Automobili na kredit:
Vaskrs srednje klase

S obzirom na to da je svaka ponuda uslovljena tražnjom, sadašnja ponuda kredita za kupovinu trajne potrošne robe, u ovom slučaju automobila, ukazuje na vaskrsavanje srednje klase i navodi na pomisao da su prvi koraci reforme, bez obzira na opšte siromaštvo, uspešni

Pre otprilike dve godine, odmah posle petooktobarskog prevrata, rukovodstvo Narodne banke Jugoslavije pokrenulo je medijsku kampanju promovišući monetarne reforme i uvođenje tržišnih zakonitosti u finansijsko poslovanje uz slikovito i rečito objašnjenje da, zahvaljujući narečenim reformama, bolje sutra stiže ubrzo: teleportovan u blisku budućnost, Petar Petrović zrači optimizmom za volanom svog novokupljenog automobila napominjući da ga je kupio zahvaljujući bankovnom kreditu, ali i pristojnom dohotku koji je dovoljan za život i kreditno zaduženje. Otkako postoji, automobil je simbol blagostanja a mogućnost kupovine automobila na kredit znak je ekonomske i tržišne stabilnosti i rastućeg društvenog standarda.

ŠAROLIKOST PONUDE: Svaki kredit ima cenu a trenutna domaća ponuda je, sledstveno još nedovoljno jasno definisanim platežnim sposobnostima stanovništva, impresivna i šarolika, toliko da se čini kao da je različitih uslova za odobravanje kredita onoliko koliko ima banaka i kao da sve obračunavaju kredite po različitim matematičkim modelima.

Ponuđeni krediti razlikuju se po dužini otplate, po visini kamate, učešća i/ili depozita, po broju žiranata i uslovljavanja osiguranja kredita hipotekom ili polisom, ali i u zavisnosti od banke koja kredit nudi. Modela je toliko da ih je je teško sistematizovati a za nekog kome bankarstvo nije struka skoro da je i nemoguće. Osnovni, ali ne i jedini egzaktan pokazatelj povoljnosti kredita jeste razlika između datog i dobijenog, odnosno razlika između prodajne cene automobila i ukupne vrednosti kredita. Koliko god da je modela kreditiranja, svaki od njih za korisnike ima neke prednosti i mane pa nije jednostavno odrediti koji je aranžman povoljniji i suštinski se ne razlikuje od ponude u drugim zemljama.

Najvažniji podatak je rok otplate i kreće se od jedne do najviše četiri godine. Najkraći rok je najpovoljniji, a najduži, logično je, korisnika će koštati najviše. Druga stavka po važnosti je visina učešća koje uobičajeno iznosi od deset do trideset odsto, što je za mnoge nepremostiva prepreka.

MEĐUZAVISNOST: U direktnoj zavisnosti od roka otplate i visine učešća je kamata koja se kreće od deset do petnaest odsto na godišnjem nivou. Naravno, uz najveće učešće i nakraći rok otplate kamata je najniža, najniže učešće u četvorogodišnjem kreditu podrazumeva najvišu kamatu.

Kamate su nešto niže ako se umesto učešća oroči depozit, devizni obavezno, na rok otplate kredita. Depozit može biti čak stoprocentni i to je ujedno naizgled najpovoljniji, ali i najčudniji kredit u ovdašnjoj ponudi od koga, čini se, samo banka ima koristi: deponuje se baš onoliko novca koliko košta željeni automobil, srećni vlasnik automobila otplaćuje kredit s kamatom i tek kada ga otplati, dobija depozit uvećan za bankarsku kamatu na oročene uloge koja je, treba li naglasiti, znatno manja od kreditne. Banka, naravno, deponovan i oročen novac sve to vreme obrće na tržištu kredita. Iako je teško shvatljivo da će neko ko ima dovoljno u gotovini da kupi željeni automobil taj novac oročiti da bi otplaćivao kredit, dok ponuda postoji, sigurno je da ima i interesenata.

Na sličan način može se kupiti i polovni automobil, ali takav kredit, pored ispunjenja opštih uslova koji važe za kupovinu novog, može dobiti samo štediša banke, ako je predmet trgovine u tehnički ispravanom stanju, ako je dokazivog porekla i ako ga prodaje zvanični diler ili specijalizovana auto-kuća koja ima s bankom sklopljen poseban ugovor.

OSIGURANJE OSIGURANOG: Što je društvo bogatije i stabilnije rizici finansijskog poslovanja su manji, time su uslovi kreditiranja povoljniji pa banke lakše odobravaju veće iznose sa dužim periodom otplate. S obzirom da živimo u zemlji koja je donedavno važila za područje visokog poslovnog rizika, zahtevi za višestruko osiguranje vraćanja pozajmice su uobičajeni.

Prvi uslov je založno pravo nad kupljenim automobilom. To praktično znači da je banka vlasnik automobila do isplate poslednje rate i ako se registruje zastoj u otplati, banka će neredovnom platiši oduzeti automobil i potom prodajom namiriti dugovanje. Ovo pravo je, u slučaju uništenja ili krađe automobila, obezbeđeno polisom kasko osiguranja koja glasi na banku sa jednim značajnim "ako": vlasnik ovako osiguranog automobila mora obratiti posebnu pažnju na to da nipošto ne ostavlja automobil otključan, da saobraćajnu dozvolu nikad ne ostavlja u automobilu jer ako mu, kojim slučajem, uz vozilo ukradu i dokumenta ili ključeve, osiguravajuće društvo neće pokriti štetu jer se gubitak vozila na ovaj način ne računa kao krađa već kao otuđenje. Isto važi i u slučaju uništenja vozila u saobraćajnom udesu koji je izazvao vozač pod dejstvom alkohola. I sâm kreditni aranžman takođe se osigurava polisom osiguravajućeg društva i to, razume se, na teret korisnika što kredit dodatno poskupljuje.

Povrh svega, neophodna su dva, a u nekim bankama čak i tri kreditno sposobna žiranta koji će se potpisivanjem menice obavezati da će, ako korisnik kredita iz bilo kog razloga zataji, otplatiti dugovanje umesto njega pod uslovom da kreditor ne može namiriti potraživanje prethodno navedenim načinima. Onaj kome niko ne veruje da će kredit otplatiti ni banka neće ukazati poverenje i ko ovaj uslov ne može ispuniti o kreditu ne treba ni da sanja. Kredit se, na kraju, može osigurati i već pomenutim stoprocentnim novčanim depozitom ili hipotekom na nekretnine i u tom slučaju ni žiranti nisu neophodni.

Razlog za ovoliko obezbeđenje vraćanja kredita leži u jednostavnoj činjenici da u ova tranzicijska vremena niko, koliko god trenutno imao visoke prihode, ne može biti siguran da će tako biti i ubuduće niti bilo kome piše na čelu da je pošten. Kada je novac u pitanju, sentimentalnosti nema a od viška osiguranja bankara glava ne boli.

CILJNA GRUPA: Osnovni kriterijum koji se mora ispuniti da bi zahtev za odobravanje kredita uopšte bio razmatran jeste kreditna sposobnost koja podrazumeva da otplatna rata pretpostavljenog kredita ne prelazi trećinu redovnih mesečnih prihoda. To je bazirano na u svetu opšteprihvaćenom standardu po kome jedna trećina mesečnih prihoda odlazi na fiksne troškove poput stanovanja, jedna trećina predstavlja tekuće troškove dok je poslednja namenjena potrošnji u najširem smislu reči.

Ovakva preraspodela prihoda i rashoda, kad je o ovom delu Balkana reč, još podugo će biti u sferi naučne fantastike i tako gledano kreditna ponuda je bespredmetna. Prihode ostvarene u sivoj zoni teško je registrovati i oni kod nas nisu retkost već su, naprotiv, pravilo. Kako su takvi prihodi često znatno veći od onih nazovi redovnih, neke banke kredit odobravaju i kada iznos rate dostiže čak polovinu zvaničnih mesečnih prinadležnosti.

Jednostavna računica kaže da hipotetički kredit za koji bi osnov bio statistički ustanovljen prosečan prihod po zaposlenom sa čak najdužim otplatnim rokom ne bi bio dovoljan ni za najjeftiniji model iz programa Zastave. Ako se zna da je takav prihod jedva dovoljan za podmirivanje osnovnih mesečnih potreba, očigledno je da prosečnima ovi krediti za sada nisu ni namenjeni.

Statistika kaže da sedam od deset stanovnika Srbije živi ispod linije siromaštva što, gledano bankarskim očima, znači da oko trideset odsto zaposlenih raspolaže, uslovno rečeno, viškom sredstava u svom mesečnom budžetu. Ako se pretpostavi da tek svaki deseti od njih ima potrebe za kreditom i raspoložen je da prihvati aražman, dobija se impozantan broj od preko šezdeset hiljada potencijalnih korisnika kredita.

TROJNI INTERES: Zamenom ukinutih valuta evropskih zemalja u euro nesumnjivo je pokazano da u Srbiji novca ipak ima. Veći deo vraćen je tamo gde je i bio, figurativno rečeno u slamarice i čarape, i od njega koristi nema, dok je manji ali ne i zanemarljiv deo položen na bankovne račune. Kamata koja se zaračunava na te depozite obezbeđuje se prihodom ostvarenim plasmanom na tržištu novca. Najsigurniji plasman je, ako se izuzme kreditiranje proizvodnje za koju i nije iskazano neko interesovanje, finansiranje potrošnje kreditima uz, razumljivo, čvrste garancije da će dug biti vraćen u ugovorenom roku. Osnovna delatnost svake banke je prikupljanje depozita od onih koji raspolažu viškom i plasiranje tog novca pod određenim uslovima onima kojima je potreban, a trenutno ga nemaju dovoljno da bi ostvarili ono što žele.

Kredit je aranžman u kome svi učesnici imaju i ostvaruju svoj interes, predstavlja most koji povezuje prodavca i kupca premošćujući problem zvan hronični nedostatak gotovine. Prvom pomaže da robu lakše proda, a drugom da brzo dođe u posed onoga što želi da ima, pod uslovom da prihvata obavezu da plati kasnije, zaradom koju će tek ostvariti, uključujući i mostarinu koja se, narodna poslovica tako veli, u ovom ili onom obliku mora platiti što je autentični interes banke.

Bankarska računica je za mnoge teško razumljiva, ali matematički jednoznačna. Naivna je sama pomisao da se podizanjem kredita može proći jeftinije nego kupovinom za gotovinu kao što je, nekada davno, bio slučaj s kreditima koje su odobravale socijalističke banke.

Odobravanje kredita je posle mnogo godina počelo stidljivo, skromnim iznosima za nabavku zimnice ili ogreva, zatim bele tehnike i nameštaja... S obzirom na to da je svaka ponuda uslovljena tražnjom, sadašnja ponuda kredita za kupovinu trajne potrošne robe, u ovom slučaju automobila, ukazuje na vaskrsavanje srednje klase i navodi na pomisao da su prvi koraci reforme, bez obzira na opšte siromaštvo, uspešni.

Zoran Majdin