Demokratija na delu:
Izbori i reforme

Izbori održani pre gotovo tri godine bili su oni na kojima je odbačen autoritarizam. Na idućim izborima valja videti da li će sve političke alternative biti demokratske ili će se ponovo popustiti populizmu. Tek potom slede izbori na kojima bi trebalo da se ustali demokratija

Često se čuje u Srbiji tvrdnja kako izbori usporavaju reforme a i inače, u uslovima kakvi trenutno vladaju, ne rešavaju ništa. Isto tako se stalno upozorava na to kako postoji velika opasnost da se reforme uspore i da se krene bugarskim ili rumunskim putem gde, navodno, doslednosti i upornosti nije bilo. Konačno, gotovo da se svi slažu da su reforme bolne i da se, gotovo po prirodi stvari, većina ljudi u početku suočava sa troškovima, a tek kasnije sa plodovima koje promene donose. Nije možda na odmet razmotriti tačnost ovih tvrdnji, posebno kada je reč o tranziciji na Balkanu ili u jugoistočnoj Evropi.

IZBORI I DEMOKRATIZACIJA: Budući da su izbori ili održani ili se održavaju u Makedoniji, Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, mogu se oni uzeti kao primeri kako bi se razmotrio uticaj izbora na reforme. Njima bi mogli da se dodaju i izbori u Hrvatskoj, do kojih bi trebalo da dođe krajem sledeće godine. Ove izbore bi trebalo posmatrati u kontekstu dva procesa: demokratizacije i tranzicije. Teorijski posmatrano, demokratizacija ima, otprilike, sledeće faze. Najpre dolaze prvi izbori, na kojima se uklanja prethodna autoritarna ili kvazi-autoritarna vlast. Potom dolaze drugi izbori, na kojima se po prvi put bira između više alternativnih političkih programa. Zatim dolaze izbori na kojima javnost odlučuje želi li da iskoristi svoje demokratsko pravo da postojećoj vladi izglasa nepoverenje. Na kraju dolaze izbori na kojima se bira između nekoliko već poznatih i relativno stabilnih partija ili koalicija. Ovaj proces može da se prekine u svakoj od ovih faza, čime se sve u velikoj meri komplikuje. Ako se, međutim, kroz njega prođe, može da se govori o tome da se u nekoj zemlji stabilizovala demokratija. Pogledajmo sada gde se balkanske zemlje nalaze u procesu demokratizacije. Bez obrzira na kritike koje se redovno upućuju Rumuniji i Bugarskoj, one se nalaze pri samom kraju procesa stabilizacije demokratije. Autoritarni režim je uklonjen, više političkih alternativa je isprobano i, mada ima puno ljudi koji su nezadovoljni kako politikom koja se vodi tako i alternativama koje im se nude, postoje dobri izgledi da se u ovim zemljama ustali demokratija ukoliko se ne popusti još uvek znatnim populističkim pritiscima. U poređenju sa ovim dvema zemljama, sve zemlje nastale iz bivše Jugoslavije, osim Slovenije, bitno su zaostalije u procesu demokratizacije. U Makedoniji, gde su parlamentarni izbori tek održani, došlo je do prekida u procesu demokratizacije, tako da se sa ovim izborima gotovo počinje od početka. Na poslednjim izborima su odbačeni populisti, autoritarci, nasilnici raznih vrsta i prihvaćeno je da će se poštovati demokratska pravila odlučivanja o institucionalnom razvoju. Tek predstoji stabilizovanje političkih alternativa i programa i, konačno, čitavog političkog prostora. U Hrvatskoj, gde bi redovni izbori trebalo da se održe za nešto više od godinu dana, tek će se preći u drugu fazu demokratizacije, dakle u onu gde je prvi put napravljen demokratski izbor. Izbori održani pre gotovo tri godine bili su oni na kojima je odbačen autoritarizam. Na idućim izborima valja videti da li će sve političke alternative biti demokratske ili će se ponovo popustiti populizmu. Tek potom slede izbori na kojima bi trebalo da se ustali demokratija. Srbija, koja je ušla u izborni ciklus za koji se sada još ne zna koje će sve izbore podrazumevati i kada će koji od njih biti održani, još se nalazi na samom početku. Mada je autoritarna vlast odbačena, izbori kao metod odlučivanja još nisu definitivno prihvaćeni. Ovo donekle liči na situaciju u kojoj se našla Makedonija pre četiri godine, kada je tada izabrana vlast, koja je na najnovijim izborima smenjena, učinila sve da delegitimiše izbore i demokratske načine odlučivanja uopšte. Srbija se, dakle, nalazi u tački gde tek započeti proces demokratizacije može biti prekinut i zemlja vraćena u ovaj ili onaj vid kvazi-autoritarizma. To bi značilo da bi proces demokratizacije trebalo da počne sasvim od početka u bližoj ili daljoj budućnosti. Crna Gora, opet, ide u susret izborima kojima bi trebalo da se pokrene proces demokratizacije. Ovim izborima se nekako spajaju prve dve faze demokratizacije. Trebalo bi da se potvrdi odbacivanje autoritarizma i da se izabere između nekoliko političkih alternativa. Ukoliko se u tome uspe, izbeći će se neke opasnosti od destabilizacije procesa demokratizacije. Bosna i Hercegovina se suočava sa prvim relativno regularnim izborima. U normalnim procesima demokratizacije oni bi trebalo da donesu odluku da se sa prethodnim autoritarnim ili nelegitimnim režimom raskrstilo. S obzirom na to da je reč o zemlji koja je pod nekom vrstom protektorata, takvu je odluku veoma teško doneti. Stoga će verovatno biti potreban bar još jedan krug izbora da se sa samim procesom demokratizacije krene, a kako će on teći teško je sada predvideti. Konačno, na Kosovu je reč o pravom protektoratu, tako da izbori imaju više ulogu koja je karakteristična za lokalnu samoupravu u nesuverenim državama, nego što su element procesa demokratizacije. No, naravno, oni su nužan uslov nekog budućeg procesa demokratizacije, jer inače do njega nikako i ne može da dođe. Dakle, kao što se vidi, zemlje gde se trenutno sprovode izbori na samom su početku procesa demokratizacije i suočavaju se još uvek sa znatnim rizikom da taj proces može da se prekine, da ne uspe ili da se oduži. U tom kontekstu, jasno je da je tvrdnja da izbori ništa ne rešavaju pogrešna. Oni rešavaju ono najvažnije: koliko će dugo trajati i kakav će biti proces demokratizacije.

REFORME I IZBORI: Kaže se da izbori usporavaju reforme. Da li je to tačno? Intuitivno, to ne bi trebalo da je tačno. Jer bi reforme trebalo da slede posle izbora reformske vlade. I iskustveno je to često tako. U stvari, teško je videti da bi uopšte moglo da bude drukčije u demokratskim zemljama. Ipak, načelno, u zemljama koje su u procesu demokratizacije stvari mogu da stoje drugačije. Tačno je, naravno, i to da na izborima može da se donese odluka da se od nekih započetih reformi odustane, a ta odluka može da zavisi od toga kada se izbori održavaju. Konačno, postoji poprilična literatura o tome koji je izborni sistem skloniji reformama, a koji nije i sve je to, naravno, veoma važno. No, nekako je intuitivno misliti da su izbori pretpostavka a ne smetnja reformskih zakona i odluka. Da vidimo kako stoje stvari u zemljama o kojima je ovde reč. Obično se navode primeri Rumunije i Bugarske, gde su, navodno, izbori prekinuli reforme jer su doveli na vlast nereformske političke snage. Ovo zavisi od ocene o tome u kojoj su meri te snage koje su izgubile vlast stvarno bile reformske. Jer, naravno, ima svakojakih reformi. Postoje reforme koje je najbolje napustiti ili, bar, korigovati. Ako se pogleda iskustvo ovih dveju zemalja, jedino što se sa izvesnošću može zaključiti jeste da je izbor stvarno reformskih vlasti dovodio do toga da se na sledećim izborima, nezavisno od izbornih obećanja i propagande, izglasa vlada koja, najčešće, ide u još brže reforme. Ovo je svakako slučaj sa Bugarskom, bar kada je reč o dva poslednja izborna ciklusa. A slično izgleda da se stvari odvijaju i u Rumuniji, mada je vreme još uvek kratko da bi se mogao doneti neki definitivan sud. Kako stoji stvar u drugim balkanskim zemljama? Ako se opet krene od Makedonije, jasno je bilo pre četiri godine da će biti teško sprovesti nove reforme ukoliko ne dođe do promene vlasti. Nova vlast je izneverila očekivanja, ali tome nisu bili krivi izbori. Isto je tako jasno da nikakve reforme nisu bile moguće ako se ta vlast ne promeni, što je na najnovijim izborima i učinjeno. Šta će nove vlasti učiniti videćemo, ali mandat i šansu su dobili na izborima. Bez izbora, ništa nije bilo moguće. Kada je reč o Hrvatskoj, situacija je slična. Sa jedne strane, nikakve reforme nisu bile moguće dok HDZ nije izgubio na izborima. Verovatno je takođe tačno da će se malo šta moći učiniti na daljim reformama pre nego što se održe novi izbori. To nije zato što se izbori približavaju, to je zato što je sadašnja vlada iscrpla svoje reformske potencijale. Kako do toga dolazi, naime kako dolazi do toga da neka vlada iscrpi svoje reformske potencijale, zanimljivo je pitanje koje ovde ne može detaljno da se razmotri. No, ukratko, najčešće do toga dolazi, ne zato što se precenjuju, već zato što se potcenjuju reformski potencijali na samom početku mandata. Ovo je svakako bio slučaj sa Hrvatskom. Vlast je dobila mandat da promeni sve, a odlučila se za kozmetičke promene. Tako da je za sledeći reformski korak potreban novi mandat, a pitanje je ko će ga uopšte dobiti. Crna Gora je još jasniji primer. Vlast je krenula u reforme a da za njih nikada nije dobila jasan i čist mandat. I sada se vidi koliko se sa tim može postići i koja su ograničenja takve politike. Bosna i Hercegovina i Kosovo su specifični slučajevi zbog toga što je reč o raznim vrstama protektorata, gde populizam ima prednost nad reformama naprosto zbog sistema političke odgovornosti. Ovo je zanimljiva, ali donekle zasebna tema. Dakle, na osnovu iskustva balkanskih zemalja, nije moguće reći da izbori koče reforme, već obratno – da su gotovo svuda i gotovo uvek bili šansa za reforme. Tačno je da je tu šansu teže iskoristiti u zemljama koje se nalaze na putu demokratizacije nego u stabilnim demokratijama, ali je takođe tačno da drugog puta nema. Nema primera uspešnih reformi, bar kada je reč o zemljama koje se ovde posmatraju, koje nisu bile započete ili nastavljene posle dobijenih izbora. Svejedno se u Srbiji često čuje da će izbori zakočiti reforme. Ovo je verovatno posledica činjenice da je u Srbiji bilo nekoliko propalih reformi. Ne uočava se, međutim, da nijedna od tih reformi nije propala na izborima. Sve su propale ili na ulici ili u nekom političkom telu ili, najčešće, u nečijem kabinetu. Sa istim rizicima se suočava i reforma koja je u toku. Najverovatnije je ništa drugo osim izbora ne može održati i eventualno ubrzati reforme.

TERET REFORMI: Verovatno najčešća tvrdnja koja se čuje od reformista u Srbiji, ali i u drugim zemljama u tom regionu, jeste da su reforme bolne. Taj rečnik, iz nekog razloga, vole da koriste i međunarodne finansijske institucije, mada istovremeno njihova istraživanja redovno dokazuju upravo suprotno, a to je da reforme pogoduju većini stanovništva. Često mogu da se nađu oba stava u istom napisu ili govoru. Reći će se da je očigledno da je svima znatno bolje nego što im je bilo pre nego što su promene izvršene, ali da je, naravno, jasno da te promene moraju da budu bolne. Ovo bi svakako zabavljalo Orvela, ali inače nema baš mnogo smisla. Opet, načelno govoreći, sasvim je moguće da se izvrše reforme koje neće imati za cilj poboljšanje standarda svih ili većine, već će od njih koristi imati samo neki slojevi ili čak ljudi. Ovo je nesumnjivo bio slučaj sa više reformskih programa u nekoliko balkanskih zemalja, što je uglavnom i razlog što se do relativno valjanih i održivih reformi došlo tek posle određenog vremena. U najvećem broju slučajeva, ne može se govoriti o "stop and go" strategiji javnosti u tim zemljama, već o reformama koje su bile obeležene pristrasnošću, nezakonitošću i, u nekim slučajevima, nečuvenom korupcijom. Najveći broj ljudi je od njih imao štete, i sasvim je razumljivo da je zagovornike i izvršioce takvih reformi na izborima menjao. U svim drugim slučajevima, reforme su bile održane ili čak ubrzane, mada su se ljudi na vlasti menjali. Posebno je nerazumljivo zašto bi teret reformi trebalo da bude naročito težak u zemljama u tranziciji i posebno u zemljama koje su, iz ovog ili onog razloga, mnogo izgubile ili su zaostale. U načelu, tranzicija počinje sa liberalizacijom i makroekonomskom stabilizacijom koje, u uslovima tranzicije, moraju da poboljšaju položaj velike većine građana. I zaista, u najvećem broju zemalja u tranziciji koje su meni poznate nije bilo nekog generalnog otpora bilo liberalizaciji ili stabilizaciji. Jedino je prirodno očekivati da bi tako moralo da bude i na Balkanu, i zaista to i jeste slučaj. Recimo, Rumunija i Bugarska su veoma rano i veoma brzo potpisale ugovor o pridruženom članstvu sa Evropskom unijom (takozvani Evropski ugovor) koji predviđa postepeno, ali veoma radikalno smanjivanje carinske zaštite na uvoz robe iz Evropske unije. Ovo nije uništilo proizvodnju ovih zemalja a nisu poznati ni neki masovni zahtevi za promenu ovog režima. Dakle, liberalizacija, koja je u ovim zemljama daleko veća nego, recimo, u Srbiji, nije imala negativne posledice po proizvodnju i izvoz ovih zemalja. Tako, na primer, Bugarska izvozi preko dva puta više nego Srbija, a njen je izvoz u mnogo većem procentu usmeren prema Evropskoj uniji nego izvoz Srbije. Isto tako, stabilizacija je svuda popularna. Štaviše, u Rumuniji, gde je inflacija hronično visoka, podrška javnosti saradnji sa Međunarodnim monetarnim fondom je veća nego u svim drugim zemljama. Ovo zato što javnost veruje da se samo tako može obezbediti cenovna stabilnost koja je i tamo, kao i svuda, popularna. Dakle, bar kada je reč o liberalizaciji i stabilizaciji, teško je govoriti o tome da su reforme bolne za većinu stanovništva. Kada je reč o strukturnim reformama, stvari stoje drukčije. No, kako je teorijski pokazano još na samom početku procesa tranzicije, ovo je pitanje strategije tranzicije, a nije neka njena neminovnost. Zaista, može da se donese niz mera koje u zbiru mogu da pogoršaju položaj većini stanovništva, ali to nije razumna, a svakako nije neminovna strategija reformi. Naprotiv, uvek postoji strategija reformi koja u svakom datom času pogoduje većini stanovništva. U demokratskim zemljama, to su upravo one reforme koje će ta većina i izabrati. Dakle, nije tačno da reforme moraju da budu bolne, mada nemali broj rđavo smišljenih reformi jeste bolan za veliki broj ljudi. I onda je najbolji ishod kada oni svoje nezadovoljstvo izraze na izborima.

PATERNALIZAM: Konačno zapažanje o izborima i reformama je o reformskoj retorici. U Srbiji se često čuje da reforme ne samo da moraju da budu bolne nego i da one mogu da se uporede sa teškim operacijama. To je sve za dobrobit pacijenta, mada će da ga boli. Štaviše, često se o pacijentu govori kao o nekome ko je nekako postao zavisan od svoje bolesti. Znači, ne samo da je to za njegovo dobro nego pacijent toga nije ni svestan, i ne samo zato što će ga operacija boleti. Tako da je prilično jaka doza paternalizma neophodna, jer pacijent kao da voli svoju bolest. Ovakva retorika nigde čak i na Balkanu nije dala dobre rezultate. Uglavnom uspevaju reforme koje ljudima otvaraju mogućnosti i perspektive, a ostavljaju svakome da se postara o tome kako će i na koji način da ih iskoristi.

Vladimir Gligorov, saradnik bečkog Instituta za međunarodne ekonomske studije. Tekst je prenet iz časopisa "Prizma" beogradskog Centra za liberalno-demokratske studije