Svetlana Slapšak:
Netrpeljivost prema usamljenom glasu

Polemika koja je počela oko ključnog pitanja odgovornosti za rat i poštovanja ljudskih prava i, posredno, oko prava na izdvojeno i izolovano mišljenje u javnosti potvrđuje da je kasni prelazak najgori i da je laička i racionalistička inteligencija u Srbiji danas ugrožena vrsta. O tome svedoči nekoliko stvari. Prvo, hajka se automatski širi i na one koji se zalažu za pravo usamljenog kritičkog glasa: tako delim uvrede i lomaču s ženama kojima se divim, ali nemam njihove zasluge. U toj šarenoj grupi većinskih pravednika ima svega, u rasponu od ego-tripa Nadežde Ćetković, preko nekih mnogo ljutih ali malo zaboravnih prilikom citiranja, zatim lovaca na veštice i pokrstitelja, pa sve do analno-deviznih fantazmi Svetislava Basare. "Vreme" bi se moralo stideti ovakve odbrane. No ako Stojan Cerović može da u podgoričkom "Monitoru" izjavi kako su njegovi protivnici podlegli zapadnoj propagandi, onda je u punoj meri zaslužio takve branitelje, uključujući i uspešnijega kolegu-ambasadora. Kasni prelazak znači veća poniženja, sužen izbor saveznika, i niži kvalitet "okruženja": hajka košta. Drugo, naknadno dokazivanje da je podivljala gomila uvek bila u pravu – na šta se svodi svako pozivanje na razumnost, senzibilitet, oprez, vreme, u objašnjavanju, kažnjavanju i pamćenju ratnih zločina – zapravo je dokaz koliko "umereniji" branitelji preziru tu istu gomilu, i koliko su nespremni da ulože u njeno obrazovanje. Ali su spremni da od gomile nešto dobiju, čak i po cenu povampirenja "Odjeka i reagovanja" u "Vremenu". Svako odlaganje obrazovne i kulturne akcije suočavanja s bliskom prošlošću, koju vlast ne može da odbije, znači samo povlađivanje i pre nego što je zatraženo, podaničko klanjanje pre datoga znaka. Treće, opasno se zapušta evropska intelektualna i racionalistička tradicija negovanja niša slobodnoga mišljenja pod bilo kojim uslovima. Ćutanje zbog opasnosti ili zbog udobnosti mora da ima protivtežu u ovakvim nišama, zbog stalne dinamike izlazaka, ulazaka i prelazaka: mogu da razumem radost onih koji su izašli – ali da li niše zaista zbog toga treba zabetonirati? Četvrto je povlađivanje prosečnosti, gde na kraju puta vreba samo glupost: žovijalno prizivanje čaršije, suzno podsećanje na to koliko smo "mi ovde" patili, pa je red da zaboravimo, nijansiranje i poravnavanje krivica, mudrost kolonijalizovanoga, mentalitet šereta, čivijaška filosofija. Kada se pročitaju stavovi da su žene manjina, da stav nije odbranjen kada ga izgovara žena – to su već bleskovi sa kraja puta... Peto, i možda najgore je to što svi ovi postupci ukazuju na izrazito nedemokratski, i u pravome smislu totalitarni duh. Tu neće pomoći jeftin obrat da oni koji zahtevaju razgovor (i odgovarajuće delovanje) o krivici zastupaju totalitarni duh: njihov položaj jeste drugačiji zato što su manjina, zato što su hrabri, i zato što iza sebe nemaju nacionalnu, ekonomsku, socijalnu, ili kulturnu većinu. Zašto to rade, traumatično je pitanje za ostale (većinu), ne za njih. Otuda i potreba ambasadora, kraljevskih savetnika, direktora konsultantskih firmi i sličnih, da se stalno, manje ili više neučtivo, zapitkuju otkuda usamljenicima sredstva, kada su ona već podeljena u njihovome svetu, i gde su bili kada (sada) izgleda da je trebalo biti: sve su to jasni znaci pravog totalitarnog duha, koji ne može bez glajhšaltovanja, i koji ne trpi usamljeni glas. Najlošiji znak toga stanja je netrpeljivost prema kritici.

Što se Nenada Stefanovića tiče, mogu samo da kao obični čitalac "Vremena" kažem kako odgovornu obradu riskantne teme, sa trunkom korozivne ironije, tražim nad potpisom Miloša Vasića.

Ne mislim da je polemika u "Vremenu" izgubljena, naprotiv – samo je krajnje vreme da se pređe na drugi nivo, u kojem prilozi neće biti samo dobar materijal za analizu prilika, već sama dobra analiza materijala, kako to dosledno radi Srđa Popović.

Svetlana Slapšak