Tribina o pluralizmu u kulturi:
Mi i Oni

Dve suprotstavljene strane bespoštedno su se mlatile iznad glava preostalih posetilaca argumentima, uvredama i uzajamnim diskvalifikacijama dajući, na neki paradoksalan način, jedna drugoj smisao postojanja

STVARNA I PRIVIDNA DEBATA: Intelektualci na sceni

Verovatno u kulturi Srbije nema dovoljno pluralizma, ali nema ni razgovora bez dijaloga, mada je organizatore debate "Stvarni i prividni pluralizam u kulturi Srbije" odsustvo komunikacije brinulo mnogo manje od pitanja pluralizma. Verovatno su se zbog toga Građanski parlament i Ministarstvo kulture zadovoljili da prošlog vikenda na sceni "Raša Plaović" okupe samo one koji bi se bez privlačenja stolica za zajednički sto saglasili da na kulturnoj sceni vladaju jednoumlje i duh palanke.

No, dobro: možda je vredelo poverovati da se u nazivu tribine krije stvarna dilema o kojoj ima smisla raspravljati, kao što je trebalo zažmuriti pred činjenicom da u publici sede kratko ošišani mladići s bedževima Obraza kojima se sigurno neće dopasti ono što će čuti. Nekad je potrebno prepustiti se iluziji. Uostalom, publika ne dolazi da bi na ovoj sceni gledala Slobodana Beštića, komšiju iz ulaza koga stalno sreću u prolazu, već danskog kraljevića koga "brige ne nalaze kao pojedine uhode već idu četama celim". Zašto se ta vrsta gledateljske naivnosti ne bi zadržala i tokom lakog komada u žanru "debate"? Predstava je, dakle, mogla da počne.

VIRTUELNA KLACKALICA: Prigušeno svetlo u sali, lako osvetljenje na sceni, prigodna reč Verice Barać iz Građanskog parlamenta, topla dobrodošlica upravnika Narodnog pozorišta Ljubivoja Tadića i napeto iščekivanje onih koji su iz nerazumljivih razloga došli da čuju ono što ne vole da slušaju.

Njihovo nestrpljenje nije trpelo veća iskušenja jer se već prvi govornik, sociolog religije Mirko Đorđević, kritički pozabavio svetosavljem kao kulturološki nedefinisanim modelom.

"Gospodine, odakle vama toliko mržnje prema Svetom Savi?", zadržao je govornika na pola reči glas iz publike koji je bio samo prethodnica horskih povika, galame, dobacivanja i glasnog negodovanja: "Šta je ovo... otkud toliko netrpeljivosti... ovo je govor mržnje... vređate Svetog Savu... širite antisrpsku histeriju... to ne može da se dopusti... ne dozvoljavam da me niko blati... to su klevete... niko nema pravo da me ponižava kao Srbina..."

Prva u nizu intervencija Ljubivoja Tadića, da će svako moći da saopšti ono što ima kada se završi diskusija i da niko neće biti cenzurisan, primirila je ratobornu skupinu tik do sledećeg izlaganja. Njihova krhka mogućnost da čuju drugačije mišljenje posustala je onog trenutka kada je književnik Filip David počeo da citira antisemitske tvrdnje Nikolaja Velimirovića. To je ponovo pokrenulo talas larme nakon čega se više nije mogla sakriti stara pukotina: "Mi ovde nismo došli da slušamo vas... pustite nas da slušamo ono što želimo... vi organizujte ono što mislite da je dobro, mi se tome ne protivimo i nećemo to razbijati, nikada to nismo radili", ponavljala je Verica Barać gurajući učesnike u debati i nezadovoljne posetioce na dve strane virtuelne klackalice na kojoj će sedeti u savršenoj ravnoteži sve do završetka ove tribine. Bez jednog verovatno ne bi bilo ni drugog.

Malo ko je nakon toga mogao s pažnjom da sluša istoričarku Oliveru Milosavljević, reditelja Lazara Stojanovića ili sociologa Nebojšu Popova, jer je većina ljudi u publici bila pritisnuta između zaglušujuće galame koja se valjala s leđa i snažnog baritona Ljubivoja Tadića podržanog glasnim reakcijama pojedinih govornika, koji je gruvao ravno u grudi. Dve suprotstavljene strane bespoštedno su se mlatile iznad glava preostalih posetilaca argumentima, uvredama i uzajamnim diskvalifikacijama dajući, na neki paradoksalan način, jedna drugoj smisao postojanja. Kao da je agresivnost dolazila iz publike zato što se s pozornice moglo čuti jedino da se ništa nije promenilo i da i dalje vlada radikalni nacionalizam, ali je, s druge strane, ta argumentacija učesnika u debati dobijala stalnu potvrdu u reakcijama dela publike.

Nešto se ipak promenilo jer je donedavno bilo nezamislivo da neko od onih koji su učestvovali u ovoj debati uopšte govori na javnoj sceni, s čim, izgleda, nikako ne mogu da se pomire oni koji brkaju jačinu glasa sa snagom argumenta. Jedino su stare suprotnosti ostale iste u svojoj igri razlika, i to će trajati sve dok one koji su neophodni za dijalog budu zamenjivali njihovi simulakrumi iz publike.

Slobodan Kostić