Aleksandar Lojpur:
„Koštuničina komisija"

U ovoj polemici u nekoliko navrata spomenuta je Komisija za istinu i pomirenje, čiji sam član od osnivanja Odlukom predsednika Savezne Republike Jugoslavije u martu prošle godine i koordinator od zvaničnog početka njenog rada u februaru ove godine. Komisija je u polemici, uvek kad je bila spomenuta, nazvana "Koštuničina", premda ova Komisija za istinu i pomirenje nije ni Koštuničina ni bilo kojeg drugog političara.

Ono što razlikuje dve strane u ovoj polemici jeste ocena značaja otpora u Srbiji zločinačkom miloševićevsko-šešeljevskom režimu. Jedna strana smatra da je taj otpor bio marginalan, politički beznačajan, da su Srbi, u velikoj većini ("od 95 odsto"), dali legitimitet zločinačkoj politici miloševićevsko-šešljevskog režima. Mislim da je ta ocena netačna. Omalovažavanje jedne velike narodne pobede, što po mom mišljenju jeste bio 5. oktobar, doživljavam kao ličnu uvredu, zato što sam u toj borbi učestvovao i toj velikoj pobedi dao svoj mali doprinos. Peti oktobar bio je kruna tog dugogodišnjeg masovnog otpora znatnog dela srpskih elita i značajnog dela srpskih masa jednom zločinačkom režimu. Možemo se ne slagati u svim tim stvarima, ali predlažem da umesto polemike nabijene emocijama, koje nosi dugogodišnje prijateljstvo medju učesnicima polemike, započnemo razuman dijalog, uz izbegavanje atributa i (dis)kvalifikacija.

Verujem da za taj dijalog nema boljeg mesta od Komisije za istinu i pomirenje. U maju ove godine, nekoliko meseci pre nego što je i započela ova polemika, govoreći u uvodnom izlaganju na Okruglom stolu o programu Komisije, kao koordinator Komisije, igrom slučaja – kao da sam anticipirao ovu polemiku i njene teme – izrekao sam mišljenje o svim pitanjima koja su u polemici pokrenuta. Za ovu pirliku, ilustracije radi, samo ću reći da sam po pitanju kolektivne krivice rekao da srpska kolektivna krivica i odgovornost, naravno ne u krivično-pravnom već u smislu kako je shvata i Srdja Popović – u moralnom i političkom smislu, jesu polazna osnova za rad Komisije, osnovna tema kojom se Komisija bavi. Štaviše, smatram da moramo odmah otvoriti i pitanje gradjanskopravne odgovornosti naše države za naknadu štete žrtvama zločinačkog miloševićevsko-šešeljevskog režima, što je tema koja je do sada potpuno ignorisana. Govorio sam i o svojoj ličnoj krivici i odgovornosti, s kojima se intimno suočavam svaki dan otkako sam pobegao iz Srbije u oktobru 1991. godine, čvrsto rešen da ne budem mobilisan za jedan rat protiv kojeg sam bio svim svojim bićem: "Mislim, dakle, da je naša kolektivna nezainteresovanost za dugogodišnje stradanje Sarajeva ili nedovoljna angažovanost na sprečavanju toga najtamnija mrlja na savesti svakog od nas pojedinačno. Ništa se sa stradanjem Sarajeva ne može meriti, i ništa nam tu ogromnu fleku na savesti ne može oprati, to je ono u šta lično verujem."

U Komisiji za istinu i pomirenje nemaju svi isto mišljenje o svim pitanjima. Medjutim, nisam usamljen u svojim stavovima. Kao što se može videti iz transkripta Okruglog stola objavljenog na veb-sajtu Komisije (www.komisija.org/transkript.html), članovi Komisije prisutni na tom okruglom stolu nisu govorili suprotno onome što sam ja govorio. Član Komisije Svetlana Velmar Janković (koja je – uzgred budi rečeno – podržala kandidaturu Miroljuba Labusa za predsednika Srbije, a što nije smetalo izbornom štabu tog kandidata da besmisleno proziva Koštunicu za navodni nerad Komisije) u pauzi mi je čestitala na dobro održanoj uvodnoj reči. Drugi član Komisije i izvestilac Komisije prof. Mirjana Vasović, koja je govorila posle mene, dala je važan doprinos temi kolektivne krivice i kolektivne odgovornosti. Govorila je o prethodnoj i naknadnoj autorizaciji zločina od strane velikog broja pripadnika intelektualnih elita kao bitnom elementu kolektivne krivice i odgovornosti. Treći član Komisije prof. Svetozar Stojanović ušao je u dijalog s mojom osnovnom tezom, smatrajući da sam ja namerno napravio reductio ad absurdum i usprotivio se pojmu kolektivne odgovornosti. Mišljenje Svete Stojanovića na Zapadu je preovladjujuće, većina je onih koji smatraju kao Sveta Stojanović tj. da se ne može govoriti o kolektivnoj odgovornosti. Medjutim, od svega ovoga što su rekli članovi Komisije, Petar Luković u svom tekstu "Nema rata ispred srpskih vrata" ništa ne uzima u obzir, kao ni moje uvodno i druga izlaganja članova Komisije, i pogrešno citirajući predstavlja kao da se ja, kao i cela Komisija, zalažem za zabašurivanje srpskih zločina, a mene i druge članove Komisije naziva "kripto nacionalistima" ili "salonskim fašistima".

Možda grešim, ali mislim da znam zašto Petar Luković, Sonja Biserko, Srdja Popović i drugi učesnici ove polemike neistinito predstavljaju namere i rad članova Komisije za istinu i pomirenje. Ne mislim da to rade iz zle namere. Osim možda u slučaju Sonje Biserko, mislim da su upali u jednu veliku grešku, koja nije odlika demokrata. Naime, oni preziru osnivača Komisije Vojislava Koštunicu i njegovu politiku. Po tom pristupu, šta god takav političar preduzme ili uradi to mora biti isključivo štetno i s time se ne može ništa ozbiljno uraditi. Problem je što svaka takva isključivost dovodi do štetnog političkog slepila. Naime, čak i kad neko s čijom se politikom nimalo ne slažemo učini nešto što je korisno, štetno je za jedno društvo kao celinu da to što je korisno i dobro ne bude podržano.

U stvari, do sada je iznet samo jedan argument vredan dijaloga u vezi sa Komisijom. To je zaista velika tema za dijalog. Ona glasi: "Da li srpska Komisija sme da se bavi i zločinima drugih". Komisija je bila na stanovištu ne samo da sme već da mora, a razloge sam pokušao da objasnim u onom uvodnom izlaganju. Verujem da je neophodno uspostaviti saradnju sa sličnim telima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i na Kosovu i uraditi sledeće dve stvari: tačnu hronologiju dogadjaja i potpun spisak žrtava (poginulih, ranjenih, zarobljenih i zlostavljanih civila i zarobljenika).

Uveren sam da će Komisija za istinu i pomirenje ispuniti svoj program i da će pomoći da budu ostvareni ciljevi zbog kojih je osnovana: moralna osuda i eliminacija politike koja je dovela do ratnih sukoba, stvaranje svesti o neophodnosti krivičnog gonjenja onih koji su sprovodjenjem te politike počinili krivična dela i pomirenje – uklanjanje mogućnosti da kao posle Drugog svetskog rata propovednici samoviktimizacije u nerasvetljenim zločinima, neizvršenom suočavanju sa zločinima, odsustvu osude zločina dobiju plodan teren za poziv na osvetu.

Naravno, moguće je da Komisija nije ispravno sačinila svoj plan rada. O tome je uvek moguće povesti razuman dijalog. Ovo što smo do sada čuli, sa izuzetkom priloga Vere Ranković u julskom broju „Republike", bila je neargumentovana galama. Komisija je u više navrata pokušavala da takav dijalog pokrene, ali su se svi takvi pokušaji odbijali o zid političke isključivosti. Zato, dok kao rezultat tog dijaloga ne bude promenjen plan Komisije, Komisija će nastaviti s radom po programu koji je sada na snazi. Verujem da će Komisija uspeti, uprkos svim neopravdanim pokušajima njene diskreditacije.

Aleksandar Lojpur