Posle prvog kruga predsedničkih izbora u vođstvu je Milan Milutinović

Srbija šalje poruku da joj trenutno nije mnogo stalo do predsednika. Glasalo je mnogo manje ljudi nego što se očekivalo, a u drugom krugu gotovo sigurno neće biti ispunjen zakonski minimum. Dakle, ljudi su zadovoljni načinom na koji Milutinović vrši vlast. Da se setio da se kandiduje, možda bi glatko dobio još jedan mandat, i to bez mnogo kampanje. Samo da je obećao da će i dalje biti jednako diskretan i faktički nevidljiv.

Posle nikoga, najviše glasova dobio je Vojislav Koštunica koji je ubedljivo pobedio i u Beogradu gde ga je valjda najviše preporučio Đinđić na završnom Labusovom mitingu kad je rekao da je trut i da ga je čak i 5. oktobra mrzelo da izađe iz kuće. Većini Beograđana dopao se takav opis predsednika i dali su mu glas s nadom da ga vlast neće promeniti.

Sad smo u situaciji iz koje ima mnogo raznih izlaza, ali nekako nijedan ne izgleda ozbiljno. Recimo: da ne uspe drugi krug, da se izbori ponove, da se opet desi isto, pa da onda Milutinovićev posao, sve po zakonu, počne da vrši Nataša Mićić, kao da joj nije dosta što je već na isti način preuzela predsedavanje Skupštinom. To bi bila jedna od najneverovatnijih političkih karijera u istoriji. Mogli bismo biti ponosni što nam zemlja izgleda kao da ju je izmislio Luis Kerol.

Osim ovoga, moguće su razne čudne i smešne nagodbe i trampe da bi se nekako rešio problem novog predsednika. A problem se sastoji u tome da predsednik može da postane samo Koštunica, ali pod uslovom da na izbore izađe dovoljno glasača njegovih političkih protivnika, što znači da oni mogu da ga zavitlavaju i ucenjuju dok im ne dodija, a to još nikome ovde nije dodijalo. I tako, recimo, Koštunica namigne Labusu, a Šešelj pozove svoje glasače (one koje mu je prethodno pozajmio Milošević, da ih čuva dok se on ne vrati) da bojkotuju izbore i stvar padne u vodu.

Isto bi se desilo i kad bi Koštunici palo na um da se okrene Šešelju. A ako bi probao da se nekako nagodi s obojicom, čak i kad bi uspeo, našlo bi se dovoljno pametnih birača da im svima pokažu od šake do lakta. Najzad, sve i kad bi se kandidati između dva kruga ponašali sasvim bogougodno, kad bi hvalili jedan drugog, a najviše Šešelja, kad bi samo ubeđivali birače da glasaju za koga bilo, sasvim je verovatno da izbori opet ne bi uspeli.

Dakle, taj zakon koji zahteva preko 50 odsto učešća ima da se menja, i to bi trebalo da se obavi pre ponavljanja izbora. U međuvremenu, analiza rezultata prvog kruga već na prvi pogled pokazuje da nijedna od dve glavne vojske nije poražena, nego su zapravo približno izjednačene. Na parlamentarnim izborima DSS bi mogao ispasti čak i nešto slabiji od ono DOS-a što je ostalo uz Đinđića, što znači da Koštunica ne može ni da sanja da svog glavnog rivala otera u opoziciju. A Đinđić nema razloga da se mnogo boji vanrednih izbora, ali ne može ni da očekuje da će ubuduće sam upravljati Srbijom.

Trenutni nivo njihove zakrvljenosti jeste visok, Koštunica Labusa naziva ekstremistom, a Đinđić Koštunici pripisuje odgovornost za Šešeljev uspeh. Ako budu hteli da neguju takve odnose, to im neće biti teško ali ih neće odvesti nikuda. Koštunica očigledno ne može sam, a svaki drugi saveznik bio bi mu mnogo gori od Đinđića. Đinđić bi mogao još neko vreme da izmišlja razne trikove i manevre kojima bi se održavao sam na vlasti, ali on to već radi previše dugo. Od toga strada poverenje ljudi u demokratiju, a ako se na kraju dogodi da svi njegovi protivnici sklope savez i obore vladu, premijer će se zaludu žaliti.

Ta Srbija koju predstavlja Koštunica očigledno neće nestati, a neće uskoro dobiti ni nekog boljeg predstavnika. Kome se on ne dopada, ko s njim neće da sarađuje, može se nadati samo nekom mnogo gorem, Šešelju, na primer. Ako Đinđić hoće da sprovede išta od tih reformi o kojima priča, nema druge nego da sklopi savez s nekim koga narod više voli.

Nema nade da će reforme uskoro postići neke ogromne rezultate, a sve i kad bi bilo tako, sam premijer je suviše pametan, spretan i uspešan da bi bio omiljen. Dakle, nema druge nego da se korupcionaš i mafijaš javi onom trutu i nacionalisti. Ne velim da je obnavljanje njihovog saveza neka velika sreća, nešto kao povratak u nevini dosovski raj i lako bih se složio da bi bolje bilo kad bi se stranke prosto smenjivale na vlasti, ali glasači im sad nisu ostavili takvu mogućnost.

Šešeljev uspeh je taman toliki da svakoga zabrine i opomene a da ne izazove veću krizu. On je očigledno rastao od svega što se Miloseviću u Hagu dešavalo, ali valjda je sad dostigao svoj plafon. U svakom slučaju, on ostaje izvan sistema, s njim niko neće smeti da pravi bilo kakve nagodbe i tako će i ostati zauvek, osim ako se celi kontinent ne prevrne na glavu. Kao Hajder ili Lepen, on je viđen da igra ulogu strašila i valja mu priznati da to dobro radi.

Dakle, koliko vidim, sve je u redu. Koštunica će postati predsednik kad-tad, a i reforme su na broju. Svi su bogatiji za jedno iskustvo; Đinđić i njegovi morali bi da ponude DSS-u da se vrati u Skupštinu, a poslanici te stranke da se ubuduće paze kako se tamo ponašaju. Ako ne budu dobri demokrati, poješće ih Šešelj.

Stojan Cerović