Pun kufer marketinga:
Ko to kaže, ko to laže...

Kod nas može samo "MaximacroMaxihard"

Da je Bil Gejts kojim slučajem naše gore list, znate li kada bi svojoj firmi dao ime "Malecki mekani"? Nikad! Umesto Microsoft, bio bi to Macrohard, u najmanju ruku (ma šta najmanju – najveću!), a bogumi ni "Najveći najtvrđi" ne bi bilo loše ime. Bogzna dokle bi dogurao s tim imenom. Ovako – može samo da se puvanderiše kako je prvi po bogatstvu na svetu (ako ne računamo one koji su se rodili bogati). A da je svoju firmu nazvao, na primer, "Maximacro maxihard" sad bi bio najprviji na celom celcijatom svetu. Eh, kad se čovek rodi kao Amerikanac – posle mu ništa ne vredi. Lepo je predsednik rekao da od stranaca nema vajde i da nam ne trebaju ni oni ni njihove škole ni ništa. Dobro, ako nam od njih kane malo naftice, to je u redu, ali samo dok ne aktiviramo one Slobine bušotine, posle nam ni za to neće trebati i baš im više nećemo izvoziti ni naše oružje ni naše stručnjake za rakete, pa makar bili i pod embargom (ili mi ili oni – svejedno). Jer – mi smo sami sebi naj-naj. Mi, bre, ni bebu nećemo da preuzmemo iz porodilišta ako nije dobila čistu desetku, a kamoli da pristanemo da nešto naše nije najveće. Možda nam zato ovo ujedinjenje s Crnom Gorom nešto ne ide? Mali su, brate. Stvarno glupo zvuči kad kažete: nas i Crnogoraca... jedva malo više nego samo nas. Ali zato: nas i Rusa – dvesta miliona. Kad smo već kod toga, gde li je zapeo onaj projekat o ujedinjenju s Rusijom i Belorusijom? Ne sećam se da nas je neko obavestio o progresu ili regresu. Dobro, ako i pristajemo da nas niko ne obaveštava i ne pita za krupne stvari, kod sitnih ćemo, vala, pokazati ko smo i koliki smo. I što je stvar sitnija, to će biti važnija. Kao u pesmici koju možete čuti na malim (čuj: malim) ekranima: "Uz mobiklik bićeš mlad, bićeš večno mlad". Ni manje ni više (svakako više) nego večna mladost! I to uz pomoć kartice za mobilni. Ajde, bogati! Dobro, to što nisu smislili ništa pametno da mi kažu o mobikliku, to još mogu i da razumem, ali da me ovako masno lažu... Sveto pravilo u reklamnom biznisu glasi: ako nemate baš ništa specifično da kažete o svom proizvodu, onda ga prezentirajte na specifičan način – neobično, neočekivano, kreativno. Kao u futurističkom spotu u kojem profesor đacima (koji svi drže po limenku pepsi-kole) objašnjava muzejske eksponate poput televizora i električnih gitara, ali nema pojma šta je bila i čemu li je služila flaša koka-kole. Niko vam, dakle, ne brani da lažete ako to radite na simpatičan način. A možete baš i da budete iskreni i skromni, kao drugog osvežavajućeg pića – sole: bakica nesigurnim, škriputavim glasićem pokušava da otpeva rođendansku pesmicu, zastaje da se okrepi čašom sole i, posle napetog iščekivanja i nas i njene publike, nastavlja da peva istim nesigurnim, škriputavim glasićem: "Sola, jedini problem koji će vam rešiti je žeđ!" Ova pobednička strategija kasnije će kasnije će se odlično razraditi za sprajt.

Ali, očito je da ništa od ovoga kod nas ne bi prošlo jer mi imamo sasvim drugačija merila i argumente. Mi tvrdnju da Srbija "nije mala, nije mala" dokazujemo time što je "triput ratovala" (!?!) – kao da se zemlja ratovima povećava, a ne smanjuje (što u ljudstvu, što u teritoriji – kako smo lepo videli prethodnih godina). O čemu onda više da pričamo?

Nadežda Milenković