Milan Milošević, novinar "Vremena":
Ljubazna ratna dopisnica za g. Popovića

Poštovani gospodine uredniče, kolebao sam se da li da podsećam vas i čitaoce da smo kolorit ove rasprave opisali unapred i to objavili 26. juna 1999, u tekstu "Čuvar doživotnog mandata u prelaznom periodu", u trinaestom vanrednom, poslednjem ratnom (cenzurisanom), broju "Vremena", koje je na naslovnoj strani imalo veliki naslov "Gotovo". Molim vas ipak da objavite reprint uvodnih pasusa tog teksta jer u njima su svi naši junaci na sceni:

"Srbija iz ratnog stanja ulazi u stanje političkog previranja i preispitivanja svog položaja, a i svi u njoj. Već vidimo kako se roje pitanja: gde je bio onaj vaš; ko je pobegao a ko ostao ovdje jer sunce tuđeg neba neće te grijat' ko što ovo grije; ko je, što kažu Rusi, "molčal", ko je pevao, a ko je, opet, bio primoran da peva; ko ima modrice na prsima junačkim, od busanja; ko je promukao od komandi; ko je izdavao neovlašćene komande; ko je bio zabrinut, ko je, zabrinut, pobegao u panonske daljine m'glene i kalne, a ko je golim grudima jurnuo na drugu stranu, da se muči na mediteranskom suncu u teškoj, praktično arkanskoj bici za našu stvar; ko je bio ogorčen a ko egzaltiran, ko se preterano junačio; a ko je prvi rekao dosta; ko nije osudio bombardovanje zato što bi to značilo "podržati Slobu", ko je osudio i NATO i Slobu, a ko se vadio na to da mora ćutati jer u ratu je istina kastrirana; ko je jurišao na NATO, a ko mu je išao u susret; ko je u ratu činio podvige, a ko nepočinstva; ko je mudrovao, a ko srao; ko je krvario, a ko krao...

Samo su ratne žrtve ugroženije od nas živih ljudi jer njihove će kosti ponovo prekopavati radi izgradnje spomen-kosturnica i radi pisanja optužnica.

Rat obično uskomeša i najbolje i najgore ljudske osobine i ostavi teška zamršena pitanja, naizgled razrešiva samo u sledećem ratu.

Poneko od ljudi iz Crkve preporučuje da se najpre prođe period epitimije, posta i kajanja, ćutanja i preispitivanja. Idite, blago meni, u crkvu Ružicu na Kalemegdanu, to je vojnička crkva, i upalite sveću za mrtve.

U osnovi, iza te mentalitetske, režimske i disidentske, pacifističke i militarističke mešavine u narednim mesecima videće se šta je posle bombardovanja ostalo od političke Srbije, da li će se održati političke institucije, šta će ostati (a vaš hroničar sluti da neće ostati mnogo) od predratnih "istočnih", i "zapadnih", ideologija, od nade u "istočni bratski zagrljaj", od formula "NATO krila štite ljudska prava" i "rušenje Drezdena, plus Maršalov plan, plus denacifikacija – jednako nemačko privredno čudo". Da li će razoreno socijalno tkivo posle rata ovde proizvesti neki racionalniji jezik?

Ove redove, kao i osnovnu priču u ratnoj hronici, glavnu temu koja sažima zamršena i tragična zbivanja u tom periodu, u svim ratnim brojevima, uz saradnju većeg broja članova redakcije, neprimoran, pisao sam ja, dolepotpisani novinar "Vremena" Milan Milošević, ni od koga nagovaran, i ponosan na ono što sam u tim okolnostima napisao, a čini mi se da bih u sličnim okolnostima pisao na isti način. Ja, za razliku od g. Popovića, smatram da bi ostala bruka doveka da tada "Vreme" nije izlazilo. Ako smo se suprotstavljali domaćoj neobuzdanoj sili, morali smo i onoj većoj. Uostalom, prošle godine, posle 11. septembra boravio sam i ja u Americi i video tamošnji kovitlac svakakvih emocija i obaveznih pitanja da li su novinari prvo novinari ili prvo Amerikanci. Nisam primetio da je u tim okolnostima prestao da izlazi "Njujork tajms".

Ne bih potezao te "ratne uspomene" da ne prepoznajem etički prekršaj i ličnu uvredu u onome što u "Pošti Vremena" piše i što, šireći polemiku na druge medije i pretvarajući je ipak u bestidno ogovaranje, u "Bosanskim danima" sada govori "čitalac Popović". On, na primer, kaže da je izlaženje "Vremena" u ratnom periodu doživeo "kao kad bi ti se kćerka prostituisala!" i to pojačava jednim: "Strašno!" Sad čovek treba da bude fin pa da izbegne izraze koji bi precizno i veoma slikovito opisali ono ponašanje suosnivača i vlasnika ovog lista koji se u ratno vreme šepuri po zapadnim salonima i bližnjem zarubežu i poput onog "ako nemaju hleba nek jedu kolače" deli lekcije kako je bombardovanje u stvari dobro za Srbiju. Da, to je bilo zaista strašno. Ličilo je na cinično podlaganje naše lomače. Nije buknula, jer je i tako uskovitlana javnost shvatila da mi svoj posao radimo iskreno i dosledno s dignitetom i sa samilošću za sve žrtve pa i, za razliku od njega, i naše. Možda neki sada žale što lomača nije buknula! Napisali bi sjajno saopštenje, a bogami, dali bi i nekoliko zapaženih intervjua. Ušlo bi i u crnu knjigu o medijskom nasilju.

Neko je izgleda pogrešno obavestio g. Popovića, a on javnost, da je "Vreme" u ratnom periodu izlazilo zbog nametnute radne obaveze i zbog toga da bi porodice novinara imale od čega da žive (ovo poslednje je svima smešno). Ko hoće da traži izgovore u režimu Slobodana Miloševića neka ga traži. Meni to nije potrebno, ja sam taj posao i u tom tragičnom periodu radio po svom najboljem zanju i uverenju i s osećanjem građanske i profesionalne dužnosti. I patriotske. Tu reč neki ljudi sada isuviše lako proskribuju. Nečija deca su ginula u vojsci, nečija na mostu u Varvarinu, nečija u Drenici. Mi smo, najbolje što smo umeli, pravili novine jer su one u teškim vremenima ljudima potrebne. Neki su tada, bogami, napisali svoje najbolje tekstove. S ovim što je do sada (a i tada) izašlo ispod moje ruke mogu mirno pred boga i pred svog učitelja novinarstva Sergija Lukača.

Da se, dakle, upustimo opet u to zamršeno pitanje iz Simovićevog Pozorišta Šopalović: Da li se "pod Nemcom" sme mesiti hleb, sme li da radi pozorište, da li ljudi treba da čitaju novine?

Iz do sada napisanog u toj polemici i izrečenog okolo može se zaključiti da je režimska propaganda od 1990. do 1999. neopravdano povezivala "Vreme" s g. Popovićem, s njegovom aktivnošću u Americi, s njegovim izjavama, potpisima na peticije za bombardovanje Srba u Bosni, ocenama da je bombardovanje Srbije u stvari dobro za Srbiju, itd.

Zahvalio bih g. Popoviću na tom razjašnjenju, mada mu zameram što to ipak nije učinio onda kada je sve moglo tragično da se završi po naše živote i kada je njegova javna delatnost znatno otežavala našu komunikaciju s javnošću u Srbiji, koja je bila zahvaćena nesrećom i kontroverzama građanskog rata, slomom vrednosti, talasom agresije, ratnom propagandom i razarajućim emocijama.

Moglo bi se reći da je g. Popović postupao fer što se do sada nije mešao u ono što mi u to vreme radimo, kao što smo mi iz "Vremena" (ako za tu grupu individualaca može da se upotrebi zamenica "mi") postupali fer kad se nismo mešali u ono što je on lično, često predstavljan i slavljen kao osnivač vlasnik "Vremena", radio dok je bio u emigraciji, koja je očito bila gorka i traumatična, ali mnogo komfornija od života u ovoj razorenoj i ratom uzburkanoj sredini. Sad posle svega izjavljuje kako je on još onomad, 1998. primetio da smo svi mi u Srbiji, pa i "Vreme" "potonuli u antialbanski rasizam". Kad se već afirmisao kao zagovornik NATO intervencije kao korisnog leka, potpisnik peticija itd. kad izgore od doslednosti, što još 1999. ne dade našu adresu tamo gde treba, pa da i mi završimo kao oni u Aberdarevoj!

Uopšte mi ne pada na pamet da sad objašnjavam kome smo se mi i kako i kada suprotstavljali, koga žigosali, na šta ukazivali, koliko dugo sam ja lično izveštavao o nacionalističkoj pobuni kosovskih Albanaca, njenim istorijskim, socijalnim, ekonomskim i političkim uzrocima, kada sam i kako slikao "događanje naroda" i kako je narod kriv što nas nije poslušao. Nije.

Uopšte se ne osećam krivim što neko ne može da postane Tomas Man. Ne može. S veselom ironijom gledam kako su neki pomešali Helsinški odbor s Centralnim komitetom. Ipak, samo zbog odbrane ličnog digniteta moram ipak da poručim g. Popoviću da, ako već ne može da nas zaobiđe, neka bira reči.

Milan Milošević, novinar "Vremena"