Vreme
VREME 617, 31. oktobar 2002. / MOZAIK

Andergraund aktivizam ili antiglobalizam u Srbiji:
Zeleno-crno protiv žuto-plavog

Poslednjih godina u svetu je ojačao novi pokret protiv postojanja kompanija koje ostvaruju veće profite od većine država u svetu. Novi aktivizam raznih društvenih grupa želi da ukaže na uspostavljanje novog, sofisticiranog ropstva od strane ideologa neoliberalizma. Naizgled, Srbija kao zemlja koja je dugi niz godina bila izolovana nije u poziciji da se pita o takvim stvarima jer još nije u tom "društvu". Međutim...
Image

"Ako se ovako nastavi sa tzv. tranzicijom", komentariše Nikola Mijatović iz udruženja Mali zeleni, "za nekoliko godina neće biti zelenih pijaca jer će nam sa strane propisati i objasniti kako mora da izgleda i voće i povrće, pa ćemo ih umotane u celofan kupovati u ogromnim supermarketima." Ovaj mladi dizajner iz Beograda je zajedno s istomišljnicima iz svoje organizacije ranije ovog meseca organizovao protest ispred terazijskog restorana Mekdonalds. Prolaznicima su besplatno deljeni sendviči, jabuke i leci na kojima se građani upozoravaju na destruktivno delovanje velikih kompanija. Za protivnike neoliberalne, korporativne ekonomije koja je kod nas za sada oličena i kroz delovanje ove čuvene transnacionalne korporacije, Mekdonalds predstavlja simbol protiv koga se treba boriti.

Poslednjih godina u svetu je ojačao novi pokret protiv postojanja kompanija koje ostvaruju veće profite od većine država u svetu. Novi aktivizam raznih društvenih grupa želi da ukaže na uspostavljanje novog, sofisticiranog ropstva od strane ideologa neoliberalizma. Na terenu se to odnosi na položaj zaposlenih u velikim korporacijama koje su tako ustrojene da onemogućavaju svako udruživanje radnika. Delovanje zapatista u Meksiku, brojne demonstracije (Sijetl, Prag, Đenova) "antiglobalista" pokazuju da neke stvari u svetu, blago rečeno, ne funkcionišu na najbolji mogući način.

SIROTANI: Naizgled, Srbija kao zemlja koja je dugi niz godina bila izolovana nije u poziciji da se pita o takvim stvarima jer još nije u tom "društvu". Protivnici neoliberalne globalizacije, oličeni u malim andergraund grupama poput Malih zelenih, Anarho-sindikalne inicijative, Inicijative za ekonomsku demokratiju, da pomenemo neke, upozoravaju da mi i ne možemo biti deo "velike evropske porodice", jer nemamo startnu poziciju kao oni koji su već u "evropskoj kući". Ako se, na primer, pogledaju poslednja istraživanja o spremnosti ulaska u Evropsku uniju u zemljama poput Češke i Slovenije, videće se da je ovaj argument na mestu jer se strah od ulaska u novu zajednicu povećava. Rojters prenosi da se svega 42 odsto Čeha pozitivno izražava o priključivanju Evropskoj uniji.

Više puta su iz srpske vlade stizali glasovi da je jedina civilizacijska opcija upravo nastojanje da se "uđe u Evropu" i da je celokupno delovanje u procesu tranzicije usmereno ka privlačenju kapitala multinacionalnih kompanija jer će to biti signal i manjim svetskim firmama da ulažu preko potreban novac u ruiniranu srpsku privredu. Za sada je taj proces više nagoveštaj nego realnost, ali, upozorava Nikola Mijatović, a sa njim se slaže i Andrej Grubačić, asistent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ako te kompanije dođu na srpsko tržište, onda bi mogla da nam se desi sudbina Argentine ili nekih zemalja Trećeg sveta.

Mali zeleni usmeravaju energiju na animiranje većeg broja ljudi i na upoznavanje javnosti sa negativnim posledicama globalizacije. Akcija ispred Mekdonaldsa bila je samo početak, a značila je i obeležavanje Dana borbe protiv multinacionalnih kompanija. Mijatović naglašava da model koji nameću Svetska banka, MMF i Svetska trgovinska organizacija ne dovodi do razvoja država, nego do uspostavljanja neke vrste novog ropstva za one koji ne poseduju kapital. Njihova je želja da se ovo delovanje ne shvati kao izolacionističko, kao ono koje zagovaraju ekstremni desničari u Srbiji. U tom smislu, mišljenje je Andreja Grubačića, treba se zalagati za komunikaciju sa svetom, ali ne po diktatu transnacionalnih kompanija i njihovih predstavnika u pomenutim međunarodnim organizacijama. Svet se može povezivati samo na uvažavanju različitosti i na principima solidarnosti i slobodnog udruživanja. "Ne želimo da nam se zemlja pretvori u veliki supermarket", kaže Mijatović za "Vreme", "zato što tako zamišljaju gazde velikih kompanija." Na radničkoj solidarnosti i udruživanju posebno insistira predstavnik Anarho-sindikalne inicijative Ratibor Trivunac koji kaže da se mora mnogo raditi na tom polju jer kod nas nema pravih sindikata, pa budući vlasnik može da kupi firmu i uspostavlja pravila ponašanja bez ikakvog obzira prema onima koji rade: "Ključno pitanje je da li je profit iznad interesa ljudi".

Image
ANARHOSINDIKALISTA: Ratibor Trivunac

POVRATAK BAKUNJINU: Grupa ljudi okupljena oko ideje anarho-sindikalnog udruživanja sprovodi konkretne akcije na terenu. Štampa novine koje radnicima deli ispred fabrika, posećuje "posrnule" komplekse, razgovara sa zaposlenima na tribinama. Oslanjajući se na Bakunjinovu krilaticu da "sloboda nije sloboda ako nisu svi slobodni", ovaj predstavnik radikalno-utopističke struje smatra da sadašnji koncept države nije prirodan i da veoma mnogo treba raditi na njegovoj izmeni. Nepravda se sastoji u tome što je ogromno bogatstvo koncentrisano u rukama malog broja ljudi, što ne postoji poštena raspodela dobara. Tako, oni koji nezasluženo poseduju enormno bogatstvo imaju i svu moć u svojim rukama i većina ispašta zbog osionosti ogromne manjine. "Ne mislimo da će se u Srbiji desiti ono što se desilo u zemljama Trećeg sveta, da ljudi, žene i deca rade za mizeran novac, dok se tamo neka grupa bogati, ali to ne znači da se protiv takvog sistema ne treba boriti", poentira Trivunac.

Učesnik brojnih svetskih antiglobalističkih skupova i predavač na Bostonskom institutu, zajedno s Noamom Čomskim i Naomi Klajn (autorkom "manifesta" borbe protiv korporativne, "brend" ekonomije "No Logo"), Andrej Grubačić smatra da ljudi koji rade u srpskoj vladi zapravo rade samo u interesu transnacionalnih korporacija i da nemaju pravu svest o potrebama ljudi u Srbiji. U pitanju je, prema njegovim rečima, dvostruka igra ljudi koji su na vlasti u Srbiji. S jedne strane, postoji vlada potpomognuta intelektualcima koja govori da je brzo uključivanje u svetsko tržište jedino dobro za Srbiju, a s druge strane su kleronacionalisti koji se zalažu takođe za retrogradne ideje. Po ovome, vlada i javnost daju prostora ovim drugim da bi se građanstvo plašilo i držalo u uverenju da ništa van ove dve opcije ne postoji. Prema Grubačiću, alternativa svakako postoji i bazirana je na participativnoj ekonomiji i na stalnoj borbi za pravo na slobodno udruživanje i solidarnost.

Realna "opasnost" od globalizacije postoji, a kod nas je ovaploćena kroz proces prilagođavanja standardima "razvijenog sveta". Deklarativna priča o uvažavanju različitosti dobija svoj pravi oblik posle sprovođenja standardizacije propisa i načina ponašanja. Dešavanja u Srbiji ne pokazuju neku posebnu rešenost da se na svaki način uključimo u procese "evropske integracije". Proći će godine, a možda se nikada neće ni dogoditi da srpski domaćin za slavu kupuje genetski modifikovano prase bez masti i da pred goste iznese zimnicu proizvedenu u korporaciji Nestle.

Slobodan Georgijev




Primeri dobiti i raspodele

Dostupni podaci pokazuju da aktivnost 200 najvećih korporacija zahvata 28 procenata globalne ekonomske aktivnosti.

Pedeset vodećih kompanija zauzima 70 odsto svetske trgovine.

Od 100 najjačih ekonomija na svetu, 52 su korporacijske a 48 državne. Kompanije kao što su Micubiši, Dženeral motors i Ford ostvaruju veću dobit od država kao što su Danska Turska, Južna Afrika, Saudijska Arabija.

U Sjedinjenim Državama ukupni državni prihodi od taksi na finansijske transakcije koje obavljaju multinacionalne kompanije opala je sa 25 procenata u šezdesetim godinama na devet odsto u 2000. godini.

Prema podacima iz 2000. godine (američki Institut za poresku i ekonomsku politiku), 41 korporacija ne samo da nije plaćala federalne takse već je primala novac iz tog fonda, što je tim kompanijama donelo povećanje prihoda od 25,8 odsto.

Ekvatorijalne prašume pokrivaju dva odsto ukupne površine planete, a preko 50 odsto flore i faune živi u njima. Svake godine se uništi 9.000.000 hektara ovih šuma, odnosno, 24.700 hektara dnevno, što je 1000 hektara na sat ili 17 hektara u minuti. Posle 1980. godine uništeno je oko 80 odsto šume koja se često naziva plućima planete. Procene kažu da se ovakvim uništavanjem šuma uzrokuje nestanak najmanje jedne biljne ili životinjske vrste svakih nekoliko sati.

Svet u orahovoj ljusci

Argumenti protivnika korporativne, neoliberalne ekonomije, bazirani su na podacima UN-a i daju umanjenu sliku sveta. Naime, ako bi se stanovništvo planete predstavilo kao selo u kome živi 100 ljudi, slika bi izgledala ovako:

57 Azijata, 21 Evropljanin, 14 ljudi iz zapadne hemisfere, 8 Afrikanaca

52 bi bilo ženskog, a 48 muškog pola

70 bi bilo obojene a 30 bele puti

30 hrišćana i 70 pripadnika drugih konfesija

89 heteroseksualaca i 11 homoseksualaca

80 bi živelo u domovima ispod svakog standarda

šest ljudi bi posedovalo 59 odsto celokupnog bogatstva zamišljenog sela i svi bi dolazili iz Sjedinjenih država

70 bi bilo nepismeno

50 bi bilo neuhranjeno

1 osoba bi imala univerzitetsko obrazovanje

1 osoba bi posedovala kompjuter

Andrej Grubačić, istoričar i analitičar neoliberalne ekonomije, govori za "Vreme": Dozlaboga jednostavno, dozlaboga tačno

"VREME": Koje su osnovne osobine procesa globalizacije?

GRUBAČIĆ: Neoliberalizam je ideologija korporativne ekonomije. Kod nas postoje čitave horde neoliberalnih intelektualaca koji imaju veliku ulogu u formiranju ove ideologije. Sadašnji poredak se ogleda u postavljanju stvari, koje su bazirane na manihejstvu, na opasnim dihotomijama: Amerika ili divljaštvo. Ovo što se sada dešava u Srbiji predstavlja preslikavanje modela iz Južne Afrike i drugih delova Trećeg sveta i poslednjih deset godina u Istočnoj Evropi. Tranzicija predstavlja povratak onog divljeg kapitalizma koji je postojao pre Drugog svetskog rata. Vraćanje Istoka Evrope na stadijum nekoga ko proizvodi sirovine i apsorbuje višak kapitala. To je uspostavljanje jedne servisne zone, što je od uvek bio zaštitni znak zapadnog kapitalizma. Istok i Jug moraju da budu siromašni kako bi Sever i Zapad bili bogati. To zvuči dozlaboga jednostavno, ali je dozlaboga tačno. Valerstin i drugi vodeći sociolozi su to tačno artikulisali i predstavili kroz teoriju "svetskog sistema". Takav proces nameće uništavanje socijalne države, kroz takozvanu deregulaciju, privatizaciju, uništavanje javnog sektora i kroz totalni rat protiv svih socijalnih tekovina, što je pravi primer anticivilizacijskog ponašanja i delovanja. Uništavanje institucija socijalne države predstavlja povratak u varvarstvo. Niko bolje ne oseća proces globalizacije od ljudi u Istočnoj Evropi i od onih u Trećem svetu. Nedavno je "Ekonomist" objavio iskren članak o situaciji u Istočnoj Evropi gde kaže da se ljudi tamo mogu igrati demokratije sve dok je sistem izolovan od politike. Drugim rečima, to je uspostavljanje sistema u kojem će na vlasti biti ljudi, tehnokrate, koji su suštinski izolovani od pravih dešavanja i potreba društva. U tom smislu, neoliberalizam se pojavljuje kao veoma specifično ograničavanje demokratije. Rađa se nova vrsta političkog modela koji se može nazvati tržišnom demokratijom. Predstavnici transnacionalnih korporacija imaju pravo veta na odluke lokalnih vlada. Koncentracija moći postaje zastrašujuća, javno mnjenje se otiskuje, demokratski prostor se sužava.

Uloga intelektualaca je da objasne ovaj novi poredak, da ga opravdaju i predstave kao neminovnost. To se kod nas sada događa. Radnici puno jedu, piju i troše, a malo privređuju. Na taj način dolazi do potpune hegemonije neoliberalizma, a to je u suštini sasvim perverzno: ubediti ljude da je dobro ono što je nepravedno.

Zbog toga se novi društveni pokret ne naziva "antiglobalistički" već pokretom za globalnu solidarnost i socijalnu pravdu. Termin antiglobalisti ide uz ljude s desnice koji su po pravilu globofobi. Takođe, taj termin koriste mediji kako bi ocrnili one koji učestvuju u pokretu protiv korporativne globalizacije. Od sedamdesetih godina prošlog veka akcenat je stavljen na tržište kao jedino merilo vrednosti. Karl Polanji, veliki mađarski teoretičar, autor knjige Velika transformacija, objasnio je suštinu tržišta kao glavnog regulatora društvenih odnosa. Pjer Burdije je to nazivao "utopijom beskonačne eksploatacije". Alterglobalistički pokret je svakim danom sve jači zato što se hrani različitim energijama, zato što je u njemu prisutan pluralizam ideologija. Različitost daje snagu pokretu, a kod nas postoji začuđujuće neinteresovanje javnosti.

Šta je globalizovana kultura?

Ona se danas svodi na severnoamerički partikularizam koji je nametnut čitavom svetu, prividno izvan svakog istorijskog konteksta. Od Los Anđelesa do Kaira i nazad odvija se cirkulacija istih ideja koje promovišu i prenose internacionalni forumi poput Svetske banke, Evropske komisije, OEBS-a, Instituta Menhetn, fondacije Sen Simon, Otvorenog društva, Pariske Science-Po, Londonske LSE, Harvardske vladine škole Kenedi, Hajekovog društva Maunt Pelerin, armije kulturnih producenata i neoliberalnih intelektualnih menadžera. Uzmimo, na primer, instruktivan primer "multikulturalizma" kao prevashodno američkog, dakle, partikularng kulturnog iskustva, koji se mehanizmima kulturnog imperijalizma, istrgnut iz konteksta i pogrešno protumačen, nameće kao univerzalna kulturna vrednost.