Daleko pre nego što je Aleksander Bel – sa sasvim drugom namerom, uostalom – izmislio telefon, anonimno pismo postalo je neosporno najgnusniji književni rod, potvrđujući Bulgakovljev aksiom da je "kukavičluk najgori porok". Odvratne paškvile potpisane sa "Prijatelj koji vam želi dobro" ili "Iskreni Patriota" unesrećile su mnoge nevine ljude; ni danas nije bolje. Za razliku od anonimnog pisma koje je jednosmerno (zgužvate ga i bacite jer nemate kome da odgovorite, pošto je autor niko), anonimni telefonski poziv je ono što se danas zove interaktivni medijum, je li: s đubretom sada možete i da razgovarate, što vam pruža neslućene mogućnosti.

Dvanaestogodišnje iskustvo ovog autora redakcije "Vremena" (i mnogih drugih naših sugrađana) s anonimnim telefonskim pozivima daje više nego dovoljno materijala za izvesne zaključke. Prvi se nameće odmah kao očigledan: anonimni telefonski pozivi i pretnje – a to je isto: ko je još anonimno izražavao podršku nekome? – izraz su potpune ljudske niskosti, kukavičluka i podlosti. Drugi zaključak samo je potvrda prvog: onaj ko anonimno telefonira neće preduzeti ništa drugo jer je – kao što smo videli – kukavica i podlac; ume samo da preti telefonom, da pokušava da vas uveri u ovo i ono, iako to niste tražili, uz manje ili više uvijene pretnje – ali s bezbedne udaljenosti. Treći zaključak najviše brine: naime, od 1991. anonimne telefonske pretnje ne upućuju se, kao u normalna vremena, ljudima koje đubre poznaje i ima s njima lične račune (ljubomora, pakost, zavada itd.); ohrabrena službenim šovinizmom kao Generalnom Linijom Partije, đubrad se hvata za telefonski imenik i kreće redom tražeći pogrešna prezimena: albanska, hrvatska, muslimanska, jevrejska itd., ali i prezimena onih koji javno – pod svojim imenom i prezimenom, pa makar i najsrpskijim – govore i pišu drugačije od Generalne Linije.

Možete li, poštovani čitaoče, zamisliti sreću i uživanje, ekstazu i radost tog oblika života koji se kasno noću hvata za telefon, negde u bezbednosti svoje jazbine ispod nekog kamena, pa zove nekoga da mu onako patriotski pripreti? Pri tom, ponekad, ima na umu i zgodan stančić toga nekoga, pa – ako ga uplaši dovoljno – i šansu da se tamo uvali; to je bio slučaj naročito 1991-1995, do Dejtona. Ovaj autor imao je u tom smislu više incidenata jer mu se telefon u ta doba vodio na pogrešno prezime, od kojih incidenata jedan umalo da završi na način dramatičan i nepotreban, ali to je druga priča. Zamislite, čitaoče dragi, polupismenog magarca koji sedi negde na Palama, liže prst i sriče prezimena iz beogradskog telefonskog imenika, pa zivka li, zivka (telefon je besplatan) preko noći i preti klanjem ako se pozvano lice smesta ne iseli iz svog beogradskog stana koji se, verovatno, nekome dopao. Zamislite lokalnu beogradsku gnjidu koja isto to radi, sasvim materijalno nezainteresovana, nego eto tako, jer je došao i njen čas, da se i ona nekome već jednom naj... milosne majke – telefonom, za jedan usrani impuls – besplatno, dakle, jer u svom mizernom životu nikada se usudio nije da nekome u lice skreše šta misli: ni ženi, ni mužu, ni šefu, ni bakalinu, jer bi s te strane mogao da padne munjevit vruć šamar – ili nešto još gore.

Novine, elektronska medija, njihovi novinari i javne ličnosti, pak, posebna su priča: oni ostaje po prirodi svojega poziva – nastupaju javno, sa svojim licem i imenom, oni "tu stoje i druge im nema", što reče onaj nemački vitez svojevremeno kada je protiv pape i Vatikana ustao. Pošto javno, licem u lice, protiv njih ne sme, đubrad se hvata telefona.

E, sad: kako izaći na kraj s tim kukavicama i podlacima? Ima samo jedan način: jedini jezik koji takvi razumeju, a to je jezik ekstremne vulgarnosti; svi ostali pristupi pokazali su se u dugoj praksi kao neuspešni. To, kad naiđe na tvrdo, odstupi; malo je izuzetaka od tog pravila jer je o kukavicama reč.

Negde posle Dejtona učestalost anonimnih telefonskih poziva bila se smanjila do zanemarljivosti. Poslednjih nedelja, međutim, ohrabrilo se to iznova i počinje da izgmizava ispod kamenja. Već treću nedelju zaredom ovom autoru javljaju se jedna anonimna (i nevaspitana; pleonazam) koza i njeni isti takvi prijatelji s ambicijom da mu – a zašto meni, od svih ljudi?! – uz uvijene pretnje objasne plemenitu suštinu pukovnika u penziji Veselina Šljivančanina, umesto da to objašnjavaju licima mnogo nadležnijim, koja su licu Šljivančaninu na prvom mestu i stala na rep. Zahtevi da nas se ostavi na miru, jer da nas to lice ne zanima, nisu urodile plodom; ekstremna vulgarnost, za sada, počinje da daje rezultate. Neke podudarnosti, personalne, vremenske i prostorne, međutim, dale su još značajnije rezultate i nazire se jasan trag ka kamenu ispod kojega izlazi telefonska žica; sve ostalo je uobičajena tehnika na koju siromah A. G. Bel nije ni mislio kada je telefon izmišljao. On je, naime, telefon bio izmislio za razgovor, komunikaciju uzajamno poznatih stranaka, a ne za pretnje i zajebavanje. Jedina uteha nam je to što ćemo pre ili kasnije svi imati digitalne telefonske centrale, pa se gamad neće više usuditi da zove anonimno jer će se znati ko zove.

Miloš Vasić