Reformski paket – porezi:
Strah od reda

Činjenica da se za sva pravna i fizička lica uvodi svojevrsna poreska lična karta objektivno uteruje izvestan strah u građanstvo Srbije koje tradicionalno smatra da se potkradanje države smatra dokazom nečije pameti

U protekli ponedeljak pravnim licima je počela raspodela poreskih indentifikacionih brojeva, već sada famoznih PIB-ova, bez kojih nijedna firma u Srbiji neće moći da nastavi poslovanje, jer jednostavno od Nove godine neće moći da prebaci svoj novac s računa kod ZOP-a na račun neke poslovne banke, preko koje će obavljati platni promet, niti će moći, uopšte uzev, baratati novcem ako se ne "legitimiše" svojim PIB-om. Taj PIB treba iduće godine da stigne i svakog građanina Srbije. Već i sama ta činjenica da se za sva pravna i fizička lica uvodi svojevrsna poreska lična karta, preko koje će poreski organi pratiti sve prihode i rashode svih redom, objektivno uteruje izvestan strah u građanstvo Srbije koje tradicionalno smatra da potkradanje države ne samo da nije greh nego se bezmalo smatra dokazom nečije pameti i uspešnosti. Zato usvajanje paketa novih i izmena starih poreskih zakona, koje je obavljeno u Skupštini Srbije 26. novembra, sigurno u Srbiji neće biti dočekano s veseljem iako je reč o nužnim izmenama za održanje "reformskog kursa".

Osim straha od "poreskog reda", tu je i (psihološki) posebno neugodno uvođenje poreske policije s veoma širokim ovlašćenjima (i mogućnošću da vas oteraju u zatvor i na deset godina za poresku krivicu) – sve do ovlašćenja da ona u svako doba može da vam upadne u radnju i pregleda vam izdate račune i poslovni buđelar (poresku kasu) – što znači da svako baratanje troškovima i prihodima mora biti "ažurno". To će reći da nećete imati vremena da "sutra ili od nedelje" namestite stvari tako da u poslovanju sve štima a da na poreze ode što manje.

Sve ove promene, držeći se starog pravila svakog poreznika da se poreske promene uvek moraju "prikazati" kao velikodušno "stimulisanje" poreskih obveznika, republički ministar finansija Božidar Đelić je ukrasio snižavanjem određenih poreskih stopa na promet nekih proizvoda (što će sniziti cenu šećera, zejtina i još neke robe masovne potrošnje za oko 17 odsto) i smanjenjem stope sintetičkog poreza na dohodak građana sa 25 na 10 odsto, a ta im se obaveza aktivira ukoliko tokom godine zarade više od 300.000 dinara, dok će oni koji prebace godišnju zaradu od 600.000 dinara biti opterećeni sa još deset odsto.

KO JE GRLAT: Ako pođemo od pretpostavke da je prosečna mesečna plata sada u Srbiji manja od 200 eura (10.700 dinara), što znači da prosečan zaposleni čovek ovde godišnje zaradi daleko manje od projektovane granice neoporezivog godišnjeg prihoda, izašlo bi da većinu ljudi u Srbiji ne bi trebalo da uzbuđuje to što se napokon formira baza podataka svih poreskih obveznika, koju je većina evropskih zemalja formirala još pre 200 godina (u Austro-Ugarskoj građani su oficijelno i nazivani kontribuenti, dakle, poreski obveznici). No, sve to, od apela za pedantnu poresku identifikaciju koja će "razdvojiti" one koji po tom osnovu nisu državi ništa dužni, od onih koji jesu, pa do smanjenja tereta ukidanjem progresije poreske stope (odustajanje od načela oporezivanja prema poreskoj snazi) teško da će mnogo odobrovoljiti (nad)prosečnog građanina Srbije koji ima iskustvo da je najbolje kada nisi ni u kakvoj "bazi podataka". Jedino što će tu sigurno biti široko pozdravljeno jeste to da će se dospele a neizmirene poreske obaveze kamatiti po godišnjoj stopi samo nešto većoj od 20 odsto, dok su dosad kamaćene s dosta teških oko 80 odsto godišnje (poznata zatezna kamata od 0,2 odsto dnevno).

Iako svaki treći građanin Srbije (a neki tvrde i svaki drugi) praktično zavisi od uspešnosti države da utera poreske i druge fiskalne obaveze od onih koji imaju para i mnogo zarađuju, jer kao penzioner, činovnik, sudija, učitelj, lekar, vojnik, policajac, pa i mali "biznismen" koji radi za državne institucije itd., spada u kategoriju "budžetskog korisnika" – stiče se utisak da nema države na svetu u kojoj i novobogataši sa svojim navodnim uspešnim poslovnim imeprijama lako stiču široke simpatije u narodu kada pokažu veštinu "podsmevanja" poreskoj upravi. Možda taj utisak proističe iz toga što je ovde i javno mnjenje pod znatnim pritiskom "poreskih defraudanata" – koji su najgrlatiji kada navodno od poreskih službi treba braniti slobodu privređivanja.

EVROPSKI TEREN: Istine radi, treba zapaziti da se uvodi i jedna neugodna mera za bogataše – umesto poreza na ekstraprofit, koji je "upropašćen" neverovatno voluntarnom selekcijom poreskih obveznika na one koji su navodno spasavali radnike i proizvodnju manipulišaći besplatnim kreditima i drugim režimskim privilegijama (pa su oslobođeni poreske obaveze) i na one malobrojne koji su te "državne poklone" kapitalisali (pa im je porez razrezan – da li i naplaćen). Oni, naime, moraju do 1. jula iduće godine prijaviti imovinu veću od 20.000.000 dinara (bilo da je ona u zemlji, bilo da je u inostranstvu), a pripremljen je i izvestan mehanizam koji će destimulisati "prepisivanje" te imovine na članove familije kako bi se "rasteretio" onaj koji je tu imovinu nakupio. Ova mera ima racionalnu poentu u tome da će prijava praktično značiti legalizaciju te imovine (bez ikakvih pitanja kako je stečena u proteklo ratno vreme) – ali je nevolja u tome što će poreski obveznik prijavom imovine praktično uspostaviti "polazno stanje" za buduće propitivanje o tome kako je to polazno stanje dalje napredovalo. Pri budućem oporezivanju te imovine, kao što je to uvek problem s porezima na imovinu, obveznici i fiskalna vlast će se suočiti s fenomenom da većina ima imovinu veću od svojih tekućih mogućnosti – da imovina nije u ekonomskoj funkciji i da naizgled bogati ljudi nemaju "obrtnog kapitala".

Ako se ovaj nastavak poreskih reformi o kojem govorimo stavi u širi kontekst, pa i u onaj politički, nameće se još nekoliko utisaka. Vlada pokušava da pripremi teren za uvođenje evropskih rešenja i namerava da do kraja iduće godine stvori pretpostavke za konačno uvođenje u Srbiju i poznatog poreza na dodatu vrednost – ali pri tome zasad ne uspeva dovoljno da s drugim merama i reformama ojača snagu poreskih obveznika – da oni ne bi doživeli uvođenje poreskog reda kao novi državni pritisak na ionako skučene materijalne mogućnosti (pre svega gornje srednje klase). Ukoliko zavođenje poreskog reda u tom smislu dođe "pre oporavka" šireg sloja građanstva, vlada će tu poresku reformu teško platiti na budućim izborima. Zato će možda i biti izbora pre definitivnog stupanja na snagu evropskog poreskog sistema.

Dimitrije Boarov