Teofil Pančić:
Državni ljubimci

"T. Pančić kao nuspojava", "Vreme" br. 618

Neki su polemički pokušaji toliko straobalno loši, a njihovi pak autori toliko bezobrazni da ne zaslužuju čak ni (sa)milost ignorisanja. Dakle, šta je tu je. U kolumni "O ekstremnoj umerenosti" (br. 616) bavio sam se onim što vidim kao jedan od prepoznatljivih fenomena "intelektualnog mejnstrima" današnje Srbije: ćiftinskim, nadricentrumaškim distanciranjem od tobože Podjednako Štetnih Krajnosti "ekstremnog nacionalizma" i "ekstremnog antinacionalizma", te u tom kontekstu spomenuo i tekst Mirjane Vasović u "Prizmi". Nisam se bavio ličnošću autorke – meni, priznajem, sasvim nezanimljivom – nego sam deo kolumne, kao ilustraciju, posvetio (nužno lapidarnom) opisivanju i analiziranju njenog teksta. U tome sam bio toliko obazriv i pristojan da je to naposletku loše uticalo na verodostojnost mojih tvrdnji: konstatacija da je profesorkin tekst "ne baš vešto i pronicljivo napisan" (pre)težak je, naime, eufemizam. Stvari s njim stoje mnogo gore.

Nuto čuda: umesto suvislog odgovora, dobio sam prepunu kiblu uvreda, pri tome sasvim nemaštovitih, u jednom pisaniju dozlaboga lišenom ukusa i stila, tekstualno neerotičnom i sterilnom do mere da bi mogao biti upotrebljen kao sredstvo za uspavljivanje! Dobri pisci i ljudi od misli i duha čak i vređaju s merakom: prof. Vasović, naprotiv, i tu demonstrira ubogost svojih autorskih performansi. Jedva sam budan dočekao kraj njenog teksta. Autorka ime moje malenkosti stavlja već u naslov, nesvesno – ali sasvim ispravno – tako "žanrovski" određujući i locirajući svoj tekst; ovaj se "razvija" u tom stilu do kraja: T. P. je đubre neopevano, ništa ne razume (M. V. se još i vajka kako je "uopšte ne poznajem"; treba li ubuduće da zovem na kafu & vanilice svako biće, stvar ili pojavu o kojoj kanim nešto prosloviti?!), dogmatski je autista, skučenog duha i sklon ideološkim stereotipima, pomodar koji "grčevito prebira po ideološkim matricama" tragajući za etiketom koju će prilepiti sirotoj Profesorki, neodgovorni prevrtljivac koji menja mišljenja kao gaće i danonoćno se okreće kao vetrokaz u potrazi za trenutno vladajućom "idejnom matricom"; Vasovićeva svoj uradak začinjuje i nekolikim "ironičnim dosetkama" – javlja mi se ganutljiva scena kako im se sama grohotom smeje u kabinetu – čijoj bi sparušenoj duhosirotosti najprimereniji komentar dala ona dva starca s galerije iz Muppet showa... Pitam se šta li je tužna M. V. zamišljala da ću učiniti nakon ove tirade kojoj je za model očigledno poslužio neko ko se slučajno zove isto kao i ja? Da ću se, očajan, skrhan i ponad svega raskrinkan, sklupčati u položaj fetusa i tiho ridati u samoći zemunske noći, a sutradan sabajle – sve krijuć' lice – poći da se zamonašim?! Da se dam impresionirati pukom količinom umišljajno-diskvalifikujućih koještarija po kvadratnom santimetru teksta, te intenzitetom njihovog specifičnog mirisa?! Sažaljevam slučaj, ništa od toga. Radije ću – iako svestan (u)zaludnosti pouke – otkriti Vasovićevoj jednu od najosnovnijih zakonitosti iz polemičarske početnice: polemičar ima pravo da misli i piše sve najgore o svom suparniku – bilo to suvislo i zasnovano ili ne – dokle god se nalazimo na terenu slobodnog vrednovanja; polemičar, međutim, nema pravo da krivotvori fakta. Dakle, ako iznese tvrdnju da se moja malenkost okreće prema vladajućim trendovima – onda to mora i da dokaže. Nudim joj, u tu svrhu, ama baš sve što sam napisao i objavio za ovih 37 životnih godinica: neka detektuje i obznani tu tako notornu "nedoslednost", te zaokrete prema vladajućim matricama, ili šta god. Dovoljno sam mator da sam živeo i radio i za komunističkog i za "patriotskog" vakta – zašto li im se nisam priključio kada je to i te kako bilo u trendu i donosilo svakojake beneficije?! No, kao što nikada nisam pripadao tim i sličnim društvancima, tako ni danas nisam "globalista" u onom banalnom babaroga-smislu koji tome pridaju Umovi kalibra Mirjane V.; da budem posve iskren, po "političkom ubeđenju" sam bio i ostao jedino – panker, ako razumete šta hoću da kažem... A i to u civilu i na sasvim individualnoj bazi, živeći isključivo od svog (izmerljivog) spisateljskog "najamnog rada", bez vlasti i sinekura, ne "zadužujući" nikoga i nezadužen ni od koga, hvala na pitanju. To je večitim, umereno konstruktivnim budžetskim korisnicima i "državnim ljubimcima (ljubavnicima)" (op. cit. Pankrti) nemoguće objasniti; oni ne poimaju mogućnost takvog postojanja. Zato radije pribegavaju nasumičnom nabacivanju vrućim brabonjcima na prizor koji ih zbunjuje i razdražuje.

Za dostojan razgovor o meritumu stvari očigledno ću morati da sačekam bolju priliku i ozbiljnijeg sagovornika od Mirjane Vasović. Eto joj njenih pinkli, neka se zabavlja. I ogled (?) "Govor mržnje" i prošlonedeljni Pokušaj Polemike samo su političke denuncijacije neistomišljenika na nacionalističko-populističkoj matrici Beskrajne Priče (drske i uvredljive) o famoznom antisrpstvu – tj. "antisrbizmu" kako to nepismeno i nezgrapno piše Profesorka – svih onih koji imaju suštinske primedbe na etnocentrični diskurs. Neka vajda od svega možda ipak postoji: i tekst M. V. u "Prizmi" i njen mrakobjesni utuk u "Vremenu" mogu poslužiti radoznalom čitaocu kao spektakularna ilustracija vremensko-prostorne pogubljenosti i posvemašnje bede umereno kritičke državotvorne inteligencije na (jugo)istočnoevropski način, vratolomno raskrečene između visokog mišljenja o sebi i groteskno niskog kvaliteta "proizvoda" njenih diskurzivnih mašina za (re)produkciju Mrtvog Mišljenja.

Teofil Pančić