Naši zapadni susjedi kartu kod nas poznatu kao "žandar" u žargonu zovu "dečko". U igri žandara, dečko je najmoćniji i nosi sve ostale karte. Ja nemam dečka. Osim što zbog toga nemam nikakve šanse da pobedim u žandarima, ništa drugo u toj činjenici ne zabrinjava me preterano. Ali, zato brinu svi oko mene. Roditelji pokušavaju da mi indirektno stave do znanja kako nije strašno ako se moje seksualno opredeljenje malčice razlikuje od ostalih, familija uveliko tračari kako sam vaspitavana u strogo patrijarhalnom duhu te da od momka nema ništa dok se ne ugovori svadba, a brat me je već zamolio da svu svoju imovinu, kad je steknem, ostavim njegovoj deci jer svoju teško da ću ikad imati.

A ja sam stvarno pokušavala da nađem dečka. Nije da nisam. Počela sam da izlazim što češće. Čitavih mesec dana izlazila sam skoro svake večeri, ali osim hroničnog umora i zamalo hroničnog alkoholizma, nisam dobila ništa. Onda su mi dobre duše objasnile da je zdravije da noći provodim na internetu nego po zadimljenim kafićima, ukazavši mi pri tom na mnoštvo čet-kanala, kao mesta na kojima se mogu upoznati novi ljudi. Eto rešenja! Glupo žensko, nikada da se seti sâmo. Naivno sam pomislila kako su momci koji ceo život provode ispred kompjutera u suštini jako fini i kako je baš slatko biti toliko posvećen nečemu. Osim toga, potpuno sam previdela da danas svaka šuša ima računar i, što je još gore, zna da ga koristi. Tako sam napravila finu ekipicu čet-drugara sastavljenu od: tri asocijalna studenta, što FON-a, što ETF-a, dva navijača Zvezde i jednog Sartida iz Smedereva ("Sartid, tvrđava, Dunav, košava, familije mi, familije mi, familije mi!" – navijačka pesmica), a nekako je tu zalutao i jedan srednjoškolac, kog je bilo nemoguće otresti se.

Posle ovog sajber-fijaska rešila sam da odgonetnem tajnu svog neuspeha, pa sam se bacila na detaljno proučavanje ženskih časopisa, ali moram da priznam da mi ništa nije bilo jasno. Da li ste znali da je jedan od načina da zavedete muškarca i taj da ga gledate pravo u oči dok stavljate ruž? Lično smatram da je bolje gledati u ogledalo. Čisto da ne promašite.

Još jedna fora kojom ćete naterati muški pol da se okreće za vama jeste da bar jednom nedeljno stavite kolutove krastavca na lice. E, to me je potpuno rasturilo. Drugu vezu između dečka i krastavca, osim one koju je u stanju da nađe svaka iole prljava mašta, stvarno nisam uviđala. Shvatam da dečko može da me odvede na pijacu i pomogne mi da nađem krastavac, ali da mi krastavac pomogne da nađem dečka, tu se već nešto ne uklapa.

I tako sam definitivno odustala, shvativši da, iako bi mi sa dečkom bilo bolje, ni ovako nije loše. Odgovorno tvrdim da samoća povoljno utiče na intelektualni razvoj i profesionalni napredak žene jer, budući da imam višak vremena, ponekad nemam šta da radim, pa onda, jednostavno, radim. Osim toga, u takvim sam godinama da svakom mom potencijalnom dečku može vrlo lako da se desi da zaglavi u vojsci. Tako bih na kraju došla na isto, a i nikad mi nisu bile jasne one mučenice što se svakog drugog vikenda gužvaju po autobusima sa pilićima i paprikarima ne bi li videle svog, u boje prirode obučenog dragog, koji se još i kupa samo jednom nedeljno.

Ipak, solo-status ima i neke krajnje ponižavajuće momente (u suprotnom se, valjda, niko ne bi ni trudio da ga menja). Recimo, čija sujeta može da izdrži susret sa bivšim, pa još ostavljenim momkom, u čijem pogledu lepo vidite da likuje što ste vi sami, a on srećno zbrinut? Od toga su gori samo pokušaji okoline da dâ konačan sud o tome zašto ste vi sami, a toliko njih i glupljih i ružnijih skoro pred udajom. Vrhunac predstavlja izjava mog oca: "Ja svom sinu nikad ne bih dozvolio da se petlja sa ribom kao što si ti." To je bilo obrazloženje za tvrdnju da momak s kojim je trebalo da izađem nije normalan.

Ono što posebno iritira jesu susreti sa prijateljima koji vas pitaju "šta ima novo?". Baš njih briga šta ima novo, ne bi ih se ticalo ni da ste dobili milion maraka na lotu. Ono što žele da znaju jeste da li ste konačno našli dečka. Pored toga, treba izdržati i to što se svaki vaš izliv besa ili nezadovoljstva komentariše odsustvom muškog pola iz vašeg života. Kada sam se ofarbala u plavo, svi su bili u fazonu "valjda ćeš sad imati više sreće". Onda sam vratila staru boju kose, pa su me danima proganjali njihovi sažaljivi pogledi i patetično-optimistički komentari tipa "Ne gubi nadu". Niko mi nije verovao da sam samo htela da vidim kako mi stoji plavo. Nemati dečka u nekim situacijama može da bude i opasno. Postalo je vrlo "in" da kad kažete kako nemate momka, ljudi prvo pomisle: "Aha, lezbos!" Meni lično ne smeta, osim ako u blizini nisu braća iz Obraza.

U suštini, situacija i nije tako strašna, izuzev ako ne spadate u kategoriju "moram da se udam do dvadeset sedme" (ako spadate, nema vam pomoći, bez obzira na to da li ste slobodni ili ne). Uostalom, čak i oni iz ženskih časopisa kapiraju da je glupo da padate u depresiju jer nemate dečka. Mislim da je to zato što nada, ionako, umire poslednja. Ipak, jedno je sigurno. Koliko god da je ovaj svet tehnološki napredovao, još niko nije izmislio zamenu za dečka. Bar ne u potpunosti adekvatnu.

Jovana Gligorijević