrtajmo to:

CELO BIRAČKO TELO: UKUPNO ŠEST I PO MILIONA

oni koji glasaju - 63 odsto biračkog tela: 4.1 milion
oni koji ne glasaju - 37 odsto biračkog tela: 2.4 miliona

Da li onda uzorak predstavlja samo onaj deo biračkog tela koji glasa? Odgovor je takođe: NE. Jer, kad bi on predstavljao taj deo biračkog tela, onda u njemu ne bi bilo onih (18 odsto) koji kažu da neće glasati. I, uzgred, onda bi Labusu nedostajalo još čitavih 20 odsto za pobedu u prvom krugu. Ponovo smo na početku: šta dakle, uzorak predstavlja? Evo još jednog crteža:

POPULACIJA KOJU PREDSTAVLJA UZORAK: ukupno 5,3 miliona birača

oni koji glasaju - 63 odsto biračkog tela: 4.1 milion
18 odsto apstinen. u uzorku: 1.2 miliona

Uzorak očigledno zahvata samo deo biračkog tela čija je veličina između celog biračkog tela i onog dela koji glasa. Populacija koju pokriva uzorak iznosi, dakle, 5,3 miliona birača. Ako sada izračunamo 31.5 odsto od te populacije (29.5 procenata koje Labus dobija iz uzorka plus dodatna dva procenta za koja se tvrdi da su mu dovoljna za pobedu u prvom krugu), videćemo da to čini 1,7 miliona birača. Uporedimo koliko procenata taj broj birača čini u odnosu na populaciju koja glasa (4,1 milion). Tih 1,7 miliona čine svega 40 odsto od onog dela biračkog tela koji glasa. Kako je za pobedu u prvom krugu neophodno osvojiti više od 50 odsto onih koji glasaju, jasno je da je zaključak o nedostajuća dva procenta bio pogrešan. Stvar bi bila još očiglednija ako bismo operisali s odazivom koji je stvarno registrovan na nedavnim izborima (3,6 miliona).

Kako je došlo do toga da uzorak ne zahvati celo biračko telo kad je projektovan tako da ga reprezentuje u potpunosti? Osnovni problem je odbijanje ljudi da učestvuju u istraživanju: da biste ispitali 1000 ispitanika, morate da kontaktirate, recimo, 1250 ljudi, pri čemu 250 odbija razgovor. Uzorak, međutim, ne sme sistematski da isključuje neki deo biračkog tela, u ovom slučaju deo sastavljen pretežno od onih birača koji ne glasaju. Da su i oni bili u uzorku, onda bi pomenutih 29,5 procenata u stvari činio oko 23 odsto i jasno je da bi Labusu trebalo mnogo više za pobedu u prvom krugu, čak i ako bi zaista bio u prednosti nad Koštunicom, kao što je pomenuto istraživanje tvrdilo.

Evo kako bi izgledao rekonstruisani uzorak:

oni koji glasaju - 63 odsto biračkog tela: 4.1 milion
18 odsto apstinen. u uzorku: 1.2 miliona
19 odsto onih koji odbijaju anketu

No, problem odbijanja je još složeniji. Mi smo ovde, zbog očiglednosti primera, pošli od pretpostavke da u istraživanju ne žele da učestvuju samo oni koji ne žele da učestvuju ni na izborima, što, naravno, nije sasvim tačno. Iako oni čine većinu, unutar refusala ima i drugih kategorija birača. Zato odbijanje predstavlja noćnu moru svakog istraživača.

Uzgred, to sistematsko isključivanje velikih delova istraživane populacije je i glavni razlog nepouzdanosti telefonskih anketa: 1) one iz biračkog tela sistematski isključuju čitavu trećinu (oni koji nemaju telefon), 2) odbijanje u telefonskoj anketi je višestruko veće od onog u terenskom istraživanju tako da se na taj način još više uvećava onaj deo biračkog tela koji se isključuje iz istraživanja; zato se i dobijaju pogrešni rezultati.

Razume se, problem odbijanja se da kontrolisati, greške se odgovarajućim statističkim procedurama mogu korigovati, ali samo do određene mere i samo ako se taj problem registruje i ispravno tretira. Odnos prema pitanju odbijanja je zato prvi kriterijum na osnovu koga se razlikuje dobro od lošeg istraživanja i, u krajnjem slučaju, stručnjak od amatera.

Ovaj tekst nipošto nije naknadno pametovanje, rasprava tek pošto su izbori mojim rezultatima u najvećoj meri dali za pravo. Naprotiv, i sada, kao i pre izbora tvrdim da je istraživanje u Srbiji jedan mukotrpan hod po veoma klizavom terenu i da su greške uvek moguće jer se istražuje fenomen koji nije lako ni sasvim istraživ: u igri je mnogo stranaka (zato je u Americi, Britaniji, Nemačkoj kudikamo lakše predvideti ishod glasanja); nema nikakvih prethodnih izbornih pokazatelja, recimo, o odnosu snaga Koštuničine i Labusove grupacije; to je pak neophodno da bi se testiralo kako naš istraživački instrumentarijum meri te grupacije, da li neku potcenjuje, a drugu precenjuje i sl. Ali upravo zato što je ovo izuzetno težak posao, valja se čuvati amaterstva i politički motivisanih zaključaka koji ne slede iz rezultata. U protivnom profesija istraživača će zapasti u veliku krizu poverenja.

Srbobran Branković