Miljko Mandić:
Izlazak iz kruga

ACINTYA BHEDA BHEDA TATTVA. Nadam se da nisam pogrešio u pisanju. Elem, ovo otprilike u prevodu se sanskrita (stručnjaci, ne zamerite) znači: filozofija istovremene sličnosti i razlike. Ako se ovaj dualizam prenese u svakodnevni život, savršeno oslikava stvarnost koja nas okružuje, te po ko zna koji put dokazuje već odavno potvrđeni aksiom da su sve krajnosti, iako na prvi pogled suprotstavljene, zapravo naličje iste pare. I kao dva Janusova lika, naizgled suprotstavljena, samo su potpora jedni drugima. To što ONI to ne primećuju stvar je percepcije. Za njih je svet ravna ploča na kojoj su oni s jedne strane, a na drugom kraju su njihovi navodni neprijatelji. MI smo tu negde na sredini, između, nedovoljno vredni i nedovoljno dostojni da bismo bili s njima. A stvar je posve drugačija. Zemlja je "nažalost" lopta i te dve krajnosti nestaju, kao dve tačke na duži koja ih, savijajući se i čineći krug, spaja u jedno. I gle čuda! Na toj kružnici ili lopti najdalje od NJIH smo MI, koji stojimo na sredini, svesni zamki u koje nas uvlače ekstremi bilo koje vrste. Normalnost je uvek na sredini. Ostalo su devijacije.

Međutim, ova paralela nema za cilj da označi poziciju pojedinih dežurnih kritizera države i društva, već da prikaže apsolutnu ispravnost pozicije koju drže neki nezavisni novinari, među kojima "Vreme" svakako prednjači. Odgovorno mogu da tvrdim da je upravo taj stav najkonfrontiraniji ludilu, ksenofobiji, opasnim mitovima, tradicionalističkim maglama ili malograđanskim frustracijama bilo koje vrste. Sonja Biserko i njoj slični, u konačnoj podeli na nas i njih, iako na našoj strani, ipak su skliznuli i možda isuviše želeći čitavu stvar u očima javnosti istrivijalizovali i izbanalizovali. A to nikako nisu smeli da urade. Zbog žrtava čiji životi nemaju cenu. Zbog toga što je istina vrednija od nečijeg ponosa da se ne meša s ruljom. Jer, u kranjoj instanci niko normalan ne može da se razilazi po pitanju žrtava i krivaca. I nije bio zadatak S.B. da se bori s onima koji nisu dovoljno ostrašćeni u toj borbi, već da ma po koju cenu ideju odgovornosti približi ne meni ili nekom sličnom, nego svima onima koji se tome suštinski protive. Jer, nikakvu korist (po pitanju katarze, ne prava) društvo ne bi imalo sve i da je ova vlast 6. oktobra pohapsila sve zločince, a da je narod to propratio besno i s neodobravanjem. Stoga isto tako, opet sa stanovišta katarze, nikada neće biti kasno za osvešćenje ako to bude bilo iskreno. (Iako primer nije u potpunosti adekvatan, ipak se setite da se i u posleratnoj Nemačkoj narod nije odmah suočio s prošlošću, već je to učinio kasnije kada je svakom pojedincu postala jasna nužnost takvog čina. Što će reći – neko će morati da snosi odgovornost ako ne ubedimo sve da treba da svedemo račune naših života.) Dakle, slažem se da su mnogi koji ne bi smeli biti i dalje među nama, čak se možda i pojavljuju na medijima i niko ne diže svoj glas protiv njih. Ali, hajde da vidimo čija je to krivica. U mnogim slučajevima sudova, čiju efikasnost svakako možemo često kritikovati, političara koji se po prirodi posla ponekad "zanesu" i postave partiju iznad elementarnih građanskih vrednosti, ali i svih onih poput S.B., čiji je glavni posao stvarati javno mnjenje i trasirati put društva ka nekom već izlizanom boljem sutra. Umesto toga izabrali su lakši put. Pljuvanje i kritikovanje, a ne menjanje svega postojećeg. U toj borbi svako mora pomalo da guta knedle, klima glavom i kada to ne misli, da se smeška kada bi najradije zaurlao i da povlađuje po nekoj manje opasnoj zabludi, sve zbog jednog dalekosežnog cilja. Nekog budućeg odgovornog, svesnog i samokritičnog društva. Jer, stvarno ne vidim smisao u ideji koja se učaurila u samu sebe, ne izlazi iz krugova u kojima je ionako svima sve jasno i u kojima se reciklira do beskonačnosti. Dakle, iako često verujem da mnoge stvari valja rešavati đonom, ovde to ne može uspeti. Iz jednostavnog razloga što je za pokajanje potrebna dobra volja čoveka da želi da se pokaje. To, naravno, ne znači da ako ne želi da se pokaje, ne treba hapsiti zločince. Samo smatram da je za ove stvari potrebno mnogo taktičnosti, koju ovde ne primećujem. Navešću vam jedan primer. Mislim da je Nataša Kandić bila akter tog događaja, izvinjavam se ako grešim. Naime, ovoj gospođi prišla je neka nesrećnica i rekla nešto u smislu da bi umesto što tu pričaju mogli da joj nađu sina. Na to joj je dotična gospođa ironično odgovorila: "A vi ćete da sedite u Beogradu!"

Sticajem okolnosti imao sam priliku da upoznam neke ranjenike sa VMA. Među njima je bio i jedan čija je sudbina potresna do suza. Baveći se verovatno jednim po mojim kriterijumima humanim poslom u vojsci, zadesila ga je strašna tragedija. Naime, prilikom deaktiviranja zaostalih neeksplodiranih bombi iz perioda NATO bombardovanja, pogrešio je, kako to biva, samo jedanput. Ostao je bez obe ruke i obe noge i tako dobio nesrećnu čast da ostane zabeležen u vojnim analima kao jedan od retkih, ako ne i jedini koji je preživeo takve povrede. Upoznao sam mu i oca i majku. Možete li da zamislite njihov bol. Zamislite roditelje čija je najveća želja da im se dete uspravi i napravi samo jedan korak. Samo što ovo dete ima trideset pet godina. Teško je, je l’ da? Nekako u to vreme desio se i 11. septembar. Većina u onom okruženju je likovala. Neko manje, neko više, ali svi su to doživljavali kao zadovoljenje neke pravde. I svi su pogrešili. I niko nije bio u pravu. Baš kao ni ona gore pomenuta jadnica što joj je nestao sin... Ali, meni nijednog trenutka nije palo na pamet da besno odgovorim roditeljima ili samom ranjeniku kako bi eto trebalo da ih bude sramota što ne osuđuju teroristički akt nad američkim civilima. Bes sam ostavio za ulicu, za dokone malograđane, ucveljene kvazipatriote i za sve ovisnike o teoriji-zavere-kao-pogledu-na-svet. Od one majke i ranjenika, kolateralnih šteta jednog vremena, bilo mi je dovoljno da čujem na kraju, ma koliko to bilo malo: "Ma, šteta i za njih. Ipak su to na kraju nedužni ljudi."

A ja eto imam 25 godina i gomilu drugara u inostranstvu. I nisam do sada nikada pisao nijednim novinama. Smatrao sam to oduvek svojevrsnim zamlaćivanjem. I ne bi me isprovocirala ni gospođa Biserko da se tu nije provukla jedna možda i sitnica, koja me je nagnala da napišem svoje prvo i verovatno poslednje pismo medijima. A ona se negativno odnosi na pisanje u "Vremenu" u periodu bombardovanja. Međutim, ja sam baš tada počeo da ne propuštam nijedan njegov broj. Do tada sam ga čitao povremeno, a onda, pročitavši jedan članak upravo gospodina Žarkovića otkrio sam još jedan ventil koji me je održavao normalnim. Tekst se odnosio na buduću izgradnju porušenog. U ono vreme oštre podele po kolonama na patriote i izdajnike prilično hrabro bilo je poentirano da je bilo bolje da nije ništa ni rušeno i da će teško išta da izgrade oni što za sve to vreme nisu ništa ostavili za sinove, a porušili su ono što su im očevi ostavili. Od tada je "Vreme" za mene (ipak sa Teofilom Pančićem na čelu, moram priznati) postalo retko utočište od prostaštva i uz knjige, filmove, pozorišne predstave, građanske demonstracije i koncerte Đorđa Balaševića bilo je prava oaza normalnosti. I sada mi pljuvanje po "Vremenu" na taj način deluje krajnje besmisleno i banalno. Kao kad su za vreme demonstracija neki matorci pričali kako nemaju ništa protiv svega toga, samo je sramota što se blokira saobraćaj. Ili, već opštepoznata pljuvanja Balaševića tipa ljigavi trgovac emocijama, ulizica i sl. Kao da je neko drugi napisao "Živeti slobodno" ili "Krivi smo mi". I kao da su pak svi pisali onakve političke pesme koje su postale pečat jednog vremena, pa je sada krucijalno to što je Đ.B. svojevremeno napisao "Računajte na nas". A za to vreme većina je ugodno ćutala, prijatno lišena odgovornosti, čekajući svoj trenutak da svima pokaže šta misle. Ali, nisu oni opasni. Ima mnogo gorih. Iz onog jedinstvenog fronta protiv bezumlja, posle pobede izdvojile su se dve grupe. Ona koja je želela ordenje i ona koja nije tražila nikakvu nagradu. Ovi "ordenaši" iznedrili su jednu podgrupu koja je najgora i koja najviše truje. A to su oni koji su hteli da dobiju nagrade, a nisu bili dovoljno spretni da se za njih izlaktaju. Oni se osećaju izdanim i paradoksalno mrze najviše, ne one koji su im to mesto zauzeli, već one kojima do tapšanja po ramenu uopšte nije ni stalo.

Zato, gospodo, sve i da je imalo neku cenzuru i da vam se ne dopadaju uvek svi stavovi redakcije, ponudite za početak makar deo onoga što je "Vreme" dalo.

Miljko Mandić, elektronskom poštom