Đorđe Mijač:
Pitanje lustracije

Maratonska diskusija dveju frakcija naših humanitaraca veoma podseća na sličnu debatu u američkom listu "Nation" između Noama Čomskog i Kristofera Hičensa. Prvo je Čomski napisao članak protiv humanitarnog imperijalizma, da bi zatim mnogi poznati bivši i sadašnji dopisnici levo-liberalnog političkog magazina "Nation" ušli u diskusiju koja se provlačila iz broja u broj. Svi su promovisali svoja mišljenja da bi na kraju svi na njima i ostali. To se izgleda dešava i u diskusiji u listu "Vreme". Ta diskusija je, ma koliko žučna, za čitaoca sa strane teško razumljiva jer se ipak svi slažu da lustracije mora biti. Tu su međusobna takmičenja i dokazivanja ko je prvi progovorio protiv Miloševića i ko je dublje i iskrenije za lustraciju, kao i cepidlačenja oko toga ko izveštava pristrasno, a ko ne. Neki učesnici debate sebe pitaju zašto javnost ne haje! I ne razume sve o čemu pričaju. Međutim, niko od diskutanata ne predviđa mogućnost da je javnost u stvari za lustraciju, ali mnogo dalekosežniju i iskreniju. A javnost jeste za lustraciju jer žrtava ima mnogo, a počinilaca malo. Žrtve su mnogi ljudi koji su stradavali još od komunizma kroz Titovu pa posle Miloševićevu vladavinu, na jedan ili drugi način. Dominantna socijalistička/komunistička kultura je te zločine dozvoljavala i praštala. Narod bi mnogo radije čuo da će biti prave lustracije koja obuhvata zadnjih 60 godina nego delimične koja obuhvata nacionaliste za zadnjih deset. Ne treba zaboraviti da su patriote bile proganjane svih godina Titove vladavine i da javno mnjenje zbog toga pozitivno ocenjuje srpski nacionalizam, što onemogućuje lustraciju kakvu su humanitarci zamislili. Ima onih koji su činili zločine u ime Srba, ali ima mnogo više onih koji su ih činili u ime komunizma. Ako se ovi drugi raskrinkaju, mnogo će lakše biti raskrinkati i ove prve.

Đorđe Mijač, Los Anđeles