Nadežda Radović:
Pevanje i plakanje

"Prekinuti krug ćutanja"; "Majstorstvo Korovjeva ili Bremenski svirači"; "Vreme" br. 621

Pre no što sam se odlučila da odgovaram na pisma Jasmine Tešanović i tandema Jasne Trifunović i Slavice Stojanović povodom teksta "Dečja posla", bilo mi je važno da sebi samoj razjasnim kuda ženski pokret vodi polemika o stvaranju vladinog tela za rodnu ravnopravnost. Godinama javno polemišem sa različitim patrijarhalnim, mačo, klerikalnim i ženomrzačkim diskursima. Sa protagonistima tih stanovišta imam jasnu liniju razgraničenja. Polemika sa ženama koje se, svaka na svoj način, zalažu za ravnopravnu distribuciju društvene moći i pravednu podelu poslova u domaćinstvu nešto je drugo. Meni su sve akterke ove polemike važne osobe za stvaranje pravednijeg društva za žene. Zašto ipak ne pristajem da prećutim, opravdam, zataškam? Zato jer je feministička politika izrasla na negiranju poretka stvari u kome se podrazumeva da žene moraju da prećute, opravdaju, zataškaju, sačekaju neko bolje vreme. U ime te politike nisam spremna da prihvatim ćutanje i da zatvaram oči pred onim sa čim se ne slažem. Na dužu stazu, ova polemika pruža šansu ženskom pokretu da gradi i jača demokratske procedure i da ne ponavlja dobro poznate političke scenarije.

Na "Otvoreno pismo Beogradskog ženskog lobija" narodna poslanica gospođa Leila Ruždić Trifunović nije odgovorila. Umesto nje javljaju se "advokatkinje" koje brane njeno nepotističko ponašanje, upravo ono što u "pristojnom društvu" nikome ne bi palo na pamet da brani. Majka je ugurala ćerku u predlog vladinog tela, dapače sama je i predložila, jer je žena uverena da ima izuzetno dete. (To jeste pravo svake majke, ali političarka ne može voditi politiku iz te uloge.) Da se nekima nije smučilo od ponavljanja obrasca muških mreža moći, ostale žene ne bi ni znale ko je i kako predložen u vladino telo za rodnu ravnopravnost niti da je napravljen "izbor pre izbora".

Pažnju treba obratiti na činjenicu da posle tronedeljne žive rasprave na mejling listi "ženska posla", u kojoj je iznet niz konkretnih predloga za izlazak iz nedemokratski vođenog postupka za stvaranje vladinog tela za rodnu ravnopravnost, deo učesnica ostaje uporan u odbrani prava "majke i ćerke". Objašnjenje leži u mešanju nivoa komunikacije – prijateljstva, koje jeste stvar ličnog izbora, i politike, koja zahteva poštovanje demokratskih procedura, metoda i ciljeva jer se ne tiče samo naših prijateljica/prijatelja nego i onih koji nam se ne moraju dopadati. Jasmina Tešanović nam kaže da je sa Jasnom Trifunović postala prijateljica "u jednom teškom trenutku pred sam kraj Miloševićevog režima, kada je unutrašnja represija krenula i ka ženskim grupama i kada smo (su) sedele na feminističkoj (terasi) školi na crnogorskom moru i plakale". Na prijateljevanje, pevanje i plakanje svaka od nas ima pravo. Ali, baš te reči govore o elementarnom odsustvu osećanja za političku realnost. Ni Jasna ni Jasmina nisu bile predmet interesovanja Miloševićevog režima, kao ni mnoge druge žene koje su hrabro artikulisale i pružale otpor tom režimu. Žene, ni Miloševićev režim ni sadašnja vlast, ne uzimaju ozbiljno, ne tretiraju kao relevantan politički subjekt. To je činjenica naših života.

Za drugačiju poziciju žena u politici valja se izboriti preduzimanjem brojnih koraka i preuzimanjem odgovornosti za te korake. Ženski politički diskurs strpljivo građen tokom poslednje decenije bazira se na uvažavanju "drugosti", "različitosti", neisključivanju, insistiranju na primeni demokratskih procedura, brizi za one koje su diskriminisane ili na društvenoj margini. Da bi ovaj diskurs postao delatan, neophodno je demokratsko opismenjavanje žena. Ne instant kursevi na kojima se naprasno postaje ekspertkinja, nego strpljivo artikulisanje medijskog i institucionalnih prostora da prepoznaju, uvažavaju i afirmišu potrebe i zahteve žena. Potrebno je i prevladavanje primitivnih oblika privatizacije institucija koji ih razjedaju iznutra, blokiraju i onemogućavaju njihovo funkcionisanje. To znači i da politika koju zastupamo ne treba da bude ponavljanje znanih makijavelističkih driblinga, jer smo na vlastitoj koži sve osetile kuda takva politika vodi. Uključivanje što većeg broja žena u politiku i neisključivanje onih koje, prema pojedinačnim i grupnim merilima, nisu podobne, treba da budu karakteristike politike u korist svih žena.

A ipak, našle su se zagovornice odbrane prava Leile Ruždić da predloži i uvede Jasnu Trifunović u predlog za vladino telo. Zašto? Zato što su se neke žene dobro rasporedile, umrežile, zauzele pozicije koje im donose "i mast i čast" – putovanja, sedenje na međunarodnim konferencijama i skupovim a bez obaveze da se bilo šta napiše, artikuliše, dobro plaćene projekte... One koje to ne primećuju izgubile su kontakt sa realnošću. Ili, prosto veruju da niko drugi ne vidi kako funkcionišu i šta rade. Reč je o kvaziženskim mrežama, zapravo o mrežama moći. Na primer, Slavica Stojanović je savetnica za ženske projekte u Fondu za otvoreno društvo, Milica Panić radi za Norvešku narodnu pomoć i članica je Glasa razlike, Tanja Ignjatović je koordinatorka GTS (Gender Task Force Pakta za stabilnost), članica Glasa razlike i predložena u vladino telo za rodnu ravnopravnost. NVO Glas razlike je nastao pred pad Miloševićeve vlasti. Grupa je dobila znatna finansijska sredstva za kampanju pred septembarske izbore (i nije jedini NVO koji je stasao na sredstvima koja je USAID dao za rušenje Miloševićevog režima). I danas spada među ženske nevladine organizacije sa najvećim donacijama. U grupi deluje i Jasna Trifunović. Tako su uvezane donatorke, aktiviskinje, političarke i dušebrižnice. Ostaje pitanje koliko ovakvo umrežavanje isključuje sve druge žene, one koje nisu ni ćerke, ni ljubavnice, ni prijateljice moćnih žena. Ko je Korovjov iz priče koju prepričava Slavica Stojanović poentirajući svoj tekst, a ko su beogradske ili bremenske gradske sviračice iliti neuvezane žene? I žene, kao uostalom i muškarci, najviše kažu o sebi pričajući o drugima.

Priča o zatvorenom krugu u kome je svet podeljen na "naše" i "ine" nije samo specijalitet ženske scene. Pre bih rekla da je to opšte mesto NVO sektora. U diskusijama o stvaranju vladinog tela za rodnu ravnopravnost postalo je izvesno kako funkcionišu zatvoreni krugovi moći i novca i zašto je prilaz "inima" onemogućen, zašto je isključivanje conditio sine qua non. Sve je tu: političarka, ćerka koja naprasno postaje feministkinja, donatorke koje forsiraju grupu, podržavateljke koje imaju vajdicu. I jasno je da od toga profitiraju samo one koje su u zatvorenom krugu, a da žene kao najveća marginalna grupa u društvu ostaju i dalje tamo gde su bile.

O predlozima da se članice vladinog tela biraju javnim konkursom ili na predlog ženskih NVO-a i ženskih sekcija sindikata treba raspravljati i naći najprikladniju formu, uz učešće što šireg kruga aktivistkinja ženskog pokreta. Pa žene se i za mesto daktilografkinje, profesorke, lekarke itd. biraju na konkursima. Zašto bi tako važan mehanizam kao što je vladino telo bio izuzet.

Dakle, izlaz iz ćorsokaka u koji je zapalo stvaranje vladinog tela za rodnu ravnopravnost vidim u suspendovanju predloga u čijem su nastanku prekršena pravila demokratskih procedura, u transparentnom vođenju postupka koji bi išao ili preko konkursa ili uz široku konsultaciju i prikupljanje predloga ženskih NVO-a i ženskih sekcija sindikata. Važno je da same sebi razjasnimo da princip guranja "svojih" i odbacivanja "inih" nije feministički princip i da ćemo ukoliko ga budemo sledile biti jednako nedemokratične u politici kao što je veliki broj ovdašnjih političkih poslenika. Sigurna sam da žene imaju sposobnosti i snage da to shvate.

Ostaje nejasna formulacija Jasmine Tešanović "srpska feministička postmiloševićevska scena". Kada se to feministička scena u Srbiji definisala kao "srpska"? Feministkinje su ovde jasno pokazale da ih avet nacionalizma nije kontaminirala.

Ima još dosta nejasnih i konfuznih mesta u prilogu spisateljice Tešanović. Da li se Jasmina Tešanović nije mogla zaposliti zato što je bila ćerka crvenog buržuja (?) ili zato što je bila u širem krugu organizatorki skupa Drug-ca u Studentskom kulturnom centru? Opet nerealno viđenje vlastite uloge u svetskoj revoluciji. Ne vrti se svet oko tatinih i maminih princeza. To one samo umišljaju.

Nadežda Radović