Lik i delo:
Džimi Karter

Nobelovac

Karter u brojkama: Rođen pre 78 godina u mestašcetu Plejns u državi Džordžija. Bio je 39. predsednik SAD (od 1977. do 1981. godine), prvi koji je u tom svojstvu nogom kročio na afrički kontinent, drugi nobelovac iz Džordžije (prethodnik mu je bio dr Martin Luter King), treći predsednik SAD, dobitnik Nobelove nagrade za mir (prva dvojica su Teodor Ruzvelt i Vudrou Vilson), ali jedini koji je priznanje dobio kako za svoj doprinos miru u svetu za vreme svog mandata tako i posle predsednikovanja. Jedini je američki predsednik od 1945. do danas za čijeg mandata nijedan američki vojnik nije poslat u rat. Nobelovu nagradu osvojio je u konkurenciji rekordnog broja kandidata – čak 117 (među njima su bili i predsednik Buš i premijer Toni Bler) i 39 grupa i organizacija. Na proslavu na njegovom imanju pozvano je svih 637 stanovnika Plejnsa.

Karijera, usponi i padovi: Karter je, pre nego što se upustio u predsedničku kampanju 1974, bio uspešniji kao uzgajivač kikirikija nego kao guverner Džordžije. Niko mu tada nije predviđao veliki uspeh, ali ga je sticaj povoljnih političkih okolnosti izdvojio kao predsedničkog kandidata. Početak političke karijere poklopio se s odlaskom republikanskog predsednika Niksona s vlasti nakon afere Votergejt, a u jeku traume u Americi zbog vijetnamskog rata. Na konvenciji 1976. u Ajovi Karter je dobio podršku demokrata kao predsednički kandidat protiv republikanca Džeralda Forda. Kao najveći spoljnopolitički uspeh Karterove administracije svakako je sporazum koji su u bazi Kemp Dejvid 1978. uz njegovo posredovanje postigli izraelski premijer Menahem Begin i egipatski predsednik Anvar el Sadat. Karter je dvojicu državnika "držao" u američkoj vojnoj bazi 13 dana dok nisu postigli dogovor, a ovi mirovni pregovori umnogome su poslužili kao model za pregovore o Bosni u Dejtonu 18 godina kasnije. Za vreme njegovog mandata ratifikovan je sporazum za Panamski kanal kojim je okončana 75-godišnja američka kontrola. Karterova administracija je 1979. uspostavila diplomatske odnose sa "crvenom" Kinom uprkos snažnom protivljenju tajvanskog lobija u SAD. Uprkos ovim uspesima, Karter će ostati zapamćen kao jedan od najnesposobnijih demokratskih predsednika. Po mnogima, uključujući i bivšeg predsednika Bila Klintona, Karter je kriv što su demokrate morale da čekaju 12 godina da se vrate na vlast. Kraj njegovog mandata obeležile su propast misije spasavanja američkih talaca iz Irana (kriza talaca trajala je 444 dana), visoka inflacija i energetska kriza koja je Amerikance primorala da čekaju u redu za benzin.

Anomalije: Jedinu anomaliju u Karterovoj administraciji predstavljao je ratoborni Zbignjev Bžežinski, koji mu je bio savetnik za nacionalnu bezbednost i koji snosi odgovornost za neuspelu akciju spasavanja talaca. Sajrus Vens, Karterov državni sekretar, podneo je ostavku zbog neslaganja sa Bžežinskim.

Da li je bio na Titovoj sahrani: Nije, iako ga je Tito ugostio na Brionima, ali je na sahranu u Beograd poslao svoju majku. Za Tita je rekao da je bio "čovek koji je tražio praktična i trajna rešenja...".

Karter, bivši predsednik: Svakako je najuspešniji bivši američki predsednik. Umesto da se povuče u penziju ili da se okrene biznisu, Karter je sa suprugom Rozalin osnovao fondaciju za sprečavanje sukoba sa sedištem u Atlanti. Kao čelnik fondacije, bivši predsednik obišao je brojna krizna žarišta u svetu, posredovao u mnogim mirovnim pregovorima, a kod kuće se neumorno posvetio vraćanju dostojanstva najugroženijim građanima. Ima projekte u 65 zemalja. Karter je stizao tamo gde se usuđivao malo koji Amerikanac, a kamoli bivši predsednik, u zemlje kao što su Kuba i Severna Koreja. Vremešni Karter stoički je izdržao i guslanje Radovana Karadžića, s kojim je hladnog novembra 1993. na Palama pregovarao o prekidu vatre. Organizovao je više posmatračkih misija na izborima u zemljama poput Haitija i Jamajke. Hobi mu je stolarija, i Karter je zaslužan što su mnogi beskućnici u rodnoj Džordžiji dobili krov nad glavom. Njegova fondacija odlučno se bori i protiv narkomanije.

Zašto baš sad: Da ove godine nije dobio Nobelovu nagradu za mir, Karter bi verovatno bio "Čarli Braun kandidata", kako primećuje jedan komentator. Ulogu Lusi imao bi Nobelov komitet u Oslu, koji mu iz godine u godinu maše izgledima za lovorike koje mu uvek nekako izmaknu. Svake godine, od 1978, kada su Begin i Sadat potpisali sporazum koji je on sastavio, Karter je nominovan za ugledno priznanje. Tada nagradu nije podelio sa Beginom i Sadatom zbog tehničkog propusta, njegov kabinet ga nije na vreme kandidovao. Od tada sve do danas, uvek je bilo prečih kandidata, ali je Nobelov komitet uspeo da izbegne propust koji je napravio sa vođom mirovnog pokreta u Indiji Mahatmom Gandijem, koji je umro one godine kada mu je priznanje bilo namenjeno.

Međutim, iako ju je napokon zasluženo dobio, odluku prate kontroverze jer je predsednik Komiteta Gunar Berge ostavio javnost u nedoumici da li je počast uručena kao nagrada Karteru ili kao "šut u cevanicu" predsedniku Bušu. U obrazloženju Komiteta kaže se: "U aktuelnoj situaciji obeleženoj pretnjama upotrebe sile, Karter je ostao veran principima da se sukobi moraju, koliko je to moguće, rešavati pregovorima i međunarodnom saradnjom na osnovu međunarodnog prava, poštovanja ljudskih prava i ekonomskog razvoja." Berge je bio još određeniji kada je rekao da "nagradu treba tumačiti kao kritiku kursa koji vodi sadašnja administracija". Nekoliko dana pre objave imena laureata, Karter se izjasnio protiv vojne intervencije protiv Iraka. Nagradu ipak tumači kao priznanje sebi, a ne kao kritiku drugoga. To i jeste jedino ispravno tumačenje.

Duška Anastasijević