Dodatak "Krv i med"; "Vreme" br. 612

Ron Haviv sa svojom izložbom pomalo liči na povratnika na mesto zločina ili, blaže rečeno, evociranje uspomena. Još samo da sa saborcima osnuje društvo veterana, a valjda bi se našla i koja flaša rakije u tu čast.

To što su mu fotografije objavljene u "Tajmu", "Njusviku" i ostalim novinama ne znači ništa jer amerikanizovani pogled zapadnog čitaoca ionako ne razume ništa izvan svog sveta.

U Ronovoj zemlji video sam veliku grupnu izložbu na kojoj je učestvovao i on s desetak fotografija. Izložba je odisala uravnoteženošću i merom. Ali i poruka je bila drugačija: Pakao su drugi! Iliti, Čuvajmo naš najbolji put kao zenicu oka svoga.

U ovoj profesiji postoje tri vrste ljudi: vukovi, psi rata i hijene.

Kada je počeo rat u Jugoslaviji, svi su rekli WOW! Mala zemlja, lako doći-otići, u Evropi je, nema azijskih nepredvidljivosti.

Vukovi su svraćali s vremena na vreme. Njima je rat samo lajtmotiv, situacija kao i sve druge u životu. Video sam neke njihove izložbe po svetu. Prste da poližeš!

Psi rata su najbrojniji. Odrađuju posao jer su uglavnom luzeri u svojim zemljama a u ratu imaju šansu da budu neko i nešto, što su mnogi posle par druženja po ratištima i priznavali.

Većina ih je kao radila za velike kuće a posle nekoliko čašica (one iste rakije iz narečene flaše) raskrave se, pa, eto, rade za neke provincijske novine koje doduše sarađuju sa velikim, a došli su uglavnom o svom trošku i opremu su uzeli na kredit.

Prvo ide "lajka" ispod vrata koja služi samo za dekoraciju (valjda zbog kompleksa "magnuma").

Onda sa obe strane "nikoni" ili "kanoni" sve autofokus, naravno.

Hijene, taj polusvet, čerupaju već očerupanu lešinu. Slikaju već odavno islikano i vraćaju se ponovo da još nešto slikucnu. Režiraju situacije. Na to mi liči Ronova fotografija sa biciklistom u prvom planu i zapaljenom kućom u pozadini. Pogled zapadnog čoveka kaže: I kakav je to sada ratnik seljak na biciklu s puškom i uniformom iz Prvog ili Drugog svetskog rata, Rus li je, Švabo li je. Pa da, to je Evropa, oni svako malo zbog nečeg ratuju.

Njegova tri prsta ne slažu se sa tekstom ispod slike, više liče na dva prsta tj. Victory.

Na njegovom licu jasno se vidi (to je jedino što je jasno na ovoj slici) da mu je sve svejedno jer će ionako poginuti, ako ne danas, onda sutra, da ne prekine istorijski niz dedova i očeva.

Da je Ron imao malo više sluha pa narečenu sliku škljocnuo kroz prozor zapaljene kuće, biciklista bi bio prikazan u pravom vihoru vatre u kome je u stvari i bio sav svoj vek.

Ovako, Ron liči na običnog rezervistu koji je slučajno poneo fotoaparat u rat.

I još nešto. Mnoge fotografije su loše kadrirane, loše eksponirane. Da li je to trik autentičnosti trenutka? Ali, zaboga! Pa rat je! Uslovi za rad su teški. Da li bi slike bile čitljivije da su na crno-belom filmu?

Tekstove ispod fotografija ne treba ni komentarisati. Jedan moj profesor fotografije imao je običaj da kaže: ako već opisuješ to što si uslikao, šta će ti fotografija?

Ron kaže da su se Karadžić i Mladić dobro potrudili da udalje zapadne novinare iz Republike Srpske. Hm, a čiji su bili reporteri koji su u buljucima dolazili tokom rata?

Prvo su išli na bošnjačku stranu, pa onda na srpsku. Drugačije nije bilo poželjno.

Dolazili su sa propusnicama iz Beograda, sa Pala, iz raznih pres-centara u RS, sa preporukama raznih crkava, humanitarnih organizacija bez granica i smisla.

Doduše, Ron je već na prapočetku bio izabran, možda preko srpsko-jevrejskog prijateljstva?

On dalje kaže: želim da prikažem one koji su počinili ratne zločine kao ratne zločince.

Reci popu pop, a bobu bob.

Na kraju, ne plaši se Srba, njih se ionako niko više ne plaši. Neće ti ništa, samo malo laju i to je sve. Nego, za promenu da probaš malo sa svojim Prezimenom da slikaš štogod sa palestinske strane, ali ne, ti dobro znaš da je to nemoguće iz hiljadu razloga.

Želim ti mnogo sreće i dobro oko u budućim ratovima koji više neće biti kao što su bili nekada. I pazi se, jer u našem narodu se kaže: krčag ide na vodu dok se ne razbije.

Toliko o krvi, a med su verovatno donele mirovne snage.

Zoran Đukić